PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ
U po­li­ti­ci ju­go­slo­ven­ske kra­lje­vi­ne imao je re­pu­ta­ci­ju pa­met­nog, obra­zo­va­nog i po­šte­nog čo­vje­ka, no „te­škog” za sa­rad­nju. Pre­ma svje­do­če­nju Mi­še Tri­fu­no­vi­ća, pr­va­ka Ra­di­kal­ne stran­ke, već je Lju­ba Da­vi­do­vić, šef De­mo­krat­ske stran­ke, go­vo­rio Aci Sta­no­je­vi­ću, pred­sjed­ni­ku Glav­nog od­bo­ra Ra­di­kal­ne stran­ke: „Bla­go te­bi Aco sa Mi­šom, moj Grol je te­žak čo­vjek”. Bi­lje­že­ći te­ku­će do­ga­đa­je i po­li­tič­ke po­ja­ve, Mi­lan Jo­va­no­vić Sto­i­mi­ro­vić ga je pri­ka­zao kao „ban­do­gla­vog”, ali in­te­li­gent­nog, rje­či­tog i „agil­nog”. Po nje­go­vim ri­je­či­ma, bio je „naj­spo­sob­ni­ji agi­ta­tor i naj­ne­u­mor­ni­ji od svih še­fo­va gru­pa u opo­zi­ci­ji”, a uz to „čo­vjek ve­li­kog ugle­da i po­šten”. Mi­lan Ga­vri­lo­vić, pr­vak Sa­ve­za ze­mljo­rad­ni­ka i po­to­nji šef ove stran­ke, ni­je pod­no­sio nje­go­vo ne­pre­sta­no kri­ti­zer­stvo, zbog če­ga mu je jed­nom pri­li­kom re­kao: „Vas, g. Gro­le, čo­vjek mo­ra mno­go da vo­li pa da Vas tr­pi”, na šta je ovaj pr­snuo „u je­dan iskren, sla­dak, dje­čač­ki smi­jeh”. Iz slič­nog raz­lo­ga, Mi­ša Tri­fu­no­vić je ova­ko ko­men­ta­ri­sao jed­nu re­pli­ku Mi­la­na Gro­la, uči­nje­nu na sjed­ni­ci vla­de 11. no­vem­bra 1942. go­di­ne: „Bo­že moj, ne mo­žeš mu od­go­vo­ri­ti, a ne mo­žeš ni kri­ti­ko­va­ti. Pro­šap­tah: ’vr­let­na na­rav’, što ne­ki ču­še pa se na­smi­ja­še, ali sre­ćom on ne ču, a bi­lo bi bu­re”.
Knji­žev­ni stil Mi­la­na Gro­la i na­čin nje­go­vog iz­ra­ža­va­nja, ne­ti­pi­čan i bez ičeg slič­nog sa ta­da pre­o­vla­đu­ju­ćim „be­o­grad­skim sti­lom”, ko­ji je pod­ra­zu­mi­je­vao nje­go­va­nu ja­sno­ću i jed­no­stav­nost, ta­ko­đe je iza­zi­vao raz­li­či­te do­ži­vlja­je: di­vlje­nje, ču­đe­nje, neo­do­bra­va­nje... Odu­še­vlje­na knji­gom „Iz pred­rat­ne Sr­bi­je”, Isi­do­ra Se­ku­lić je na­pi­sa­la: „Grol ne smi­je če­ka­ti pri­go­de da bi pi­sao. On tre­ba da pi­še sva­ki dan po li­stić. Ona­ko ka­ko ga mah to­plih sje­ća­nja i zna­nja nje­go­vih no­si, sa­svim bez bri­ge o okvi­ru i na­slo­vi­ma. Li­sti­će ne­ka pro­sto sla­že je­dan na dru­gi”.
Mi­o­drag Sta­jić imao je po­ne­što dru­ga­či­je uti­ske: „U sti­lu ki­pi ne­ka unu­tra­šnja ne­str­plji­vost, da se sve i od­jed­nom što vi­še is­ka­že. Za­to mi­sli jed­na dru­gu su­sti­žu, sva­ki čas se gra­na­ju, jed­na se u dru­gu za­pli­će, uslo­ža­va­ju­ći smi­sao tek­sta, i ta­ko ne­sum­nji­vo ote­ža­va­ju­ći dje­lom i pre­gled i ra­zu­mi­je­va­nje. I za­to u nje­go­vom sti­lu ima pe­ri­o­dič­nih ma­glo­vi­to­sti, pa on­da na­i­đe ne­što iz­van­red­no, sna­žno ka­za­no, ja­kom ri­ječ­ju i iz­ra­zom, što na­mah osvi­je­tli kao mu­nja kroz ta­mu. Nje­gov stil ima pu­no mje­sta sa tim ta­ko sreć­no na­đe­nim ri­je­či­ma za osvje­tlja­va­nje. Rje­či­tost je upa­dlji­va ka­rak­te­ri­sti­ka. To ni­je du­go pra­zno­slo­vlje, da bi se naj­zad ka­za­la jed­na ve­li­ka ide­ja. Na­pro­tiv, taj stil je pun opa­ski, ozbilj­nih pri­mje­da­ba, brit­kih za­si­je­ca­nja u ma­te­ri­ju i u pred­met”.
