Pri­re­dio: Bo­jan Ka­le­zić


Sa dvi­je ili tri go­di­ne, dok se igrao u dvo­ri­štu u Uli­ci Lom­bi­njo, po­čeo je da ot­kri­va svog naj­bo­ljeg pri­ja­te­lja – fud­bal.
“Jed­nom sam mu za Bo­žić po­klo­nio autić sa da­ljin­skim upra­vlja­čem, mi­sle­ći da će se ti­me za­ni­ma­ti”, pri­sje­ća se nje­gov kum Fer­nao So­u­za, “ali on je vi­še vo­lio da se igra fud­bal­skom lop­tom. Spa­vao je sa svo­jom lop­tom, ni­ka­da se ni­je odva­jao od nje. Uvi­jek mu je bi­la pod ru­kom – gdje god je išao, išao je sa njom.”
Kri­sti­ja­no je išao u ob­da­ni­šte u Eks­ter­na­to de Sao Žo­ao de Ri­be­i­ra, ško­lu ko­ju su vo­di­le fra­nje­vač­ke ča­sne se­stre. Sa šest go­di­na, kre­nuo je u lo­kal­nu osnov­nu ško­lu. U sred­nju je išao u Gon­sal­ves Zar­ko, po­zna­ti­ju kao ško­la Ba­re­i­roš, zbog bli­zi­ne Ba­re­i­roš sta­di­o­na, na ko­me igra po­zna­ti por­tu­gal­ski klub FK Ma­ri­ti­mo. Kri­sti­ja­no ni­je bio sklon uče­nju. Ni­je pro­la­zio pre­vi­še lo­še, ali ni­je bio ni knji­ški mo­ljac – bio je za­do­vo­ljan ti­me da se sa­mo ne­ka­ko pro­vu­če.
Jed­na od nje­go­vih na­stav­ni­ca, Ma­ri­ja dos San­tos, sje­ća se svog biv­šeg uče­ni­ka kao dje­ča­ka ko­ji se “li­je­po po­na­šao, bio za­ba­van i do­bar pri­ja­telj svo­jim raz­red­nim dru­go­vi­ma.” Ka­da su je upi­ta­li či­me je naj­vi­še vo­lio da se za­ni­ma, od­go­vo­ri­la je: “Od da­na ka­da je ušao na vra­ta, fud­bal mu je bio omi­lje­ni sport. Uče­stvo­vao je i u dru­gim ak­tiv­no­sti­ma, učio pje­smi­ce i ra­dio za­da­ću, ali vo­lio je da ima vre­me­na za se­be, vre­me­na za fud­bal. Ako ne bi bi­lo pra­ve lop­te pri ru­ci – a če­sto je ne bi bi­lo – na­pra­vio bi je od ča­ra­pa. Uvi­jek bi pro­na­šao na­či­na da igra fud­bal na igra­li­štu. Ne znam ka­ko je uspi­je­vao.”
Bio je to fud­bal na igra­li­štu i fud­bal na uli­ci. “Ka­da bi do­šao ku­ći iz ško­le, re­kla bih mu da ode u svo­ju so­bu i ura­di za­da­ću”, ka­že Do­lo­res. “Uvi­jek mi je go­vo­rio da ne­ma ni­ka­kvu za­da­ću. Ta­ko bih ja oti­šla i po­če­la da ku­vam, a on bi is­ku­šao sre­ću. Iza­šao bi kroz pro­zor, us­put uzeo jo­gurt ili ne­ku voć­ku, i po­bje­gao s lop­tom pod ru­kom. Bio bi na­po­lju i igrao do po­la de­set uve­če.”
Kao da to ni­je bi­lo do­volj­no, po­čeo je da bje­ži sa ča­so­va ka­ko bi bio na­po­lju i igrao fud­bal. “Nje­go­vi na­stav­ni­ci su mi go­vo­ri­li da mo­ram da ga ka­znim, ali ja to ni­ka­da ni­sam ra­di­la. Mo­rao je da vje­žba što je vi­še mo­gu­će ka­ko bi po­stao fud­bal­ska zvi­je­zda.” Kao što će njen sin ka­sni­je pri­zna­ti: “Uvi­jek sam igrao fud­bal sa mo­jim pri­ja­te­lji­ma, to je ono što sam vo­lio da ra­dim, ta­ko sam pro­vo­dio vri­je­me.”
