PRI­RE­DIO: DR VU­KIĆ ILIN­ČIĆ


Je­dan od po­zna­ti­jih struč­nja­ka svo­ga vre­me­na za še­ri­jat­sko pra­vo Sa­raj­li­ja Fe­him Spa­ho na­pi­sao je stu­di­ju o or­ga­ni­za­ci­ji jav­nog ži­vo­ta tur­skog do­ba:„O ne­kom jav­nom ži­vo­tu za vla­de Tu­ra­ka u da­na­šnjem smi­slu ri­je­či ne mo­že bi­ti ni go­vo­ra. Osim lo­kal­nih po­bu­na, ko­ji­ma su pre­ma pri­li­ka­ma bi­li raz­li­či­ti uzro­ci, ma­lo je šta u jav­ni ži­vot do­la­zi­lo iz sa­mog na­ro­da. Je­di­no su još na­rod­ne že­lje i žal­be iz­no­še­ne u mol­ba­ma i pred­stav­ka­ma, ko­je su se zva­le mah­za­ri. One su upu­ći­va­ne na­mje­sni­ku po­kra­ji­ne, a ka­da se ra­di­lo o krup­nim pi­ta­nji­ma ili ka­da su žal­be bi­le upe­re­ne i pro­tiv sa­mog na­mje­sni­ka, on­da su upu­ći­va­ne Vi­so­koj por­ti ili sa­mom sul­ta­nu u Ca­ri­gra­du. Mah­za­ri su obič­no no­si­li ve­lik broj pot­pi­sa, od­no­sno, ka­ko je svi­jet bio ne­pi­smen, pe­ča­ta (mu­hu­ra). Ovi se mah­za­ri spo­mi­nju i u ju­go­slo­ven­skim na­rod­nim pje­sma­ma, pa im se u te­žim slu­ča­je­vi­ma do­da­je pri­de­vak „kr­va­vi“. Sav dru­gi jav­ni ži­vot bio je za­vi­san od dr­žav­ne vla­sti ili di­je­lom od po­je­di­ne vjer­ske za­jed­ni­ce.
Na če­lu dr­žav­ne upra­ve sta­ja­li su car­ski na­mje­sni­ci kao pred­stav­ni­ci sul­ta­na i Vi­so­ke por­te, ko­ji su se već pre­ma pro­stra­no­sti od­no­sne po­kra­ji­ne zva­li san­džak­be­zi, va­li­je ili be­gler­be­zi. U nji­ho­vim je ru­ka­ma bi­la usred­sre­đe­na i ci­vil­na i voj­na vlast.
Ne­po­sred­nu upra­vu i su­do­va­nje u na­ro­du vr­ši­le su ka­di­je i nji­ho­vi na­mje­sni­ci (na­i­bi). Oni ni­su bi­li sa­mo su­di­je, već su u mno­gim slu­ča­je­vi­ma bi­li i uprav­ni i po­li­cij­ski or­ga­ni, pa su čak uče­stvo­va­li i u sa­ku­plja­nju voj­ske, a i sa­mi su išli u ra­to­ve. U glav­no mje­sto jed­ne po­kra­ji­ne po­sta­vljan je iz Ca­ri­gra­da glav­ni ka­di­ja, a on je po sre­zo­vi­ma od­re­đi­vao na­mje­sni­ke. Ka­di­je su su­di­le uglav­nom po še­ri­jat­skom pra­vu, a i po za­ko­ni­ma ko­je je još u naj­ra­ni­ja vre­me­na iz­da­va­la tur­ska vla­da za raz­ne gra­ne dr­žav­ne upra­ve.
