Pi­še: dr Vu­kić Ilin­čić


Ova­ko je na­slo­vio svoj čla­nak pje­snik i no­vi­nar „Po­bje­de” Jo­van Du­jo­vić, 18.4.1968. go­di­ne, u ve­zi pre­no­sa po­smrt­nih osta­tak Mi­la Ra­du­no­vi­ća iz Sr­bi­je. Sud­bi­na mr­tvog pu­kov­ni­ka Mi­la Ra­du­no­vi­ća, za­hva­lju­ju­ći nje­go­vim brat­stve­ni­ci­ma i ple­me­ni­ci­ma iz Lje­šan­ske na­hi­je bi­la je dru­ga­či­ja od sud­bi­ne Bo­ži­da­ra Žu­gi­ća. Po­sled­nju že­lju, ko­ju je naj­vje­ro­vat­ni­je mno­go pu­ta iz­go­vo­rio, jer je smr­ti u oči gle­dao bez­broj pu­ta, is­po­što­va­le su mu ta­da­šnje i sa­ve­zne i re­pu­blič­ke ko­mu­ni­stič­ke vla­sti. Nje­gov ama­net gla­si: „U slu­ča­ju mo­je smr­ti, mo­lim, da mi se po­smrt­ni osta­ci oba­ve­zno pre­ne­su u za­vi­čaj kod mo­jih pre­da­ka: me­đu bra­ćom Ra­du­no­vi­ći­ma. Ne­ka to bu­de mo­ja po­sled­nja že­lja, Mi­lo”.
Po­smrt­ni osta­ci pu­kov­ni­ka Mi­la Ra­du­no­vi­ća iz So­ko­ba­nje sve­ča­no su is­pra­će­ni do Be­o­gra­da, gdje su s pi­je­te­te­tom do­če­ka­ni. Na is­pra­ća­ju iz glav­nog gra­da, od Mi­la se opro­stio advo­kat dr Jo­van A. Vuk­če­vić, ko­ji je, iz­me­đu osta­log, re­kao: „...On je po­ni­kao u lju­toj si­ro­ti­nji, na go­lom ka­me­nu i od svo­jih naj­ra­ni­jih da­na na­pa­jao se čoj­stvom i ju­na­štvom. Ra­stao je za slo­bo­du, bo­rio se za slo­bo­du i pao za slo­bo­du.Ta­kav čo­vjek i ni­je mo­gao druk­či­je za­vr­ši­ti svoj bur­ni ži­vot. Za nje­ga bi bi­lo ne­pri­lič­no da, na ma ko­ji dru­gi na­čin pa­ne, osim na na­čin do­sto­jan ju­na­ka i vi­te­za, po­tom­ka kr­va­ve Ra­du­no­ve ku­le, brat­stve­ni­ka gla­so­vi­te ku­će Ra­du­no­vi­ća i lje­šan­skog ple­me­ni­ka. Na­gla­ša­vam sa oso­bi­tom ča­šću i po­no­som i zbog to­ga što se za­i­sta po­no­sim da od te kr­vi ima ne­što i u ži­la­ma mo­jim i mo­je bra­će, mo­jih pre­da­ka... Pu­kov­nik Ra­du­no­vić je je­dan od onih ta­len­to­va­nih mla­dih lju­di, ko­ji se ško­lo­vao za voj­ni­ka i bra­ni­te­lja ze­mlje i na­ro­da u brat­skoj ze­mlji Sr­bi­ji... a pu­kov­ni­ka Ra­du­no­vi­ća zna sva­ki ka­men ze­mlje Sr­bi­je, zna ga sva­ko nje­no bo­ji­šte. Ni­je bi­lo ni­jed­nog ju­nač­kog po­kli­ka ni ju­ri­ša ni u jed­nom ra­tu ko­ji je ova na­ma brat­ska i dra­ga ze­mlja vo­di­la, a da se ni­je grom­ko čuo glas Mi­la Ra­du­no­vi­ća... Pa, zar bi mo­gao dru­ga­či­je da po­stu­pi čo­vjek, ko­ji je od­ra­stao na le­gen­di Gor­skog vi­jen­ca!?...“