Igrao je na uli­ci, jer u kom­ši­lu­ku ni­je bi­lo te­re­na za fud­bal. Na­ro­či­to je jed­na uli­ca, Kvin­ta do Fal­kao, pred­sta­vlja­la iza­zov, ka­da bi auto­bu­si, auto­mo­bi­li i mo­to­ci­kli po­ku­ša­va­li da pro­đu kroz nju. Dje­ča­ci su sva­ki put mo­ra­li da uklo­ne ka­me­nje ko­je je ozna­ča­va­lo sta­ti­ve i sa­če­ka­ju da sa­o­bra­ćaj pro­đe pri­je ne­go što bi na­sta­vi­li igru. Utak­mi­ce ko­je su igra­li bi­le su na­pe­te bor­be iz­me­đu po­je­di­nih do­ma­ćin­sta­va i iz­me­đu gru­pa pri­ja­te­lja. To su utak­mi­ce ko­je se ni­ka­da ne za­vr­ša­va­ju. Je­di­ne ne­zgo­de bi­le su ka­da lop­ta pad­ne u ba­štu ne­kog od kom­ši­ja – a ako bi to bi­la ba­šta sta­rog Ago­sti­nja, on bi uvi­jek pri­je­tio da će pro­bu­ši­ti lop­tu i go­vo­rio Do­lo­res i dru­gim maj­ka­ma da ob­u­zda­ju svo­ju dje­cu.
Bio je tu je­dan re­zer­vo­ar za vo­du gdje je Kri­sti­ja­no pro­vo­dio či­ta­ve sa­te sam, šu­ti­ra­ju­ći lop­tu u zid. Re­zer­vo­ar i uli­ca bi­li su nje­go­vi te­re­ni za tre­ning. Ov­dje, na as­fal­tu, iz­me­đu ko­la i tro­to­a­ra, igra­ju­ći sa klin­ci­ma, sta­ri­jim i mla­đim, Ro­nal­do je na­u­čio tri­ko­ve i teh­ni­ke ko­ji će ga uči­ni­ti ve­li­kim fud­ba­le­rom i po­sta­ti nje­go­va ka­rak­te­ri­sti­ka u igri. “Pro­vo­dio je po či­tav dan na uli­ci, iz­vo­de­ći auten­tič­ne tri­ko­ve s lop­tom. Iz­gle­da­lo je kao da mu je pri­čvr­šće­na za no­gu”, pri­sje­ća se Ade­li­no An­dra­de, ko­ji je ži­vio po­red po­ro­di­ce Ave­i­ra.
“Što se ti­če fud­ba­la, bio je istin­ski ta­len­to­van”, tvr­di Kri­sti­ja­no­va se­stra El­ma. “Ali ni­ka­da ni­smo ni sa­nja­li da će sti­ći dov­de do­kle je sti­gao da­nas.”
U uz­ra­stu od šest go­di­na, Kri­sti­ja­no je iz­veo svoj pr­vi po­hod u fud­bal­ski svi­jet. Nje­gov ro­đak Nu­no je igrao za An­do­ri­nju i Kri­sti­ja­no je vi­še pu­ta išao sa ocem na fud­bal­ski te­ren. Nu­njo ga je po­zvao da do­đe i gle­da ka­ko igra i pi­tao ga je da li bi vo­lio da se pri­dru­ži jed­nom od ti­mo­va. Kri­sti­ja­no se pri­klju­čio tre­nin­gu i od­lu­čio da po­ku­ša. Do­lo­res i Di­nis su bi­li za­do­volj­ni od­lu­kom svog naj­mla­đeg si­na – oni su uvi­jek vo­lje­li fud­bal. Di­nis i nje­gov sta­ri­ji sin Ugo bi­li su na­vi­ja­či Ben­fi­ke, dok je Do­lo­res obo­ža­va­la Lu­i­sa Fi­ga i Spor­ting Li­sa­bon.
(Na­sta­vi­će se)