PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Dr­ža­va re­vo­lu­ci­o­nar­nih na­če­la, ka­kva je bi­la Kne­že­vi­na ka­da je osno­va­na, i ob­no­va Du­ša­no­vog car­stva na te­me­lju isto­rij­skog pra­va, ni­je­su se da­li do­ve­sti u sklad. Mi ne zna­mo da li je Ga­ra­ša­nin imao na umu obje mo­guć­no­sti; ako je­ste, on­da je dao pred­nost Du­ša­no­vom car­stvu u od­no­su na Ka­ra­đor­đe­vu i Mi­lo­še­vu re­vo­lu­ci­o­nar­nu Sr­bi­ju. Da se opre­di­je­li za pr­vu va­ri­jan­tu, uti­ca­li su na nje­ga kon­zer­va­tiv­ni Po­lja­ci, ali i nje­go­vo tur­ko­fil­stvo. U Ka­ra­đor­đe­vo i Mi­lo­še­vo vri­je­me te­ško da bi ova­kav plan mo­gao na­sta­ti. U usta­vo­bra­ni­telj­skoj Sr­bi­ji on se po­ja­vio mo­žda i za­to što je po­ste­pe­no iš­če­za­vao uti­caj re­vo­lu­ci­je, pa je Ga­ra­ša­nin za­bo­ra­vljao na ustan­ke u ko­ji­ma je uče­stvo­vao i nje­gov otac. Po­sto­je­će po­li­tič­ke okol­no­sti, pri­je sve­ga tur­sko­fil­ska po­li­ti­ka usta­vo­bra­ni­te­lja, usmje­ra­va­nje Po­lja­ka, kao i tra­di­ci­ja sred­njo­vje­kov­nog car­stva, bi­li su do­volj­no mo­ćan pu­to­kaz Ga­ra­ša­ni­nu da se pri­klo­ni ide­ji ob­no­ve srp­ske dr­ža­ve na osno­vu isto­rij­skog pra­va.
U dru­gom di­je­lu Na­čer­ta­ni­ja, mno­go op­šir­ni­jem, Ga­ra­ša­nin je pleo po­tku za pro­pa­gand­ni rad u ju­žno­slo­ven­skim ze­mlja­ma. U toj vr­sti po­sla is­ka­zao je ta­kvu umje­šnost i vje­šti­nu da bi mu sa­mo to bi­lo do­volj­no da obez­bi­je­di se­bi is­tak­nu­ti­je mje­sto u isto­ri­ji svog na­ro­da. Pro­pa­gan­da se ima­la or­ga­ni­zo­va­ti na pro­sto­ru oba car­stva – Tur­skog i Austrij­skog, od­no­sno u ovim ze­mlja­ma: Bo­sni, Her­ce­go­vi­ni, Cr­noj Go­ri, Sta­roj Sr­bi­ji, Sla­vo­ni­ji, Hr­vat­skoj, Dal­ma­ci­ji, Sre­mu, Ba­na­tu, Bač­koj i Bu­gar­skoj (nju ni­je po­me­nuo u ovom di­je­lu tek­sta, ali joj je ka­sni­je po­sve­tio jed­no po­gla­vlje). Agen­ti srp­ske vla­de, na na­ve­de­nom pro­sto­ru, po­red osta­log, ima­li bi za za­da­tak i to da utvr­de „šta na­rod od Sr­bi­je oče­ku­je”. Bu­ga­ri­ma, ko­ji su ži­vje­li u te­škom rop­stvu, pred­la­gao je po­moć u ško­lo­va­nju uče­ni­ka i sve­šte­ni­ka, štam­pa­nju knji­ga i oslo­bo­đe­nje po­mo­ću Sr­bi­je. Va­žno je is­ta­ći da se Ga­ra­ša­nin za­la­že za oslo­ba­đa­nje Bu­gar­ske a ne za nje­no pri­sa­je­di­nje­nje Sr­bi­ji. Po­tom je de­talj­no pri­ka­zao pro­pa­gand­ni rad u ze­mlja­ma ko­je je tre­ba­lo uje­di­ni­ti sa Kne­že­vi­nom Sr­bi­jom (Bo­sna, Her­ce­go­vi­na, Cr­na Go­ra, Sta­ra Sr­bi­ja). Ov­dje na­gla­ša­va­mo sa­mo to da je pred­vi­dio još ve­će otva­ra­nje srp­ske gra­ni­ce po­ro­blje­nim su­na­rod­ni­ci­ma, slo­bo­du vje­ro­i­spo­vi­je­sti, ško­lo­va­nje uče­ni­ka i do­bi­ja­nje auto­nom­nih po­vla­sti­ca. Kao bi­tan či­ni­lac po­sred­stvom kog je tre­ba­lo ostva­ri­ti uje­di­nje­nje („so­juz”) is­ti­cao je srp­sku di­na­sti­ju. I ov­dje je po­ka­zao svo­ju da­le­ko­vi­dost, pri­hva­tiv­ši od Čar­to­ri­skog i Za­ha ide­ju na­sled­stva kne­žev­skog zva­nja ali ne ve­zu­ju­ći ga ni za jed­nu di­na­sti­ju, kao što su to či­ni­la pret­hod­na dvo­ji­ca. Ti­me je sta­vljao uje­di­nje­nje srp­skog na­ro­da is­pred ri­val­stva di­na­sti­ja. No­vi tr­go­vač­ki put, od Be­o­gra­da do Ul­ci­nja, eko­nom­skim ni­ti­ma ve­zi­vao bi čvr­šće srp­ske ze­mlje.
