PRI­RE­DIO: DR VU­KIĆ ILIN­ČIĆ


Fe­him Spa­ho u stu­di­ji go­vo­ri i o škol­skom si­ste­mu za vri­je­me Tu­ra­ka: „Dr­žav­nih ško­la u pra­vom smi­slu te re­či ni­je bi­lo u Tur­skoj sve do po­lo­vi­ce 19. ve­ka. O obra­zo­va­nju mla­de­ži bri­nu­le su se ver­ske za­jed­ni­ce, pa su za iz­dr­ža­va­nje vas­pit­nih za­vo­da osta­vlja­li do­bri lju­di za­du­žbi­ne ko­je se kod mu­sli­ma­na zo­vu va­ku­fi. Mu­sli­ma­ni su ima­li po­čet­ne ško­le, mek­te­be, u ko­ji­ma su de­ca uči­la is­klju­či­vo ve­ro­na­u­ku. U vi­šim ško­la­ma, me­dre­sa­ma, uči­le su se po­red te­o­lo­ških i dru­ge na­u­ke: fi­lo­lo­gi­ja, na­ro­či­to se te­melj­no iz­u­ča­vao arap­ski je­zik i li­te­ra­tu­ra na nje­mu pi­sa­na, za­tim fi­lo­so­fi­ja, ma­te­ma­ti­ka, astro­no­mi­ja itd. U te­ki­ja­ma (mu­sli­man­skim ma­na­sti­ri­ma) na­ro­či­to se ga­ji­la mi­sti­ka i iz­u­ča­vao per­sij­ski je­zik.
I pra­vo­slav­ni i ka­to­li­ci ima­li su svo­je ško­le ve­ći­nom po ma­na­sti­ri­ma ko­ji­ma je glav­na svr­ha bi­la obra­zo­va­nje sve­šten­stva. Pra­vo­slav­ni, slo­ven­skog i ar­ban­skog po­re­kla, ima­li su i u cr­kvi i u ško­li iz­ve­snih po­te­ško­ća u po­gle­du upo­tre­be ma­ter­njeg je­zi­ka, jer je pra­vo­slav­na cr­kva na Bal­ka­nu bi­la za­vi­sna od va­se­ljen­ske pa­tri­jar­ši­je u Ca­ri­gra­du ko­ja je bi­la u grč­kim ru­ka­ma; ona je ta­ko na­sto­ja­la, do­du­še s ma­lo uspe­ha, da uvla­či i u cr­kvu i u ško­lu grč­ki je­zik. I vla­di­ke su sko­ro is­klju­či­vo bi­li Gr­ci. Istu mu­ku su mu­či­li i ka­to­li­ci sa Sve­tom sto­li­com, ko­ja je opet na­me­ta­la cr­kvi la­tin­ski je­zik. Tu i ta­mo bi­lo je, i u ka­to­li­ka i u pra­vo­slav­nih, i sve­tov­nih ško­la iz­van ma­na­sti­ra, ali i njih su iz­dr­ža­va­le cr­kve­ne op­šti­ne. Broj ovih sve­tov­nih ško­la po­ras­tao je tek u 19.ve­ku.
I Je­vre­ji, ko­ji se u 16. ve­ku do­se­li­še na Bal­kan iz Špa­ni­je, ima­li su, uz svo­je hra­mo­ve, i ver­ske ško­le.
Tek u dru­goj po­lo­vi­ni 19. ve­ka po­či­nju se u Tur­skoj otva­ra­ti dr­žav­ne ško­le svih vr­sta. Ali i njih u ve­li­koj ve­ći­ni po­ha­đa­ju sa­mo mu­sli­ma­ni. Po gde-gde je bi­lo i uče­ni­ka dru­gih ve­ra, pa su po svr­še­nim na­u­ka­ma pri­ma­ni u dr­žav­nu slu­žbu.
