PRI­RE­DIO: DR VU­KIĆ ILIN­ČIĆ


Ugled­ni bu­gar­ski prav­nik, uni­ver­zi­tet­ski pro­fe­sor i aka­de­mik Ste­fan Sa­vov Bob­čev u ne­pre­gled­nom ni­zu dje­la prav­nič­ke stru­ke, iz­me­đu osta­log, ba­vio se i ka­rak­te­rom ure­đe­nja tur­ske dr­ža­ve, od nje­nog pro­di­ra­nja na Bal­kan­sko po­lu­o­str­vo do 20. vi­je­ka. U tek­stu „Po­gled na prav­no ure­đe­nje Bal­ka­na pod tur­skom upra­vom“ da­je pri­kaz ure­đe­nja sa­me Tur­ske uoči osva­ja­nja Bal­ka­na i na­kon to­ga: „Pr­vi vla­dar Tu­ra­ka (ple­me Ka­ji-Kan) ko­ji su do­šli sa gra­ni­ca Tur­ke­sta­na pre­ko Per­si­je i Jer­me­ni­je i ko­ji su se na­se­li­li iz­me­đu Ko­nje i An­ka­re, bio je Osman, osni­vač dr­ža­ve ko­ja no­si nje­go­vo ime: Car­stvo Osman­li­ja, Oto­man­sko car­stvo. Ime Osman bi­lo je ta­ko isto da­to na­ro­du ko­ji je sa­či­nja­vao dr­ža­vu i ko­ji je sve do pro­gla­še­nja re­pu­bli­ke 1923–24. go­di­ne no­sio isto ime – Osman­li­je. Za­slu­žu­je da se na­ro­či­to is­tak­ne da je ista di­na­sti­ja, ko­ju je osno­vao Osman, vla­da­la za sve ovo vri­je­me. Po­sled­nji oto­man­ski vla­dar, Meh­med VI 1918–1922) bio je po re­du tri­de­set i sed­mi vla­dar iz ove di­na­sti­je.
Pr­va pre­sto­ni­ca no­ve dr­ža­ve bi­la je Bru­sa. Osman­li­je su ima­le od­mah ve­li­ki uspjeh. Vi­zan­tin­ci, na­la­ze­ći se u kri­tič­noj si­tu­a­ci­ji, po­zva­še ih da im po­mog­nu u bor­bi pro­tiv nji­ho­vih unu­tra­šnjih i spo­lja­šnjih ne­pri­ja­te­lja. Go­di­ne 1333. je­dan od­red oto­man­ske voj­ske pre­đe Dar­da­ne­le na po­ziv ca­ra Kan­ta­ku­ze­na, da ga po­mog­ne u bor­bi pro­tiv Pa­le­o­lo­ga. Ovaj od­red bio je po­ste­pe­no po­ja­ča­van dru­gim oto­man­skim rat­ni­ci­ma ko­ji su uvi­dje­li ve­li­ku ko­rist što bi ima­li, ako se za­u­vi­jek na­sta­ne u osvo­je­nim obla­sti­ma, po­de­snim da po­slu­že kao ope­ra­ci­o­na ba­za za nji­ho­vo na­di­ra­nje na Bal­kan. Tur­ske in­va­zi­je bi­le su svu­da kru­ni­sa­ne uspje­hom. Ne­slo­ga bal­kan­skih na­ro­da u to vri­je­me, i anar­hi­ja ko­ja je vla­da­la u ra­znim ze­mlja­ma, naj­bo­lji sa­ve­zni­ci i sa­rad­ni­ci oto­man­ske voj­ske. Bu­ga­ri, Sr­bi, Ar­ba­na­si, Bo­san­ci, Gr­ci sa Mo­re­je i Ru­mu­ni tu­če­ni su jed­ni za dru­gim. Te­ri­to­ri­ja bu­gar­skog kra­lja Iva­na Ši­šma­na, ko­ja je pr­va na­pad­nu­ta, po­sta­de pli­jen po­bjed­ni­ka; ista sud­bi­na za­de­si­la je i kra­ljev­stvo Stra­ci­mi­ro­vo; ta­da je do­šlo i do ču­ve­ne Bit­ke na Ko­so­vu i mo­že se sma­tra­ti da ona ozna­ča­va kraj slo­bo­de i ne­za­vi­sno­sti bal­kan­skih ze­ma­lja.
