PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


U pro­lje­će i lje­to 1848. go­di­ne uče­sta­la je pre­pi­ska iz­me­đu Ga­ra­ša­ni­na i Ni­ko­la­je­vi­ća. U pi­smu od 5. ju­na Ga­ra­ša­nin je op­šir­no obra­zla­gao sta­nje u Tur­skoj. Bio je uvje­ren da je Por­ta „bli­zu jed­ne ve­li­ke opa­sno­sti”, ko­je se mo­že oslo­bo­di­ti sa­mo ako se „na­ro­di­ma hri­sti­jan­skim pra­va da­du u smi­slu sa­da­šnjeg du­ha i vre­me­na”. Obič­nim fer­ma­ni­ma ne mo­že vi­še Por­ta za­va­ra­va­ti svo­je na­ro­de. Slo­ve­ni, a to zna­či i Sr­bi pre­ko Sa­ve i Du­na­va, ,,na­la­ze se na pra­gu naj­ljep­še bu­duć­no­sti”. Za­to Por­ta ne smi­je okli­je­va­ti, već mo­ra ustup­ci­ma pri­do­bi­ti hri­šća­ne. „Vaš pro­je­kat bio bi je­di­no spa­se­nje, a sve dru­go bit će sa­mo je­dan kr­pež i ni­ka­kve pol­ze. Sa onim iz­ba­vi­li bi mi i nas sva­ke olu­je, ko­ja nas po­sje­ti­ti mo­že, no da li se na ono i ka­ko mo­že­mo na­da­ti”, pi­tao se Ga­ra­ša­nin. Još jed­nom mu je na­gla­sio da se pred­log Por­ti mo­ra do­sta­vi­ti po­sred­no, pre­ko „pri­ja­te­lja”. U istom pi­smu pri­lo­žio mu je Ma­ri­no­vi­ćev pro­je­kat, „ko­ji bi se ta­ko­đer mo­gao sa na­še stra­ne ne­po­sred­stve­no Por­ti pred­la­ga­ti, ne to­li­ko da se ovaj uva­ži, jer i sa ovim ta­ko­đer ne bi se u sa­da­šnjem vre­me­nu mlo­go po­mo­glo, no sa­mo da ne bi Por­ta re­kla da se mi s čim va­žni­jim za­ni­ma­mo, kad sa­svim ću­ti­mo i ni­šta joj u ovim ob­sto­ja­telj­stvi­ma ne pred­la­že­mo”.
Ga­ra­ša­nin ni­je pro­pu­stio da raz­mo­tri po­lo­žaj Sr­ba u na­sta­lim zbi­va­nji­ma. Na­gla­ša­vao je da ona mo­ra bri­nu­ti o svo­joj bu­duć­no­sti, a na to je oso­bi­to na­go­ni „vol­no­va­nje ovo jed­no­ple­me­nih joj na­ro­da”. Ona ne smi­je okli­je­va­ti, ni­ti oče­ki­va­ti bi­lo ka­kvu mi­lost. „Duh na­ro­da srp­skog i opo­me­na nje­go­vog isto­ri­če­skog ne­kad su­šte­stvo­va­nja, ne mo­že sno­si­ti ni pri­li­če­će mu mi­lo­sti, ko­je će mu dru­gi iz svo­ga ve­li­ko­du­ši­ja de­li­ti”. Sr­bi­ja mo­ra „se­bi ro­lu opre­di­je­li­ti”, pri­je sve­ga u po­gle­du uje­di­nje­nja sa dru­gim Slo­ve­ni­ma. „I prem­da Sr­bi­ja u op­štem so­je­di­nje­nji­ju Sla­ven­stva ne na­la­zi sa­vr­še­no osi­gu­ra­nje svo­je na­rod­no­sti, opet ka­da joj dru­ga­či­je bi­ti ne mo­že, ona će se mo­ra­ti to­me pri­klo­ni­ti kao što se već sad za­to u na­ro­du mno­gi du­ho­vi po­ja­vlju­ju”.
Ni­ko­la­je­vić je oba­vi­je­stio Ga­ra­ša­ni­na pi­smom od 3. ju­la da mu je „pri­ja­telj re­kao da će pro­je­kat o vi­ce­kra­ljev­stvu do­spje­ti do sul­ta­na”. Tur­ski ve­li­ko­do­stoj­nik ili ne­ko od polj­skih emi­gra­na­ta u Ca­ri­gra­du, oslo­vlja­van je u ovoj pre­pi­sci sa „pri­ja­telj”, ni­je imao uspje­ha. Me­đu­tim, Ga­ra­ša­nin se s tim ni­je mi­rio. Svje­stan či­nje­ni­ce da „nas sve ži­vo osu­žda­va za­što če­ka­mo”, Ga­ra­ša­nin je pi­sao kne­zu Alek­san­dru 14. sep­tem­bra da je „Por­ti po­zna­to šta mi tra­ži­mo... od če­ga mi od­u­sta­ti ni­kad ne­će­mo”. Ni­ko­la­je­vić mu je ko­nač­no ja­vio 9. ok­to­bra da kod Por­te stva­ri sto­je sve go­re i da „s njom ne te­ba vi­še ni­ka­kav ra­čun pra­vi­ti, a sko­ro i ni s kim dru­gim”. Ta­ko se za­vr­šio ovaj di­plo­mat­ski po­ku­šaj Ni­ko­la­je­vi­ća i Ga­ra­ša­ni­na oko stva­ra­nja Srp­skog vi­ce­kra­ljev­stva. (...)