Za stva­ra­nje či­nov­nič­kog i ofi­cir­skog pod­mlat­ka u sta­ri­je do­ba Tur­ci su ima­li usta­no­vu dev­šir­me, tj.sa­ku­plja­nje de­ce. Oni su kod svih bal­kan­skih na­ro­da sa­bi­ra­li ob­da­re­nu de­cu, ko­ju su zva­li adža­mi ogla­na, i od­vo­di­li ih u Ca­ri­grad, te ih ta­mo na car­skom dvo­ru vas­pi­ta­va­li. Ovoj usta­no­vi dev­šir­me ili sa­ku­plja­nja adža­mi ogla­na ima­ju Tur­ci do­sta da za­hva­le da su im svi bal­kan­ski na­ro­di da­li to­li­ke vr­sne dr­žav­ni­ke, pro­sla­vlje­ne voj­sko­vo­đe i dru­ge vi­so­ke slu­žbe­ni­ke.
Na­rav­no, ni­su se svi či­nov­ni­ci, pa ni oni ko­ji po­sti­go­še vi­so­ke po­lo­ža­je, re­gru­to­va­li sa­mo iz adža­mi ogla­na. Bi­lo ih je ko­ji su i dru­gde ste­kli obra­zo­va­nje, a na­ro­či­to u već spo­me­nu­tim me­dre­sa­ma. Bi­lo ih je do­sta i ko­ji su ušli i u islam­sku li­te­ra­tu­ru, pi­sa­nu na arap­skom, per­sij­skom i tur­skom je­zi­ku. Ne­ka de­la ovih pi­sa­ca iza­šla su i na glas, i bi­la vr­lo ce­nje­na u na­uč­nom sve­tu. Mno­gi su pe­va­li i ori­gi­nal­ne pe­sme na sva tri po­me­nu­ta je­zi­ka. Ipak, ret­ki su bi­li oni ko­ji su pe­va­li i na svom ma­ter­njem je­zi­ku. Je­dan od tih ret­kih, me­đu Ju­go­slo­ve­ni­ma naj­sta­ri­ji i naj­zna­me­ni­ti­ji Mu­ha­med Us­ku­fi, u pe­sni­štvu na­zvan He­va­ji, ro­đen je 1601. go­di­ne u Do­njem So­la­nu ili Do­njoj Tu­zli, u Bo­sni. Pi­sao je na sva tri spo­me­nu­ta is­toč­na je­zi­ka, kao i na svom ma­ter­njem. Naj­po­zna­ti­je mu je de­lo bo­san­sko-tur­ski reč­nik, ko­ji se mo­že ubro­ja­ti u naj­sta­ri­je ra­do­ve ove vr­ste u srp­sko-hr­vat­skoj li­te­ra­tu­ri. Ka­rak­te­ri­stič­no je za ta­da­šnje do­ba, ka­da je za me­đu­sob­ne od­no­se igra­la glav­nu ulo­gu ve­ra, nje­go­vo shva­ta­nje o po­tre­bi lju­ba­vi i slo­ge me­đu jed­no­krv­nom bra­ćom, bez ob­zi­ra na ve­ru. On u jed­noj svo­joj pe­smi ka­že: `Otac je­dan,jed­na ma­ti/ pr­vo bi nam, va­lja zna­ti/ jer će­mo se pa­ski kla­ti?/ Hod­te na­ma vi na vi­ru...`
Pa i po­red ta­kvog svog shva­ta­nja, He­va­ji ni­je znao ni da ži­vi (po­sto­ji) nje­gov ze­mljak i sa­vre­me­nik fra Ma­ti­ja Div­ko­vić, ko­ji je u isto do­ba pi­sao, na svom ma­ter­njem je­zi­ku cr­kve­ne knji­ge za ri­mo­ka­to­li­ke i štam­pao ih bo­san­skom ći­ri­li­com čak u Mle­ci­ma. Ta­kvi su bi­li od­no­si me­đu po­je­di­nim ve­ro­i­spo­ve­sti­ma. Ova­kvi pi­sci su i u de­la, pi­sa­na na spo­me­nu­tim is­toč­nim je­zi­ci­ma, uno­si­li po­ne­što i svo­ga. Ta­ko se u za­pad­nim kra­je­vi­ma na­šlo vi­še ru­ko­pi­sa ka­len­da­ra, sa­sta­vlje­nih tur­ski, u ko­ji­ma su za sun­ča­nu go­di­nu na pr­vom me­stu upo­tre­blje­ni na­rod­ni na­zi­vi za me­se­ce ko­ji se i da­nas upo­tre­blja­va­ju u Hr­vat­skoj”, is­ti­če F. Spa­ho.
(Na­sta­vi­će se)