PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Po­no­vo di­je­le­ći ener­gi­ju na po­li­tič­ki i kul­tur­ni an­ga­žman, za­jed­no sa ve­ći­nom dru­gih sa­mo­stal­nih ra­di­ka­la pri­stu­pio je Ju­go­slo­ven­skoj de­mo­krat­skoj stran­ci 1919. go­di­ne. Kao njen član bi­ran je za na­rod­nog po­sla­ni­ka 1925. i 1927, a go­di­nu da­na ka­sni­je, to­kom 1928, bio je mi­ni­star pro­svje­te u vla­di Ve­lje Vu­ki­će­vi­ća i vla­di An­to­na Ko­ro­še­ca. Po­sli­je smr­ti Lju­be Da­vi­do­vi­ća u fe­bru­a­ru 1940. go­di­ne iza­bran je za pred­sjed­ni­ka De­mo­krat­ske stran­ke.
To­kom ci­je­log pe­ri­o­da iz­me­đu dva svjet­ska ra­ta pi­sao je za broj­ne no­vi­ne i ča­so­pi­se, a ne­ki­ma od njih bio osni­vač i ured­nik. Nje­go­vi član­ci ob­ja­vlji­va­ni su u li­sto­vi­ma i ča­so­pi­si­ma: Vre­me, De­mo­kra­ti­ja, Ži­vot i rad, Epo­ha, Ilu­stro­va­ni list, Na­rod, Na­rod­ni po­kret, Na­ša stvar­nost, Ne­delj­ni gla­snik, No­va Evro­pa, Mi­sao, Od­jek, Po­li­ti­ka, Prav­da, Slo­bod­ni na­rod... U tom du­gom ni­zu po­se­ban zna­čaj ima Srp­ski knji­žev­ni gla­snik, či­ji je bio stal­ni sa­rad­nik, a pod pse­u­do­ni­mom „Po­vre­me­ni” autor ru­bri­ke „Kroz knji­ge i do­ga­đa­je”. Od 1929. do 1932. bio je i stvar­ni ured­nik, iako se for­mal­no na toj du­žno­sti vo­dio Mi­lan Bog­da­no­vić. To­kom vi­še go­di­na Gla­snik je re­dov­no iz­la­zio za­hva­lju­ju­ći pr­ven­stve­no nje­go­vim za­la­ga­njem i tru­dom Jo­va­na Jo­va­no­vi­ća Pi­žo­na. Na­po­kon, od 1. ju­la 1939. do 6. apri­la 1941. go­di­ne bio je vla­snik i od­go­vor­ni ured­nik.
Po­red čla­na­ka u no­vi­na­ma i pe­ri­o­di­ci, ob­ja­vlji­vao je i sa­mo­stal­na iz­da­nja, bro­šu­re i knji­ge: Re­pu­bli­kan­ska de­mo­kra­ti­ja (Be­o­grad 1921), Dvi­je go­di­ne za­blu­da i lu­ta­nja (Be­o­grad 1921), Po­zo­ri­šne kri­ti­ke (Be­o­grad 1931), Iz pred­rat­ne Sr­bi­je. Uti­sci i se­ća­nja o vre­me­nu i lju­di­ma (Be­o­grad 1939), Da­na­šnji raz­go­vo­ri o re­for­ma­ma (Kra­gu­je­vac 1940)...
Pre­vra­tom, iz­vr­še­nim 27. mar­ta 1941. go­di­ne, po­stao je mi­ni­star so­ci­jal­ne po­li­ti­ke i na­rod­nog zdra­vlja u vla­di ge­ne­ra­la Du­ša­na Si­mo­vi­ća. Sa osta­lim mi­ni­stri­ma na­pu­stio je ze­mlju usred April­skog ra­ta i po­sli­je kra­ćeg bo­rav­ka u Pa­le­sti­ni ži­vio u Lon­do­nu. Mi­ni­star je bio i u vla­da­ma Slo­bo­da­na Jo­va­no­vi­ća i Mi­lo­ša (Mi­še) Tri­fu­no­vi­ća, sve do sre­di­ne 1943. go­di­ne. Po po­vrat­ku u ze­mlju, po­stao je pot­pred­sjed­nik Pri­vre­me­ne vla­de De­mo­krat­ske fe­de­ra­tiv­ne Ju­go­sla­vi­je, for­mi­ra­ne 7. mar­ta 1945, u ko­joj je ostao do 18. av­gu­sta iste go­di­ne, ka­da je pod­nio ostav­ku. Iz po­li­tič­kog i jav­nog ži­vo­ta po­vu­kao se po­sli­je iz­bo­ra za Usta­vo­tvor­nu skup­šti­nu no­vem­bra 1945. go­di­ne. Ta­ko izo­lo­van, za­vr­šio je knji­gu Iz po­zo­ri­šta pred­rat­ne Sr­bi­je, po­sled­nju ko­ju je ob­ja­vio za ži­vo­ta. Umro je iste 1952. go­di­ne u Be­o­gra­du.
