PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Ma­da je u od­no­su na Za­hov Plan Ga­ra­ša­ni­no­vo Na­čer­ta­ni­je oci­je­nje­no kao re­a­li­stič­ni­je, mi se da­nas mo­ra­mo upi­ta­ti ko­li­ko je ono bi­lo ostvar­lji­vo. Ga­ra­ša­nin je po­šao od pret­po­stav­ke o ne­mi­nov­no­sti pro­pa­sti Tur­ske, kao jed­nog op­šte­pri­hva­će­nog su­da. Ipak, ne mo­že­mo a da ne is­tak­ne­mo Ga­ra­ša­ni­no­vo pre­tje­ri­va­nje da je „ci­la tur­ska slo­mlje­na i uni­šte­na”. Vri­je­me je po­ka­za­lo da se u Tur­skoj skri­va­la iz­vje­sna ot­por­na sna­ga. Me­đu­tim, da­le­ko­vi­di­ji je bio u po­gle­du Austri­je, za ko­ju je is­ta­kao da će „bi­ti ne­pre­sta­no ne­pri­ja­telj srb­ske dr­ža­ve”. Da­le­ko je za so­bom osta­vljao polj­sku emi­gra­ci­ju i Če­ha Za­ha ka­da je iz­mi­je­nio nji­hov stav o od­no­su Ru­si­je i Ju­žnih Slo­ve­na, pri­je sve­ga Sr­ba. Tu je nje­gov za­klju­čak kri­stal­no ja­san: „Sr­bi­ja ni s kim lak­še ne bi mo­gla svo­ju cjel po­sti­ći no u so­gla­si­ju s Ru­si­jom”. U ovom je po­šao ko­rak da­lje, ka­da je tvr­dio da za­pad­ne si­le ima­ju in­te­re­sa, ko­ji je pro­is­ti­cao iz su­par­ni­štva pre­ma Ru­si­ji i Austri­ji, da po­dr­že osni­va­nje no­ve ne­za­vi­sne dr­ža­ve na Bal­ka­nu. Ovo ne zna­či da se Ga­ra­ša­nin opre­di­je­lio za Fran­cu­sku i En­gle­sku, ka­ko je u li­te­ra­tu­ri po­gre­šno tu­ma­če­no, već da je osta­vljao mo­guć­nost tra­že­nja nji­ho­ve po­dr­ške u iz­grad­nji bu­du­će dr­ža­ve. Pri­je Ga­ra­ša­ni­na ova­kvu po­li­ti­ku oslon­ca na Za­pad vo­dio je knez Mi­loš, i to vr­lo krat­ko (1837–1839). Zbog to­ga je iz­gu­bio pre­sto. Ga­ra­ša­nin je to do­bro znao, pa je bio opre­zan.
Vra­ti­mo se po­sta­vlje­nom pi­ta­nju, smje­šte­nom u vr­tlo­gu po­li­ti­ke ve­li­kih si­la. Od­go­vor je kra­tak, a mje­ren je iz per­spek­ti­ve da­na­šnji­ce. Ga­ra­ša­nin je po­sta­vio za­htje­ve ko­ji su se mo­gli ostva­ri­ti u bu­duć­no­sti. U to­me te­ško da bi se na­šlo ka­kvo pre­tje­ri­va­nje. Ipak, srp­sko uje­di­nje­nje išlo je ne­što druk­či­jim prav­cem od onog ko­ji je iz­nio u Na­čer­ta­ni­ju. 1) Srp­ska no­vo­vje­kov­na dr­ža­va ni­je ob­no­vlje­na na osno­vu isto­rij­skog pra­va, ni­ti je do­gra­đi­va­na na nje­mu. 2) da­lja iz­grad­nja srp­ske dr­ža­ve, ka­ko u po­gle­du sti­ca­nja ne­za­vi­sno­sti ta­ko i u po­gle­du ostva­re­nja uje­di­nje­nja srp­skog na­ro­da, ni­je se osni­va­la na te­ko­vi­na­ma Du­ša­no­vog car­stva, o ko­me su ina­če vo­di­li ra­ču­na, pri­je Ga­ra­ša­ni­na, i Ka­ra­đor­đe i Mi­loš. 3) Srp­ska dr­ža­va 1878. i 1913. go­di­ne ni­je do­sti­gla gra­ni­ce iz Ga­ra­ša­ni­no­vog Na­čer­ta­ni­ja. Bi­la je to jed­na sa­svim dru­ga dr­ža­va. 4) Ju­go­slo­ven­ska dr­ža­va stvo­re­na 1918. go­di­ne ni­je isto što i Ga­ra­ša­ni­no­va „Ju­žna­sla­vi­ja”. Bi­la je to dr­ža­va Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca, a Ga­ra­ša­nin je za­mi­šljao za­jed­ni­cu Sr­ba, Hr­va­ta i Bu­ga­ra.
