Pi­še: Mi­o­drag BAR­JAK­TA­RO­VIĆ, pu­bli­ci­sta i knji­žev­nik







N
a­kon du­žeg ana­li­zi­ra­nja pre­da­nja ro­đa­ka i mo­jih naj­bli­žih srod­ni­ka, lju­di pam­ti­ša, kao i na osno­vu pi­sa­nih iz­vo­ra, ob­ja­vio sam re­zul­tat o na­stan­ku pre­zi­me­na Bar­jak­ta­ro­vić po Ka­ra­đor­đe­vom bar­ja­ku.
Na te­ma­ti­ku Ka­ra­đor­đe­vog bar­ja­ka i pre­zi­me­na Bar­jak­ta­ro­vić iz­dao sam knji­gu „Ka­ra­đor­đe – bar­ja­ci, bar­jak­ta­ri i po­ri­je­klo” Be­ra­ne, 2009, kao re­zul­tat mog du­go­go­di­šnjeg is­tra­ži­va­nja. O bu­ni u Ka­lu­dri iz­dao sam knji­gu „S one stra­ne ka­ra­u­le”, Be­ra­ne, 2010. i to sam sa­op­štio mom uva­že­nom pri­ja­te­lju i pro­fe­so­ru, aka­de­mi­ku Mi­o­mi­ru Da­ši­ću. Ove knji­ge pred­sta­vlje­ne su u To­po­li, u bi­bli­o­te­ci „Ra­do­je Do­ma­no­vić”, 12. ok­to­bra 2011. go­di­ne, o če­mu je pi­sao „Dan”, od 2. no­vem­bra 2011. go­di­ne.
Pre­da­nje o bar­ja­ku
Pre­da­nje o Ka­ra­đor­đe­vom bar­ja­ku do­bi­je­nom na Su­vo­do­lu i da­nas sna­žno po­sto­ji i pre­no­si se s ko­lje­na na ko­lje­no...
Na­i­me, naš pre­dak Mi­lo­sav Kra­gov Po­po­vić, uče­stvu­ju­ći u po­mo­ći sr­bi­jan­skoj voj­sci u bo­ju na Su­vo­do­lu 1809. go­di­ne kao Kuč sa osta­lim uče­sni­ci­ma iz Br­da Cr­ne Go­re: Va­so­je­vi­ći­ma, Mo­ra­ča­ni­ma i dr, u bor­bi pro­tiv tur­ske voj­ske do­bio bar­jak od Ka­ra­đor­đa. Po­sli­je po­gi­bi­je bar­jak­ta­ra Mi­lo­sa­va, bar­jak je na­sli­je­dio nje­gov bli­ski ro­đak Vi­do­je, a po­sli­je nje­go­ve po­gi­bi­je nje­gov si­no­vac Je­re­mi­ja. Po tom bar­ja­ku Po­po­vi­ći u Pet­nji­ku i Ka­lu­dri pro­mi­je­ni­li su pre­zi­me u Bar­jak­ta­ro­vić, u znak vi­so­kog po­što­va­nja i zna­ča­ja oslo­bo­di­lač­ke bor­be pod vođ­stvom vo­žda Ka­ra­đor­đa. Pod pre­zi­me­nom Bar­jak­ta­ro­vić na­ši pre­ci od­se­li­li su se iz Pet­nji­ka u do­tič­nu Ka­lu­dru ne­gdje oko 1820. go­di­ne. O to­me sam pi­sao i ob­ja­vio tekst pod na­slo­vom „Pr­vi Ka­ra­đor­đe­vi bar­ja­ci u Va­so­je­vi­ći­ma”, „Slo­bo­da”, 1. maj 1995. go­di­ne; „Isti­na o po­ri­je­klu Ka­ra­đor­đa” „Po­bje­da” 10. av­gust 1996. go­di­ne; „Dva bar­ja­ka brat­stva Bar­jak­ta­ro­vi­ća”, „Vi­je­sti”, 18. april 1998. go­di­ne.
Mo­ji tek­sto­vi su pu­bli­ko­va­ni po­sli­je ob­ja­vlji­va­nja knji­ge dr Mi­o­mi­ra Da­ši­ća „Va­so­je­vi­ći od po­me­na do 1860. go­di­ne” Be­o­grad 1986, str. 311-319, gdje pi­še da je po­sli­je bo­ja na Su­vo­do­lu Ka­ra­đor­đe po­slao svo­je od­re­de u do­li­nu Li­ma pod vođ­stvom voj­vo­da Ha­dži-Pro­da­na Gli­go­ri­je­vi­ća, An­ta Si­me­u­no­vi­ća (Čo­lak-An­ta) i Ra­ka Le­vaj­ca. Ta­da su Ka­ra­đor­đe­vi voj­vo­de na zbo­ro­vi­ma kod man­sti­ra Đur­đe­vi stu­po­vi i na Sit­noj Lu­ci is­tak­nu­tim Br­đa­ni­ma: Va­so­je­vi­ći­ma i dru­gi po­di­je­li­li bar­ja­ke sr­bi­jan­ske voj­ske (Ka­ra­đor­đe­ve bar­ja­ke). Me­đu nji­ma bar­jak je do­bio i Bar­jak­ta­ro­vić, po če­mu su i do­bi­li pre­zi­me Bar­jak­ta­ro­vić.