Mi­lan Grol je bio pri­ja­telj, uče­nik ili sa­rad­nik naj­zna­čaj­ni­jih lič­no­sti svo­ga do­ba – Bog­da­na Po­po­vi­ća, Jo­va­na Sker­li­ća, Mi­la­na Ra­ki­ća, Alek­san­dra Be­li­ća, Ra­do­ja Do­ma­no­vi­ća, Jan­ka Ve­se­li­no­vi­ća, Lju­be Sto­ja­no­vi­ća, Ja­še Pro­da­no­vi­ća, Jo­va­na Cvi­ji­ća, Lju­bo­mi­ra (Lju­be) Da­vi­do­vi­ća, Jo­va­na Žu­jo­vi­ća, Mi­lo­ra­da Dra­ško­vi­ća, Bo­ži­da­ra (Bo­že) Mar­ko­vi­ća, Bo­ži­da­ra Vla­ji­ća, Jo­va­na Jo­va­no­vi­ća Pi­žo­na, Pa­vla Po­po­vi­ća, Isi­do­re Se­ku­lić, Mi­la­na Ćur­či­na, Slo­bo­da­na Jo­va­no­vi­ća, Mi­la­na Bog­da­no­vi­ća, Mi­la­na Pre­di­ća, Edu­ar­da Be­ne­ša... Kroz nje­gov su ži­vot pro­šle de­se­ti­ne dru­gih in­te­lek­tu­a­la­ca, umjet­ni­ka i po­li­ti­ča­ra. I sa te je stra­ne taj ži­vot, ma­da po­vre­me­no te­žak do ne­pod­no­šlji­vo­sti, mo­rao dje­lo­va­ti kao ri­je­dak i dra­go­cjen po­klon. Sa­vre­me­ni­ci su ga vi­še po­što­va­li ne­go vo­lje­li, če­sto ne uspi­je­va­ju­ći da ra­zu­mi­ju tu slo­že­nu in­te­lek­tu­al­nu pri­ro­du, ko­ja je odu­še­vlja­va­la i zbu­nji­va­la mi­sa­o­no­šću, a od­bi­ja­la pre­ve­li­kim oče­ki­va­nji­ma od sa­mog se­be i svo­je oko­li­ne. Uz to, i nje­go­va je fi­zič­ka po­ja­va bi­la ne­ti­pič­na i ne­pri­vlač­na, srp­skoj sre­di­ni ne­pri­la­go­đe­na i tu­đa, svje­do­če­ći o ne­shva­tlji­vim su­prot­no­sti­ma iz­me­đu ogra­ni­če­nih ma­te­ri­jal­nih ob­li­ka i ši­ri­ne du­ha ko­ji je u nji­ma bio za­ro­bljen.
Po­ku­ša­va­ju­ći da na­pra­vi ne­ku vr­stu nje­go­vog por­tre­ta, Dra­go­ljub Jo­va­no­vić ga se sje­ćao kao „či­stog in­te­lek­tu­al­ca”, „evrop­skog obra­zo­va­nja sa ja­kim osje­ća­njem za od­go­vor­nost”, go­to­vo tra­gič­no ozbilj­nog, bez so­ci­jal­nog na­go­na i „sr­ča­no­sti”. Sma­trao je da je do ide­ja i za­klju­ča­ka do­la­zio „umo­va­njem i le­de­nom, iako po­šte­nom spe­ku­la­ci­jom”, da je bio „go­lo zna­nje i su­ho umo­va­nje”, „pe­si­mist, go­rak i tu­ro­ban, klup­ko ži­va­ca”, uvi­jek ne­za­do­volj­ni kri­ti­čar, „ni čo­vje­ko­mr­zac ni rđa­va du­ša, ali zlo­vo­ljan skep­tik, va­zda spre­man na naj­go­re sa sva­ke stra­ne i od sva­ko­ga”. Sve to, ali i „uvi­jek... če­stit čo­vjek i ve­li­ki ro­do­ljub”, a kao de­mo­kra­ta iskren, ma­da „kon­zer­va­ti­van u svim prav­ci­ma... stro­go gra­đan­ski, sko­ro ari­sto­krat­ski”.
Za Hr­vat­sku stra­žu bio je „mo­zak” De­mo­krat­ske stran­ke, za Hr­vat­ski dnev­nik – „apo­stol de­mo­kra­ti­je” i je­dan od naj­kul­tur­ni­jih lju­di u Sr­bi­ji, a za be­o­grad­skog do­pi­sni­ka za­gre­bač­kih No­vo­sti, pot­pi­sa­nog ini­ci­ja­li­ma I.I., ne­ko ko „u na­šoj sre­di­ni uži­va glas naj­in­te­li­gent­ni­jeg me­đu po­li­tič­kim lju­di­ma”. Isto­vre­me­no, me­đu­tim, „dok­tri­na­rac ko­ji je svo­ja de­mo­krat­ska ubje­đe­nja cr­pio iz knji­ga”, ne uspi­je­va­ju­ći „da us­po­sta­vi ne­po­sre­dan, bli­zak sa­o­bra­ćaj sa na­rod­nim ma­sa­ma”. Šta­vi­še, iako „go­tov na ve­li­ke žr­tve za po­bje­du na­rod­ne stva­ri”, spa­dao je „me­đu na­še ško­lo­va­ne lju­de ko­ji­ma smr­di ’gunj i opa­nak’ – za ko­ji pri­zna­ju da su iz­vor sva­ke vla­sti – ali ko­ji­ma zi­mi sme­ta bla­to a lje­ti pra­ši­na, da za­đu u na­še se­lo da vi­de stvar­nost na­rod­nog su­ve­re­ni­te­ta...”
(NA­STA­VI­ĆE SE)