Po­smrt­ni osta­ci pu­kov­ni­ka Mi­la Ra­du­no­vi­ća su uz sve voj­ne po­ča­sti do­če­ka­ni u ta­da­šnjem Ti­to­gra­du, 21. apri­la 1968. go­di­ne, od stra­ne vi­še od dvi­je hi­lja­de gra­đa­na.U ime udru­že­nja bo­ra­ca od Ra­du­no­vi­ća se opro­stio Pu­ni­ša Ra­du­lo­vić, a na­kon to­ga du­ga po­vor­ka je sa voj­nim or­ke­strom na če­lu kre­nu­la Ne­ma­nji­nom oba­lom i Le­nji­no­vim bu­le­va­rom. U Pro­go­no­vi­ći­ma je bio ve­li­čan­stven do­ček ne­ko­li­ko hi­lja­da lju­di iz mno­gih mje­sta Cr­ne Go­re. U ime mje­šta­na od Mi­la se opro­stio Lu­ka Vuk­če­vić, a u ime rat­nih dru­go­va sa So­lun­skog fron­ta i Kaj­mak­ča­la­na pen­zi­o­ni­sa­ni ge­ne­ral-ma­jor Đo­ko Mi­ra­še­vić.
U svom du­gom i na­dah­nu­tom go­vo­ru, Đo­ko Mi­ra­še­vić je is­ta­kao da je Mi­lo Ra­du­no­vić „vas­pi­ta­van u naj­mla­đim da­ni­ma svo­ga ži­vo­ta na bez­bro­jim pri­mje­ri­ma čoj­stva i ju­na­štva svo­jih pre­da­ka, oca Đu­ra uči­te­lja, dje­da Ri­sta Agi­na, cr­no­gor­skog per­ja­ni­ka i bez­broj dru­gih zna­nih i ne­zna­nih ju­na­ka ku­će Ra­du­no­vi­ća... pao je na če­lu onih bo­ra­ca s ko­ji­ma je uz te­ške i kr­va­ve bor­be i bra­nio Sr­bi­ju i Cr­nu Go­ru od agre­so­ra i po­ro­blji­va­ča na Ce­ru, Gu­če­vu, Rud­ni­ku, na Dri­ni, Sa­vi, Ko­lu­ba­ri... Tu ni­je­su iz­ne­se­ne sve glav­ne vr­li­ne zbog ko­jih so­ci­ja­li­stič­ko na­še dru­štvo, Sa­vez bo­ra­ca i osta­le or­ga­ni­za­ci­je i na­ša Na­rod­na ar­mi­ja, nje­go­vi dru­go­vi i pri­ja­te­lji da­nas pra­te po­smrt­ne ostat­ke...He­roj­sko dr­ža­nje i vi­so­ka od­li­ko­va­nja su vri­jed­na ako ih no­si­lac do­stoj­no no­si u svim pri­li­ka­ma i mo­men­ti­ma, kao što je to ra­dio Mi­lo Ra­du­no­vić...”
Član­ke, go­vo­re i pre­pi­sku u ve­zi s pre­no­som po­smrt­nih osta­ta­ka Mi­la Ra­du­no­vi­ća u Pro­go­no­vi­će, kao i fo­to­gra­fi­je – brat­stvo Ra­du­no­vi­ća je ob­je­di­ni­lo u je­dan spo­men-al­bum i po­klo­ni­lo Mu­ze­ju gra­da Pod­go­ri­ce. Kao za­po­sle­ni u Mu­ze­ju, jed­no vri­je­me sam taj spo­men-al­bum sa us­hi­će­njem iš­či­ta­vao i s pi­je­te­tom ču­vao.(kraj)