Naj­no­vi­ja knji­ga
Naj­no­vi­ja knji­ga aka­de­mi­ka Mi­o­mi­ra Da­ši­ća „Spo­re­nja u isto­ri­o­gra­fi­ji”, 2014, ko­ja je pro­mo­vi­sa­na za okru­glim sto­lom u Gim­na­zi­ji „Pan­to Ma­li­šić” u Be­ra­na­ma, 18. ju­la 2014. go­di­ne, pod­sta­kla me da ovom pri­li­kom ospo­rim dva isto­rij­ska do­ga­đa­ja opi­sa­na u nje­go­vim knji­ga­ma. Ti­ču se Pet­nji­ka i Ka­lu­dre u vri­je­me Pr­vog srp­skog ustan­ka i uoči Pr­vog bal­kan­skog ra­ta, a to su Ka­ra­đor­đev bar­jak i pre­zi­me Bar­jak­ta­ro­vić u Pet­nji­ku i Ka­lu­dri i bu­na u Ka­lu­dri 1912. go­di­ne. Ne­mam na­mje­ru da kri­ti­ku­jem sa po­zi­ci­ja isto­rij­ske na­u­ke, jer ni­sam isto­ri­čar, već u svoj­stvu pu­bli­ci­ste, no­vi­na­ra i knji­žev­ni­ka.
Pr­ven­stve­no že­lim is­ta­ći da je na­uč­ni knji­žev­ni opus pro­fe­so­ra dok­to­ra Mi­o­mi­ra Da­ši­ća, da­nas aka­de­mi­ka, ogro­man u na­uč­nim kru­go­vi­ma Cr­ne Go­re, Ju­go­sla­vi­je i ši­re, po­seb­no u raz­vo­ju i una­pre­đe­nju isto­rij­ske na­u­ke i kul­tu­re u do­li­ni Li­ma. Ka­ko i sam u odjelj­ku: „Bi­lje­ška o auto­ru” ka­že „Od 1. mar­ta 1954. do 1962. go­di­ne pro­fe­sor je u Vi­šoj re­al­noj gim­na­zi­ji u Be­ra­na­ma, a od 1962. do 1972. i njen di­rek­tor”. Te škol­ske 1954/55. go­di­ne pro­fe­sor Mi­o­mir Da­šić bio mi je raz­red­ni star­je­ši­na u VII-3 raz­re­du, po­tom škol­ske 1955/56. go­di­ne bio mi je raz­red­ni star­je­ši­na u VI­II-3 raz­re­du i pre­da­vao isto­ri­ju. Po­red to­ga, Rov­ca, rod­no se­lo Mi­o­mi­ro­vo, i Ka­lu­dra, rod­no mo­je se­lo, kroz isto­ri­ju je po­ve­za­no ve­o­ma bli­sko kroz oro­đa­va­nja, kom­šij­ske od­no­se i ra­to­ve za slo­bo­du, ta­ko da smo po­sta­li i osta­li pri­ja­te­lji.
U odjelj­ku knji­ge aka­de­mi­ka Da­ši­ća „Spo­re­nja u isto­ri­o­gra­fi­ji”, pod na­slo­vom „Oso­bi­na na­uč­nog re­zul­ta­ta je da on ni­ka­da ni­je za­vr­šen i sa­vr­šen” (str. 481-492), dr Mi­o­mir Da­šić po­le­mi­še sa ge­ne­ra­lom Vla­dom Šće­ki­ćem, ko­ji se „kri­tič­ki osvr­nuo na stu­di­ju „Na­rod­ni usta­nak u be­ran­skom (ivan­grad­skom) sre­zu ju­la 1941. go­di­ne i rad Na­rod­nog od­bo­ra oslo­bo­đe­nja” (Isto­rij­ski za­pi­si, br. 4/1961., str. 637-679), gdje na str. 481 pi­še: „Je­dan sam od onih na­uč­nih rad­ni­ka ko­ji na isto­ri­o­gra­fi­ju gle­da kao na nu­žnost nje­nog stal­nog pre­va­zi­la­že­nja, isto­rij­sku na­u­ku po­sma­tram u stal­nom raz­vo­ju. Za me­ne sva­ki no­vi is­tra­ži­vač­ki na­por do­no­si i no­va sa­zna­nja o mi­nu­lim do­ga­đa­ji­ma i isto­rij­skim po­ja­va­ma, ma ko­li­ko one bi­le ra­ni­je is­tra­ži­vač­ki ob­ra­đe­ne”.
(Na­sta­vi­će se)