PRI­RE­DIO: DR VU­KIĆ ILIN­ČIĆ


Akademik Bobčev bavi se i pitanjem autonomije osvojenih oblasti, koje Turci u početku „nisu štedeli, masakrirajući hrišćansko stanovništvo, bez razlike starosti i pola, paleći sela i crkve i rušeći sve. Ali ponekad ovi osvajači, koji raspolagahu veoma energičnim i čak fanatičnim i dobro disciplinovanim vojnim snagama ( janičari i drugi ), pokazivahu izvesnu razboritost u svojim napadima, i vrlo pametnom taktikom trudili su se da izbegnu krvave susrete kad to nije bilo potrebno. Sela, gradovi, okruzi, pa čak i pokrajine, koje su bile spremne da kapituliraju, iako pod izvesnim rezervama i uslovima, smatrane su dostojnim da budu favorizovane izvesnim autonomijama. Iz toga razloga mi vidimo u svim krajevima Balkanskog poluostrva veliki broj autonomnih mesta. Tu spomenimo tzv. vojnike – u turskim arhivama „vojnigan“ (vojniki) – vojnike u različitim krajevima poluostrva, naročito u južnoj Bugarskoj, kojima su podarena prava i povlastice (sudski i fiskalni imunitet) i čiji su glavari bili gotovo nezavisni.
Nezavisnost njihovih sela bila je garantovana sultanovim fermanom; oni su katkad bili pridodati nekoj `džami` (džamiji) pod zaštitom valide sultan (sultanije majke) ili nekog paše itd. Turcima je bilo zabranjeno da se smeste i da stanuju u ovim selima. Sela vojnika bila su oslobođena plaćanja svih nameta i poreza, zbog služenja u otomanskoj vojsci u raznim svojstvima, naročito kao konjušari. Ovakva sela i gradovi postojahu u Bugarskoj, dok ih kod Srba, po St. Novakoviću, nije bilo. Za vreme prve epohe turskog gospodstva, na celom Balkanskom poluostrvu nailazimo na dosta veliki broj administrativnih autonomija, datih selima, gradovima, okruzima, pa čak i pokrajinama. U ovom pogledu najviše su bile favorizovane Vlaška i Moldavija. One su imale svoje vojvode i gospodare koji su potpuno autonomno vršili političku i sudsku vlast. Ugovorom u Kičik-Kajnardži istaknuta su prava balkanskih hrišćana koje je Rusija uzela u otvorenu zaštitu. U Srbiji su između ostalih bila dva takva okruga, Krajina i Ključ, čiji su glavni gradovi bili Negotin i Kladovo. Beogradski pašaluk imao je takođe autonomnu administraciju i, kao svuda, guverner (paša) morao je da uzima u obzir mišljenje knezova. Tako je bilo i u Krajini, Ključu, a isto i u Crnoj Gori, Arbaniji i Moreji.
Knezovi Beogradskog pašaluka, krajem 18. veka, uložili su sve svoje napore da bi dobili autonomiju, sličnu onoj u Vlaškoj i Moldaviji, težeći u isto vreme da dobiju izvesne garantije.
Što se tiče Moreje (Peloponez), treba naročito istaći postojanje veoma široke administrativne i opštinske autonomije. Sela, varošice i gradovi imađahu svoje savete (veće staraca – demogeronti), koji su bili veoma ljubomorni na svoju nezavisnost i držahu mnogo do svojih odluka.
Maina je bila potpuno autonoman okrug koji se smatraše sasvim nezavisnim, plaćajući turskoj vladi samo danak od 4.000 groša.
Ovde treba napomenuti da je opštinska i administrativna autonomija u Arbaniji bila priznata tradicijom i da poglavice velikog broja arbanskih plemena nisu dopuštale otomanskim vlastima intervenciju u svojim više ili manje feudalnim domenama, kao ni to da menjaju njihove odluke. Prema Pukvilu, u Epiru bilo je potpuno autonomnih sela, upravljahu njihova veća – demogeronti. Arbansko običajno pravo je strogo poštovano kao sveta tradicija. Kod Arbanasa je postojao čak nekakav zbornik zakona, `Kanun Leka`, ili `Lekin zakon`, po kome se rešavahu sporovi i kriminalni slučajevi. Treba dodati, uostalom, da se civilne i vojne turske vlasti nisu usuđivale da intervenišu u unutrašnjem životu različitih plemena na jugu i severu Arbanije.
Isti politički i administrativni položaj postojao je i u Crnoj Gori gde različita plemena, koja su imala svoje poglavice (vojvode) i svoje stare poglavare (kapetane itd), nisu priznavala otomansku vlast, i koja su branila svoju slobodu i nezavisnost manu militari (oružjem u ruci) protiv svakog pokušaja turskih paša da izvrše upad u Kneževinu.
Što se Bosne tiče, treba reći da su njene poglavice, odmah u početku otomanske invazije, prihvatile islam, da bi sačuvale svoja prava i povlastice na svojim zemljama i uopšte na dobrima koja su posedovale. Prema tome, oni su dalje ostali kao jedna vrsta nezavisnih gospodara. U početku 19. veka, Bosna je brojala 48 kapetana, naslednika ovih feudal­nih go­spo­da­ra“, za­klju­ču­je Bob­čev.
(Na­sta­vi­će se)