PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Ga­ra­ša­ni­no­vo Na­čer­ta­ni­je je taj­ni spis, ko­ji je ostao ne­po­znat evrop­skim po­li­ti­ča­ri­ma do osam­de­se­tih go­di­na 19. vi­je­ka, a srp­skom jav­nom mnje­nju do 1888, a sa­dr­žaj do po­čet­ka 20. sto­lje­ća. Ma­lo se zna o oba­vi­je­šte­no­sti srp­skih vla­da­ra o nje­go­voj sa­dr­ži­ni. Još ma­nje nam je po­znat nji­hov sud o nje­mu. Mno­go je ma­lih taj­ni is­ple­te­nih oko nje­ga. Po­sma­tra­no s tog sta­no­vi­šta, Ga­ra­ša­nin je mo­gao slo­bod­ni­je iz­no­si­ti svo­je ide­je u nje­mu. S ob­zi­rom na to da se zna ko­ji su sve srp­ski dr­žav­ni­ci bi­li s njim upo­zna­ti, a na­rod je od nje­ga bio sa­svim da­le­ko, usu­đu­je­mo se da na­gla­si­mo da uti­caj Na­čer­ta­ni­ja na raz­voj dr­žav­ne mi­sli u Sr­bi­ji ni­je bio ve­lik. Lo­gi­ka dr­žav­nič­ke opre­zno­sti na­la­ga­la je ta­jan­stve­nost, što je, ne­sum­nji­vo, bi­lo do­bro, ali se u to­me skri­va­la i nje­go­va osnov­na sla­bost. Na­čer­ta­ni­je je osta­lo du­go ne­po­zna­to da bi mo­glo uti­ca­ti na svi­jest na­ro­da. Prak­tič­no, sa­mo je Ili­ja Ga­ra­ša­nin ra­dio u nje­go­vom du­hu, i to u du­žem vre­men­skom pe­ri­o­du. Ta dje­lat­nost bi­la je od ve­li­kog zna­ča­ja, na­ro­či­to 1848/9. i 1861-1867. go­di­ne. Ga­ra­ša­nin je u Na­čer­ta­ni­ju po­sta­vio osno­vu za na­da­le­ko ču­ve­nu pro­pa­gand­nu rad­nju Kne­že­vi­ne Sr­bi­je kod Ju­žnih Slo­ve­na. Tim ra­dom je ostva­ri­van u prak­si dru­gi dio Na­čer­ta­ni­ja. To bi, u ne­ku ru­ku, da­va­lo pred­nost dru­gom di­je­lu ovog me­mo­a­ra u od­no­su na pr­vi. Ova­kvim ra­dom Ga­ra­ša­nin je već pro­bu­đe­nu lju­bav pre­ma Sr­bi­ji uspje­šnim nje­go­va­njem pri­bli­ža­vao ci­lju – uje­di­nje­nju srp­skog na­ro­da, ali i ju­žno­slo­ven­skih.
Ga­ra­ša­ni­no­vo Na­čer­ta­ni­je ni­je kon­zer­va­ti­van akt, iako u nje­mu pro­vi­ja­va­ju ne­ke kon­zer­va­tiv­ne ide­je (le­gi­ti­mi­zam, isto­rij­sko pra­vo). Ono ni­je ni re­vo­lu­ci­o­nar­no. Sto­ga sma­tra­mo da bi­smo bi­li naj­bli­ži isti­ni ako is­ka­že­mo sle­de­ći sud: Ga­ra­ša­ni­no­vo Na­čer­ta­ni­je je na­pre­dan pro­gram srp­ske spolj­ne po­li­ti­ke, či­ji je osno­vi cilj stva­ra­nje srp­ske dr­ža­ve, a po­tom i ju­žno­slo­ven­ske. Do­daj­mo ovo­me da je je­dan mlad dr­žav­nik, me­đu to­li­kim dru­gim, pr­vi osje­tio da je ova­kav pro­gram dr­žav­ne po­li­ti­ke bio pri­je­ko po­tre­ban Kne­že­vi­ni Sr­bi­ji. Ono što je ne­do­re­če­no ili ne­ja­sno, pre­tje­ra­no ili ne­u­o­če­no mo­že se prav­da­ti Ga­ra­ša­ni­no­vom ne­do­volj­nom dr­žav­nič­kom zre­lo­šću i ne­po­sto­ja­njem slič­nih do­ku­me­na­ta u do­ta­da­šnjoj po­li­ti­ci Sr­bi­je. U to­me što je bio pr­vi pi­sa­ni pro­gram Kne­že­vi­ne Sr­bi­je i što je Ga­ra­ša­nin uočio da je neo­p­ho­dan srp­skoj dr­ža­vi, na­la­zi­mo osno­vu za iz­ri­ca­nje su­da o nje­go­vom zna­ča­ju za Sr­be i Ju­žne Slo­ve­ne.
Če­ti­ri go­di­ne po­sli­je ob­ja­vlji­va­nja Na­čer­ta­ni­ja Ga­ra­ša­nin je mo­gao da ra­di na nje­go­vom ostva­re­nju. Re­vo­lu­ci­ja 1848/9. go­di­ne pru­ža­la je po­volj­ne mo­guć­no­sti za ta­kvu dje­lat­nost. Nje­go­va dr­žav­nič­ka rad­nja (mi­ni­star­ska i di­plo­mat­ska) ni­je pred­met na­šeg ra­da, pa je sto­ga za­o­bi­la­zi­mo. Osta­je­mo u sfe­ri nje­go­vih pla­no­va o bu­du­ćoj srp­skoj dr­ža­vi.