Za­klju­čak bi bio da Ga­ra­ša­ni­nov plan ni­je ostva­ren. Isto­rij­ske okol­no­sti upu­ći­va­le su srp­ski na­rod na uje­di­nje­nje u dru­gom prav­cu, kao i ju­žno­slo­ven­ske (ju­go­slo­ven­ske) na­ro­de dru­gim pu­tem od onog pred­vi­đe­nog u Na­čer­ta­ni­ju. To što taj plan ni­je ostva­ren ne uma­nju­je nje­go­vu idej­nu vri­jed­nost. Ga­ra­ša­nin je uda­rio te­me­lje srp­skoj dr­žav­noj mi­sli, ko­ja je od ta­da ima­la ne­pre­sta­no pred so­bom ide­ju uje­di­nje­nja srp­skog na­ro­da, a kao mo­guć­nost i ju­žno­slo­ven­skog. Zna­čaj Na­čer­ta­ni­ja tre­ba­lo bi ci­je­ni­ti i po to­me.
Ga­ra­ša­ni­nu je za­mje­ren na­čin na ko­ji je pred­vi­dio uje­di­nje­nje srp­skog na­ro­da. On je ko­ri­stio iz­ra­ze – „pri­lju­bi­ti”, „pri­svo­ji”, „ot­ci­je­pi­ti”. Nje­go­vi kri­ti­ča­ri mo­ra­li su se upi­ta­ti na ko­ji dru­gi na­čin bi se iz­vr­ši­lo uje­di­nje­nje srp­skog na­ro­da, po­go­to­vu kad se zna­lo da je to mo­gla ura­di­ti sa­mo Kne­že­vi­na Sr­bi­ja. Pri to­me se za­bo­ra­vlja­lo sta­nje u ko­jem se na­la­zio srp­ski na­rod, kao i vri­je­me kad je na­stao ovaj do­ku­ment. Me­đu­tim, Ga­ra­ša­nin ni­je iz­bje­ga­vao dru­gu mo­guć­nost. Ona se iz­re­kom od­no­si­la na Bo­snu, ali ni­je is­klju­či­va­la ni dru­ge pro­vin­ci­je. Sr­bi­ja je ima­la po­dr­ža­va­ti sti­ca­nje auto­nom­nih po­vla­sti­ca u Bo­sni, po­sli­je če­ga bi se ona sa Sr­bi­jom „tje­šnje so­ju­zi­ti mo­gla”. Za­to se za­la­gao da me­đu pri­vi­le­gi­ja­ma ko­je bi Sr­bi­ja ste­kla pri­je uje­di­nje­nja ne bi smje­lo da bu­de na­sled­no kne­žev­sko do­sto­jan­stvo, jer bi ono mo­glo bi­ti pre­pre­ka sje­di­nje­nju. Mo­ra se re­ći da je ovo bi­lo da­le­ko­vi­do. Na dru­gom, pak, mje­stu on je s pra­vom pod­vla­čio da bi tre­ba­lo, pri vas­pi­ta­nju mla­dih lju­di iz Tur­ske, vo­di­ti bri­gu da se kod njih uko­ri­je­ni „ona spa­si­tel­na ide­ja op­šteg sje­di­nje­nja i ve­li­kog na­pret­ka” (pod­vu­kao R.Lj.) Ovog sta­va ne­ma kod Za­ha, pa sto­ga mo­že­mo za­klju­či­ti da Ga­ra­ša­nin ni­je bio sa­mo za pro­sti čin pri­sa­je­di­nje­nja, sna­gom srp­skog oruž­ja, već i uje­di­nje­nja pu­tem skla­pa­nja sa­ve­za ili na­či­nom „op­šteg sje­di­nje­nja”. Do­daj­mo još da se ovo od­no­si­lo na stva­ra­nje srp­ske dr­ža­ve na ru­še­vi­na­ma Tur­ske, da­kle na pr­vi čin, dok se o dru­gom či­nu ni­je po­seb­no iz­ja­šnja­vao, sem što je is­ti­cao sa­ve­zne od­no­se sa Če­si­ma i Slo­va­ci­ma. Mo­ra se re­ći da je i to bi­lo mu­dro, jer o to­me, ka­ko je lič­no do­pi­sao u Na­čer­ta­ni­ju, ni­je htio do­no­si­ti od­lu­ku pri­je ne­go se na ovo pi­ta­nje obra­ti „oso­bi­to vni­ma­ni­je”. Uvje­re­ni smo da pa­da­ju u vo­du po­sli­je­rat­ne tvrd­nje o Na­čer­ta­ni­ju kao plo­du srp­ske bur­žo­a­zi­je i nje­nih eks­pan­zi­o­ni­stič­kih te­žnji. Bur­žo­a­zi­je ta­da ne­ma (ka­mo sre­će da smo je ima­li), ali se o ne­kim nje­nim za­če­ci­ma mo­že go­vo­ri­ti. To ni­je pre­sud­no, ni­ti je ono dru­go tač­no.
(NA­STA­VI­ĆE SE)