Ne sla­žu­ći se u sve­mu, De­si­mir To­šić je uzro­ke tih čud­nih Gro­lo­vih „bra­vu­ra”, iz­ne­nad­nih re­če­nič­nih obr­ta i po­vre­me­nih ne­ra­zu­mlji­vo­sti, na­la­zio u nje­go­vim knji­žev­nim opre­dje­lje­nji­ma, po­zo­ri­šnoj dje­lat­no­sti i ka­rak­te­ri­sti­ka­ma lič­no­sti. Po nje­go­vim ri­je­či­ma, Mi­lan Grol, „iako ne ro­đe­ni vođ jed­ne po­li­tič­ke stran­ke, bio je iz­u­zet­no in­te­li­gen­tan i ima­gi­na­ti­van, pun po­li­tič­kog tem­pe­ra­men­ta i traj­nog ubje­đe­nja. Ali sva ova ve­li­ka svoj­stva ne pred­sta­vlja­ju kraj­nje uslo­ve za po­li­tič­ku ak­ci­ju i za po­li­tič­ko vođ­stvo. Ono što je pak Gro­la is­ti­ca­lo kao po­li­tič­kog čo­vje­ka, i kao čo­vje­ka uop­šte, ni­je sa­mo nje­gov na­čin iz­ra­ža­va­nja, već i cio nje­gov si­stem lo­gi­ke, nje­gov na­čin raz­mi­šlja­nja i ra­su­đi­va­nja. U tom nje­go­vom si­ste­mu bi­lo je da­le­ko vi­še mo­ra­li­za­tor­ske po­li­ti­ke ne­go po­li­tič­ke cje­lis­hod­no­sti. Nje­go­vo, Gro­lo­vo iz­ra­ža­va­nje, čud­no če­sto i u sti­lu, od­go­va­ra­lo je u pot­pu­no­sti nje­go­voj slo­že­noj mi­sli, ono je stva­ra­no spon­ta­no, sve u jed­nom da­hu, i pre­no­še­no na har­ti­ju ru­kom. Kao u pje­smi. Bi­lo je tu ne­če­ga sti­hij­skog, što ni­je če­sto pri­hva­tlji­vo u po­li­ti­ci, ali što naj­če­šće od­go­va­ra li­te­ra­tu­ri...”
Pa, ipak, ri­jet­ko je ko ta­ko li­je­po pi­sao o pret­ku­ma­nov­skoj Sr­bi­ji, srp­skoj isto­ri­ji, svo­jim sa­vre­me­ni­ci­ma... U nje­go­vom opi­su Be­o­gra­da srp­ska pre­sto­ni­ca bi­la je grad „na gra­ni­ci ne dva car­stva ne­go dva svi­je­ta”, „lo­gor pro­la­znih var­va­ra i gra­nič­na tvr­đa­va da­le­kih go­spo­da­ra”, „po­sled­nji ba­zar Ca­ri­gra­da i pr­vi ma­ga­zin Be­ča”. „Iz­u­zet­no je bi­lo do­ba”, na­pi­sao je o onim po­sled­njim go­di­na­ma pred Pr­vi svjet­ski rat, „iz­u­zet­na za­pa­lji­vost na­iv­nih fan­ta­zi­ja, iz­u­zet­na na­bre­klost sna­ga, iz­u­zet­no in­stink­tiv­no sa­o­sje­ća­nje na­ci­o­nal­no i so­ci­jal­no jed­no­rod­ne ma­se, i iz­u­zet­no sa­mo­po­u­zda­nje s ko­jim ona uvi­jek na­stu­pa ka­da se osje­ća ra­me uz ra­me... U ve­ći­ni, sre­di­na je tu pri­mi­tiv­na, kul­tur­ni ni­vo skro­man, i gra­đan­sko dru­štvo, pre­ko­noć pro­i­za­šlo iz opan­ka, ša­re­no. Nu­ši­će­vi sre­ski ka­pe­ta­ni iz ere ka­zni ba­ti­nja­nja, pa­tri­jar­hal­no se­lo i ze­le­na­ška pa­lan­ka, ve­li­ke fi­gu­re se­ljač­kih tri­bu­na u skup­šti­ni, ća­te, na­dri­a­dvo­ka­ti i dok­to­ri sa pa­ri­ske Sor­bo­ne: sve je to u sli­ci na istom pla­nu. I sve se to, pre­ko noć mo­bi­li­sa­no ali uni­for­mom još ne­u­jed­na­če­no, na­šlo 1914. u bit­ci na Ce­ru, da pod slam­nim še­ši­ri­ma i bi­je­lim se­ljač­kim ko­šu­lja­ma na ple­ći­ma tu­če car­sku voj­sku”. (…)
(Na­sta­vi­će se)