Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj



Su­kob, ka­ko ga je još for­mu­li­sao Ver­tov, i ov­dje je is­po­ljio svo­je ne­ga­tiv­no dej­stvo iz­ob­li­ču­ju­ći onaj dio fil­ma u ko­me se pri­ka­zu­ju ka­pi­ta­li­sti i nji­ho­ve slu­ge. U sce­na­ma re­zer­vi­sa­nim za njih Ej­zen­štajn jed­no­stav­no ni­je htio da ma­te­ri­ja­li­ne či­nje­ni­ce iz­jed­na­či sa unu­tra­šnjim do­ži­vlja­jem. Kon­stru­i­sa­ni li­ko­vi od­mah su iz­gu­bi­li rav­no­te­žu u okvi­ri­ma fil­ma a sa­mim tim i va­žan dio svo­je isti­ni­to­sti, u ovom slu­ča­ju one spolj­ne, po­što nam unu­tra­šnja i ni­je bi­la do­stup­na. Umje­sto pu­no­će ob­li­ka fa­vo­ri­zo­va­na je su­bjek­tiv­na sti­li­za­ci­ja iz una­pri­jed fik­si­ra­ne po­zi­ci­je ka­ko bi se po­je­din­ci stje­ra­li na po­zor­ni­cu gro­te­ske gde još je­di­no pre­o­sta­je da im se jav­no odu­zme pra­vo na Ijud­ski lik, ne­za­vi­sno čak i od ste­pe­na nji­ho­vog cje­lo­kup­nog iz­o­pa­če­nja. U de­fi­ni­tiv­noj va­ri­jan­ti tra­žen je od ka­me­re iz­raz »od­go­va­ra­ju­ćih ži­vo­ti­nja«. Pot­pu­na ilu­zi­ja ni­je po­stig­nu­ta, pa, pre­ma to­me, ni sa­ma ide­ja ni­je do­bi­la for­mu cje­lo­vi­tog vi­zu­el­nog iz­ra­za.
Ej­zen­štajn je vje­ro­vao da je na­šao kom­pen­za­ci­ju u si­ste­mu aso­ci­ja­ci­ja ko­je su u gle­da­o­cu iza­zi­va­li mno­go­broj­ni krat­ki ka­dro­vi svr­sta­ni po nje­go­vom sop­stve­nom si­ste­mu »mon­ta­že atrak­cjia«. Evo jed­nog sple­ta tem­pi­ra­nog kao svje­tlo­sni udar na psi­hu lju­di iz gle­da­li­šta: bur­žuj gnje­či li­mun, po­li­ci­ja od­mah za­tim oštro ko­nji­ma sa­ti­re štraj­ka­če, po­go­đe­ni rad­ni­ci pa­da­ju po ze­mlji, iz gr­la za­kla­nog bi­ka ši­klja krv i ta­ko re­dom. Ali, ra­fal­sko pr­ska­nje aso­ci­ja­ci­ja ni­je mo­glo da za­mi­je­ni auten­tič­nost i svo­jim ćor­ci­ma sa­mo je još vi­še iz­ob­li­ča­va­lo re­al­nost. Ka­ko to ni­su bi­li ne­do­sta­ci ko­ji bi iza­zva­li srdž­bu di­rek­ci­je stu­di­ja ili ofi­ci­jel­ni­ih te­o­re­ti­ča­ra Ej­zen­štajn se lič­no osje­ćao ohra­bren.
A za­što i ne bi ka­da je is­pu­nio sve osnov­ne kri­te­ri­ju­me ko­ji­ma se mje­ri nje­gov re­di­telj­ski od­nos pre­ma fil­mu. Jer, ako se po­la­zi od ide­je ka stvar­no­sti, on­da ona svo­jim cje­lo­kup­nim or­ga­ni­zmom i zre­lo­šću mo­ra po­no­vo da se okre­će toj is­toj ide­ji kao svo­joj su­šti­ni. Uko­li­ko je ide­ja iz­vo­ri­šte, ona je, sa­svim ra­zu­mlji­vo, i vr­hov­ni pre­ro­ga­tiv film­ske an­ga­žo­va­no­sti u dru­štve­nom smi­slu te ri­je­či. Za­to Ej­zen­štajn sa odu­še­vlje­njem i ve­li­kim am­bi­ci­ja­ma uli­je­će u pro­je­kat fil­ma 1905, ka­sni­je na­zva­nog »Oklop­nja­ča Po­tem­kin«, za­mi­šlje­nog kao vi­zu­el­ni spo­me­nik ko­ji će bi­ti ot­kri­von u znak sje­ća­nja na pr­ve žr­tve ru­ske re­vo­lu­ci­je.
De­ce­ni­je cen­zu­ri­sa­nja i voj­ne po­dr­ške, raz­li­či­ta tu­ma­če­nja i ana­li­ze sr­tuk­tu­re, sim­bo­la, iz­vo­ra i uti­ca­ja, bez­broj­na ka­sni­ja vi­zu­el­na ci­ti­ra­nja, na­pro­sto su za­ma­gli­la put ka pra­voj pri­či na ko­joj film po­či­va. Ju­bi­lar­ni i ko­me­mo­ra­tiv­ni film kao su­per­spek­takl!
Na sa­mom po­čet­ku sni­ma­nja Ej­zen­štajn pra­vi pre­se­dan, na­pu­šta knji­gu sni­ma­nja ili­ti raz­ra­đe­nu si­ste­ma­ti­za­ci­ju sce­na i ba­ca se u otvo­re­nu avan­tu­ru: u nje­mu je pro­go­vo­rio pje­snik že­ljan da u iskre­nom na­dah­nu­ću sje­di­ni ne­mo­gu­će i re­al­no, kao da je u se­bi osje­tio onu vre­li­nu iz ko­je se u čo­vje­ku ra­đa re­vo­lu­ci­ja pa se sav na­preg­nuo ka­ko bi to unu­tra­šnje vi­đe­nje stvar­no­sti oslo­bo­dio sva­kog she­ma­ti­zma i iz­veo na slo­bod­ne pro­sto­re gdje ga ni­šta ne­će spu­ta­va­ti i tje­ra­ti na sa­mo­u­ni­šte­nje.
(NA­STA­VI­ĆE SE)
bangorski@t-com.me