Na pri­ka­zi­va­nju sta­nja u pro­vin­ci­ja­ma evrop­skog di­je­la Tur­ske ne­će­mo se za­dr­ža­va­ti, sem što će­mo uka­za­ti na ne­ke ka­rak­te­ri­stič­ne sta­vo­ve. Čak na dva mje­sta is­ta­kao je Ga­ra­ša­nin da je Cr­na Go­ra od pri­je 150 go­di­na „ne­za­vi­sna dr­ža­va”. Ne­pre­kid­no ra­to­va­nje s Tur­ci­ma ,,ukri­je­pi­lo je Cr­no­gor­ce u dr­skom mi­šlje­nju, da je Cr­na Go­ra od pro­pa­sti Srb­skog Car­stva no­si­oc hri­sti­jan­sko-sla­von­ske dr­žav­ne ide­je Ste­va­na Du­ša­na Sil­nog”. Uka­zi­vao je na po­tre­bu, od ve­li­kog zna­ča­ja, da se Cr­na Go­ra i Sr­bi­ja po­ve­žu pre­ko No­vog Pa­za­ra, Pe­ći i Pri­šti­ne. „Je­dan po­gled na kar­tu Tur­ske po­ka­zu­je svu va­žnost ovog do­ga­đa­ja”, za­bi­lje­žio je Ga­ra­ša­nin. Kad je raz­ma­trao pri­li­ke u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, on je po­seb­no uka­zi­vao na vjer­sku, ali ne i na et­nič­ku raz­di­je­lje­nost. „Bo­san­ski Tur­ci ili pra­vil­ni­je mu­sli­man­ski Sr­bi, sa­svim su ne­ko oso­bi­to po­ja­vlje­nje u Sla­ven­stvu”. To, ipak, ne zna­či da bi ra­ju i plem­stvo u ovoj pro­vin­ci­ji tre­ba­lo izo­lo­va­ti, „ma sa­mo zbog od­re­ći se ne­mo­gu­će je­din­stve­ne svi­je­sti Sr­ba, svag­da kao čast srb­skog na­ro­da i u sve­zi s ovim sto­je­ći sma­tra­ti”. Do­sta pro­sto­ra po­sve­tio je Bu­ga­ri­ma, naj­mir­ni­jem na­ro­du evrop­skog di­je­la Tur­ske.
Za raz­ma­tra­nje na­še te­me od zna­ča­ja je Ga­ra­ša­ni­no­vo shva­ta­nje ulo­ge Sr­bi­je u ru­še­nju Tur­skog car­stva i iz­grad­nji no­ve dr­ža­ve. Za­hva­lju­ju­ći nji­ho­vom po­lo­ža­ju i po­sto­ja­nju po­lu­su­ve­re­ne Kne­že­vi­ne Sr­bi­je, Sr­bi­ma pri­pa­da vo­de­ća ulo­ga u evrop­skom di­je­lu tur­skog car­stva. Sr­bi su pr­vi za­po­če­li bor­bu za oslo­bo­đe­nje, „ti­me su se oni po­ka­za­li kao naj­moć­ni­ji i od naj­bo­lje bu­duć­no­sti gra­na slo­ven­stva”. Sr­bi uop­šte, Kne­že­vi­na Sr­bi­ja po­seb­no, či­ne „sre­do­to­či­je Ju­žnog Sla­ven­stva”, što je vr­lo bit­no za bu­du­će oku­plja­nje sa­vre­me­ni­ka. „Ma­da se još čvr­sto dr­žao isto­rij­skog pra­va i tra­di­ci­je Du­ša­no­vog car­stva, Ga­ra­ša­nin se pr­vi put ozbilj­ni­je po­zi­vao na te­ko­vi­ne Srp­ske re­vo­lu­ci­je. „Sr­bi­ja je stvar Re­vo­lu­ci­je slo­ven­skog ele­men­ta pro­tiv tur­skog dr­žav­nog bi­ća; – ona je pri­zna­ta kri­sta­li­za­ci­ja je­zgra hri­sti­jan­sko-sla­ven­skog in­te­re­sa u Tur­skom car­stvu i osnov da­ljeg raz­vit­ka isti”. To joj da­je mo­ral­nu sna­gu i mo­guć­nost ja­kog uti­ca­ja na Slo­ve­ne, da­le­ko iz­van nje­nih gra­ni­ca. Sav srp­ski na­rod vi­di u Kne­že­vi­ni Sr­bi­ji osnov svog isto­rij­skog bi­ća. Ona pred­sta­vlja je­zgro svih Ju­go­slo­ve­na u Tur­skoj, ali i vi­še od to­ga: ona bi tre­ba­lo da oku­pi „sve Ju­go­slo­ve­ne u jed­nu dr­ža­vu, ili bar u je­dan od vi­še sojz”. Ga­ra­ša­nin pri­je sve­ga ima na umu „Ju­go­slo­ven­ske Sr­be”, dru­ga­či­je re­če­no – Sr­be na ju­žno­slo­ven­skom pro­sto­ru Tur­ske i Austri­je. Oči­gled­no, za­la­gao se za jed­nu dr­ža­vu ko­ja bi oku­pi­la sav srp­ski na­rod.
(Na­sta­vi­će se)