Osim ka­di­ja kao su­di­ja i glav­nih pred­stav­ni­ka vla­sti, bi­lo je i dru­gih slu­žbe­ni­ka, ko­ji su, po­red svo­jih voj­nih du­žno­sti, vr­ši­li i iz­vje­sne po­slo­ve ci­vil­ne upra­ve. Ta­kvi su bi­li mu­se­li­mi u po­je­di­nim okru­zi­ma i ne­kim sre­zo­vi­ma, ko­ji su bi­li ne­ka vr­sta na­mje­sni­ko­vih ko­me­sa­ra za od­no­sno pod­ruč­je, za­tim aja­ni po va­ro­ši­ma i di­zda­ri u utvr­đe­nim mje­sti­ma. U Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, u po­gra­nič­nim gra­do­vi­ma, po­sto­ja­lo je jed­no na­ro­či­to zva­nje – ka­pe­ta­ni, ko­ji su ima­li pu­nu voj­nu i ci­vil­nu vlast u svo­jim ka­pe­ta­ni­ja­ma, a ove su če­sto ob­u­hva­ta­le i po vi­še sre­zo­va. Po­lo­žaj ka­pe­ta­na bio je na­sle­dan u iz­vje­snoj po­ro­di­ci. Iza Svi­štov­skog mi­ra, Por­ta je htje­la da or­ga­ni­zu­je ka­pe­ta­ni­je i u Sr­bi­ji, pa je ta­da­šnjem bo­san­skom na­mje­sni­ku, Ha­dži-Sa­lih pa­ši, iz­da­la u tom prav­cu i fer­man od kra­ja zil­hi­dže­ta (tre­ća de­ka­da av­gu­sta 1791. ), ali ta za­mi­sao ni­je ni­ka­da bi­la ostva­re­na. Po­sle ugu­še­nja Hu­se­in­ka­pe­ta­no­va ustan­ka, uki­nu­te su 1836. go­di­ne i u Bo­sni ka­pe­ta­ni­je, a ka­pe­ta­ni ko­ji osta­še vjer­ni sul­ta­nu po­sta­do­še mu­se­li­mi na pod­ruč­ju svo­jih biv­ših ka­pe­ta­ni­ja.
Voj­nu vlast ima­li su u svo­jim ru­ka­ma ja­ni­ča­ri. Nji­ho­ve star­je­ši­ne, ja­ni­čar­ske age, ser­den­geč­ti­je, i dru­gi ča­sni­ci, ima­li su svo­ja sje­di­šta po va­ro­ši­ma kao pred­stav­ni­ci glav­nog ja­ni­čar­skog age ko­ji je sje­dio u Ca­ri­gra­du. Ja­ni­ča­ri su uglav­nom re­gru­to­va­ni iz do­ma­ćeg sta­nov­ni­štva. Dru­ga vr­sta voj­ske bi­li su po­sjed­ni­ci le­na, spa­hi­je, ko­ji su u slu­ča­ju ra­ta mo­ra­li da idu u voj­sku.
Je­di­na or­ga­ni­za­ci­ja u jav­nom ži­vo­tu, mo­žda, ko­ja je bi­la ne­za­vi­sna i od dr­žav­ne vla­sti i od vjer­skih za­jed­ni­ca, u ve­ćim va­ro­ši­ma su esna­fi, za­nat­ski ce­ho­vi. Sva­ki za­nat imao je svog iza­bra­nog star­je­ši­nu, će­ha­ju, i dru­ge funk­ci­o­ne­re, ko­ji su se bri­nu­li za uz­o­ran red i di­sci­pli­nu u svom za­na­tu. Pri­li­kom pro­iz­vo­đe­nja kal­fi za maj­sto­re i še­gr­ta za kal­fe pri­re­đi­va­ne su ve­li­ke sve­ča­no­sti, te­fe­ri­či, ko­ji bi če­sto tra­ja­li i po ne­ko­li­ko da­na. Sko­ro sva­ki esnaf imao je i svo­ju za­sta­vu.
Jav­ni sa­stan­ci odr­ža­va­ni su go­to­vo is­klju­či­vo po bo­go­mo­lja­ma. Mu­sli­ma­ni su se sa­sta­ja­li po dža­mi­ja­ma, a hri­šća­ni pri­li­kom svo­jih cr­kve­nih zbo­ro­va. Je­di­na mje­sta za jav­no sa­sta­ja­nje, osim bo­go­mo­lja, bi­le su još ka­fa­ne ko­je su se vr­lo ra­no, još u 16. vi­je­ku, ra­ši­ri­le iz Ca­ri­gra­da po či­ta­vom Bal­ka­nu. Ni kr­va­vi po­ku­šaj sul­ta­na Mu­ra­ta IV da ih po­za­tva­ra, ni­je uspio“ – za­vr­ša­va F. Spa­ho ovaj dio svo­je stu­di­je.
(Na­sta­vi­će se)