Pr­o­pa­gand­ni rad u Hr­vat­skoj ni­je unio u Na­čer­ta­ni­je, dok je vi­še uz­gred na­veo Srem, Ba­nat i Bač­ku. Iz osje­ća­nja oba­ve­ze pre­ma lju­di­ma ko­ji su ga po­bu­di­li da sa­sta­vi plan, Ga­ra­ša­nin se sa ne­ko­li­ko ri­je­či osvr­nuo na „so­juz sa če­skim Sla­vja­ni­ma”, iako je is­ti­cao nje­go­vu „ne­prak­tič­nost”. Ti­me se za­vr­ša­va ovaj me­mo­ar o srp­skoj na­ci­o­nal­noj po­li­ti­ci, bez po­seb­nog za­ključ­ka.
Ana­li­za do­ku­men­ta ja­sno po­ka­zu­je da je Ili­ja Ga­ra­ša­nin pra­vio na­crt o bu­du­ćoj srp­skoj dr­ža­vi. Ta dr­ža­va bi ob­u­hva­ti­la Kne­že­vi­nu Sr­bi­ju, Bo­snu, Her­ce­go­vi­nu, Cr­nu Go­ru i Sje­ver­nu Al­ba­ni­ju (Sta­ru Sr­bi­ju). Bi­la bi to mo­nar­hi­ja, ko­ja bi u od­re­đe­nim isto­rij­skim okol­no­sti­ma tre­ba­lo da do­bi­je ore­ol car­stva. Ob­na­vlja­ju­ći ta­ko Du­ša­no­vo car­stvo, no­vo srp­sko car­stvo raz­li­ko­va­lo bi se od nje­ga u po­gle­du te­ri­to­ri­ja ko­je bi ob­je­di­ni­lo.
Iz­vje­snu za­blu­du uno­sio je dru­gi dio Na­čer­ta­ni­ja. U nje­mu je Ga­ra­ša­nin na­gla­sio da bi srp­sku pro­pa­gan­du tre­ba­lo usmje­ri­ti i pre­ma Hr­vat­skoj, Sla­vo­ni­ji i Dal­ma­ci­ji, ali bez obra­zlo­že­nja pro­pa­gand­ne dje­lat­no­sti u ka­sni­jem di­je­lu tek­sta. Iz­ba­civ­ši taj dio iz Za­ho­vog Pla­na (Fra­njo Zah – srp­ski ge­ne­ral če­škog po­ri­je­kla – prim.prir.), Ga­ra­ša­nin je je za­dr­žao pot­po­gla­vlja ko­ja su se od­no­si­la sa Sr­be u Ju­žnoj Ugar­skoj, Bu­ga­re i Če­ho­slo­va­ke. Ma­da ni­je ni­gdje po­seb­no is­ta­kao, mo­glo bi se na osno­vu na­ve­de­nog do­ći do za­ključ­ka da bi i ove ze­mlje tre­ba­lo uje­di­ni­ti sa Sr­bi­jom u po­volj­nom isto­rij­skom tre­nut­ku. Ina­če bi bi­lo ne­mo­gu­će prav­da­ti pro­pa­gand­nu dje­lat­nost u ovim pro­vin­ci­ja­ma.
Da­kle, po­sli­je uje­di­nje­nja Sr­ba u Tur­skoj, kao pr­vog či­na, pri­stu­pi­lo bi se pri­sa­je­di­nje­nju Sr­ba iz Ju­žne Ugar­ske. Ta dr­ža­va bi­la bi i da­lje srp­ska. Uje­di­nje­njem sa Hr­vat­skom, Sla­vo­ni­jom i Dal­ma­ci­jom, ona bi iz­gu­bi­la srp­sko, a do­bi­la ju­žno­slo­ven­sko obi­ljež­je. Uko­li­ko bi u nju ušla i Bu­gar­ska, bi­la bi to pra­va ju­žno­slo­ven­ska dr­ža­va. (Ma­nje je bit­no da li bi se pr­vo Hr­vat­ska ili Bu­gar­ska uje­di­ni­le sa Sr­bi­jom). Ovo, dru­gi čin uje­di­nje­nja, ni­je nje­go­vo ja­sno iz­ra­že­no opre­dje­lje­nje, ali se ne mo­že ni od­ba­ci­ti. Sa si­gur­no­šću se mo­že tvr­di­ti da je pla­ni­ra­no osni­va­nje no­ve srp­ske dr­ža­ve, ali je isto­vre­me­no osta­vljao i mo­guć­nost nje­nog pre­o­bra­ža­ja u ju­žno­slo­ven­sku dr­ža­vu (srp­sko-hr­vat­sko-bu­gar­sku). U pr­vom slu­ča­ju je ja­san i od­re­đen, u dru­gom ne­pre­ci­zan i ma­glo­vit. Za pr­vu dr­ža­vu se mo­ra iz­bo­ri­ti srp­ski na­rod uko­li­ko že­li op­sta­ti, a za dru­gu – ako se za to uka­žu pri­li­ke. U sva­kom slu­ča­ju, Ga­ra­ša­ni­no­vo Na­čer­ta­ni­je je pro­gram srp­ske na­ci­o­nal­ne i dr­žav­ne po­li­ti­ke, jer je pr­ven­stve­no ri­ječ o uje­di­nje­nju srp­skog na­ro­da u Tur­skoj. (NA­STA­VI­ĆE SE)