Ga­ra­ša­ni­nov po­gled pod­jed­na­ko je usmje­ra­van pre­ma srp­skom i ju­žno­slo­ven­skom svi­je­tu i u Tur­skom i u Austro­u­gar­skom car­stvu. Sr­bi u Austri­ji uklju­či­li su se u tok evrop­ske re­vo­lu­ci­je, a nji­ho­vi su­na­rod­ni­ci u Tur­skoj, ma­da u mno­go te­žim eko­nom­skim i po­li­tič­kim pri­li­ka­ma, pod­no­si­li su sto­ič­ki ne­sno­snu tur­sku vla­da­vi­nu. Ta­kvo sta­nje uti­ca­lo je na Ga­ra­ša­ni­no­va opre­dje­lje­nja u po­gle­du da­va­nja po­mo­ći Sr­bi­ma u oba car­stva. Sr­bi­ma u Ju­žnoj Ugar­skoj pru­žao je po­moć u stva­ra­nju Voj­vo­di­ne, a su­na­rod­ni­ci­ma u Tur­skoj po­ku­šao je po­mo­ći di­plo­mat­skim pu­tem, ta­ko­đe osni­va­njem jed­ne auto­nom­ne pro­vin­ci­je.
Ide­ja o Srp­skom vi­ce­kra­ljev­stvu po­ni­kla je na sa­mom po­čet­ku re­vo­lu­ci­je 1848. go­di­ne. Njen tvo­rac bio je Kon­stan­tin Ni­ko­la­je­vić, srp­ski ka­pu­će­ha­ja u Ca­ri­gra­du. On i Jo­van Ma­ri­no­vić, ne­zva­nič­ni srp­ski agent u Pa­ri­zu, ne­pre­sta­no su upu­ći­va­li sa­vje­te Ga­ra­ša­ni­nu da se Sr­bi­ja u re­vo­lu­ci­o­nar­nom pre­vi­ra­nju Evro­pe ne smi­je dr­ža­ti po stra­ni, jer bi mo­gla od „ne­dej­stvo­va­nja umri­je­ti”. Sre­di­nom mar­ta Ni­ko­la­je­vić je sa­sta­vio jed­no „po­li­ti­če­sko na­čer­ta­ni­je...tek da ubi­je sa­mo­ću”, tvr­de­ći: „Prem­da ni­je­sam imao vre­me­na da ma­lo bo­lje ura­dim usu­đu­jem se, pak, pri­ob­šti­ti ga vam (Ga­ra­ša­ni­nu) na raz­mo­tre­nje, ako ni­šta bar kao te­o­ri­ju, o ko­joj se mo­že mi­sli­ti u ovo vri­je­me, kad mlo­ge te­o­ri­je na­glo u prak­su pro­di­ru” (podv. R.Lj.). U pi­smu od 7. ma­ja ka­pu­će­ha­ja je iz­ra­ža­vao uvje­re­nje da evrop­ski do­ga­đa­ji pru­ža­ju „na­de­ždu da će­mo mi us­pje­ti da vas­po­sta­vi­mo na­še Ote­če­stvo”. Ga­ra­ša­nin je pr­vi put iz­nio svo­je mi­sli o Ni­ko­la­je­vi­će­vom pro­jek­tu u pi­smo od 22. ma­ja: „Va­še ide­je o Sla­ven­stvu u Tur­skoj ve­o­ma se svi­ma na­ma do­pa­da­ju i či­ni nam se, da bi sa­mo u ta­kvoj po­li­ti­ki i uspje­hu ovo­me, mo­glo bi­ti pro­sla­vlje­no na­še Ota­če­stvo i vo­zob­no­vlje­na sta­ra sla­va srp­skog na­ro­da, ali bi se o tom i za­to mo­ra­lo sad svoj­ski ra­di­ti i to sa­mo odav­de, na­či­nom jed­nim, ko­ji bi se za­to ka­ko naj­bo­lji iza­brao”. Ža­lio se na mi­ni­stra spolj­nih po­slo­va, Avra­ma Pe­tro­ni­je­vi­ća, ko­ji „ne­ma ni na­či­na ni ener­gi­je, da ta­ko ozbi­ljan po­sao ru­ko­vo­di”. Ne­za­vi­sno od to­ga, ka­pu­će­ha­ja mo­ra pre­ko „pri­ja­te­lja” us­po­sta­vi­ti kon­takt s Por­tom, ali ta­ko da se nje­gov na­crt ne shva­ti kao zva­ni­čan pred­log srp­ske vla­de. „Pro­mi­sli­te o ovom zre­lo, go­vo­ri­te i s pri­ja­te­lji­ma ko­li­ko za do­bro na­đe­te, pa uči­ni­te ka­kav ko­rak, no na­rav­no s ra­zum­nom pre­do­stro­žno­šću, da bi ta­ko bar mo­gli zna­ti mne­ni­je Por­te” (...), pi­sao je Ga­ra­ša­nin. Ma­da je u Sr­bi­ji vla­dao mir, osje­ća­lo se bla­go uz­ne­mi­re­nje du­ho­va zbog to­ga što vla­da ne pred­u­zi­ma ni­šta za oslo­bo­đe­nje su­na­rod­ni­ka u Tur­skoj. Na kra­ju, obe­ćao mu je po­sla­ti sle­de­ćom po­štom „ne­ka Na­čer­ta­ni­ja, ko­ja se Por­te i hri­sti­jan­skih na­ro­da u Tur­skoj ti­ču”.
(NA­STA­VI­ĆE SE)