Oto­man­ska pre­sto­ni­ca bi pre­mje­šte­na u Je­dre­ne. Po­sli­je to­ga tur­ska voj­ska pro­du­ži svoj marš na jug i na sje­ver, pre­đe Du­nav i Sa­vu, i tek ta­da kra­ljev­stva i car­stva hri­šćan­ske Evro­pe osje­ti­še ne­iz­bje­žnu opa­snost i zgra­bi­še oruž­je ra­di spa­sa sop­stve­ne te­ri­to­ri­je. Meh­med II osvo­ji Ca­ri­grad i uči­ni ga oto­man­skom pre­sto­ni­com(1453). Vr­hu­nac oto­man­ske ve­li­či­ne i osva­ja­nja po­ka­zu­je se za vri­je­me vla­da­nja sul­ta­na Su­lej­ma­na I, ko­ji je na­zvan Ve­li­čan­stve­ni i Za­ko­no­da­vac. Po­sli­je nje­ga oto­man­ske voj­ske, sti­gav­ši do Bu­dim­pe­šte i Be­ča, bi­le su od­ba­če­ne pre­ko Sa­ve i Du­na­va. To je po­če­tak de­ka­den­ci­je tur­skog car­stva, sa unu­tra­šnjim ne­re­di­ma, anar­hi­jom, iz­o­pa­če­no­sti ži­vo­ta, ne­po­slu­šno­sti ja­ni­ča­ra ko­ji su do ta­da bi­li stu­bo­vi oto­man­ske voj­ske. Ja­ni­ča­ri su bi­li mla­di i hra­bri hr­šća­ni svih na­rod­no­sti ko­ji su po­sta­li va­tre­ni mu­sli­ma­ni i fa­na­tič­ni rat­ni­ci. Ne­ko­li­ko na­mje­sni­ka – pa­ša i be­go­va – po­bu­ni­še se, pro­gla­si­še ne­za­vi­snim i čak po­ve­do­še bor­bu pro­tiv sul­ta­no­ve voj­ske. Do­volj­no je ov­dje spo­me­nu­ti Osma­na Pa­sva­no­glu, Meh­me­da Bu­ša­tli­ju i Ali-pa­šu Te­pe­len­li­ju iz Ja­nji­ne.
Or­ga­ni­za­ci­ja oto­man­skog car­stva u pr­vo vri­je­me nje­no­ga po­sto­ja­nja ni­je bi­la kom­pli­ko­va­na. U vjer­skoj i la­ič­koj ad­mi­ni­stra­ci­ji dr­ža­lo se še­ri­ja­ta (zbir­ka sve­tih za­ko­na, za­sno­va­nih na Ku­ra­nu, Su­ni ili ha­di­su-tra­di­ci­ji i fe­tva­ma-shva­ta­nji­ma vjer­skih muf­ti­ja). Dr­žav­ni po­gla­var bje­še sul­tan či­ji su sa­vjet­ni­ci bi­li ve­li­ki ve­zir, šef svih nad­le­šta­va i ci­vil­nih či­nov­ni­ka, i še­ih-ul-islam, po­gla­vi­ca svih ule­ma (vjer­skih na­uč­ni­ka). Cen­tral­na upra­va, pod pred­sjed­ni­štvom i di­rek­ti­vom ve­li­kog ve­zi­ra, bje­še Vi­so­ka por­ta, gdje su bi­li kon­cen­tri­sa­ni svi ci­vil­ni de­part­ma­ni i re­so­ri car­stva. Za po­kra­ji­ne po­sto­ja­li su ve­li­ko­do­stoj­ni­ci ili be­gler­be­zi, u Ana­to­li­ji i Ru­me­li­ji (ko­ja je ob­u­hva­ta­la sko­ro sve po­kra­ji­ne na Bal­ka­nu), a ni­ža či­nov­nič­ka zva­nja bi­la su: pa­ša, aga, beg, mu­te­sa­rif (gu­ver­ner), kaj­ma­kam, ajan, mi­dir, su­ba­ša i bu­lju­ba­ša (šef po­li­ci­je). Po gra­do­vi­ma i se­li­ma po­li­ci­ja je bi­la sa­sta­vlje­na od sej­me­na, doc­ni­je i zap­ti­ja. Ka­ko su sul­ta­ni ima­li neo­gra­ni­če­nu vlast, mo­gli su ras­po­la­ga­ti i ze­mljom i se­li­ma. Do­sta ze­mlje da­to je u po­sjed kao na­gra­da spa­hi­ja­ma, ko­ji su se di­je­li­li na ve­li­ke spa­hi­je-za­i­me, i ma­le spa­hi­je-ti­ma­re. Isti rang pred sul­ta­nom ima­li su ve­li­ki ve­zir i še­ih-ul-islam, je­dan za ci­vil­ne, a dru­gi za vjer­ske po­slo­ve“, za­vr­ša­va autor ovaj dio svog tek­sta.
(Na­sta­vi­će se)