Pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ


Pre­ma ne­kim bli­je­dim i hi­po­te­tič­nim pre­da­nji­ma na ovom pod­ruč­ju su po­tom­ci tzv. Tur­ku­ša Čen­gi­ći, Mu­la­be­go­vi­ći, Ibra­hi­mo­vi­ći, Ima­mo­vi­ći, Jej­ne, Šu­ku­ri­ce, Ka­dri­ba­ši­ći, Džan­be­go­vi­ći, Ha­dži­be­go­vi­ći, Za­i­mo­vi­ći, El­ma­zbe­go­vi­ći, Nu­ho­dži­ći, Šu­še­vi­ći, Der­vo­vi­ći, Der­de­me­zi, Ka­len­dri, Ha­zna­da­ri, Ša­ren­ka­pi­ći, Da­gla­ri, Krk­mi­še­vi­ći, Do­bar­dži­ći, Mi­sir­li­ći iako su mno­gi od njih bi­li po­ri­je­klom Al­ban­ci, Ta­ta­ri, Ara­pi, Gr­ci, Bu­ga­ri, Jer­me­ni, Kur­di. Za Čen­gi­će, Jej­ne, Da­gla­re, Der­de­me­ze i Ka­len­de­re mo­glo bi se re­ći da su tur­skog ili per­sij­skog po­ri­je­kla.
U pr­vom pe­ri­o­du tur­ske oku­pa­ci­je islam su pri­hva­ta­li po­je­din­ci iz vla­ste­lin­skih po­ro­di­ca, tr­gov­ci, za­na­tli­je i sto­ča­ri vla­si u brd­sko-pla­nin­skim pred­je­li­ma gdje je or­ga­ni­za­ci­ja srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve bi­la sla­bi­ja i gdje je bi­lo ma­lo sve­šte­ni­ka. Vla­si sto­ča­ri su bi­li slo­bod­ni­ji od ze­mljo­rad­ni­ka i vr­ši­li su raz­ne po­moć­ne voj­ne slu­žbe za Tur­ke. Zna­tan broj hri­šća­na je isla­mi­zi­ran i kroz da­nak u kr­vi (dev­šir­ma). Ne­ki ro­di­te­lji su ure­zi­va­li krst na če­lo dje­ča­ka ili im lo­mi­li i sje­kli pr­ste na de­snoj ru­ci ka­ko bi ih spa­si­li da ne bu­du od­ve­de­ni u Istam­bul i po­sta­li „Tur­ci“, adža­mi ogla­ni i ja­ni­ča­ri. Va­sa Pe­la­gić je o to­me za­pi­sao: “ Go­spo­da se is­tur­či­la ra­di go­spod­stva“. Vuk Ka­ra­džić je kon­sta­to­vao po­vla­šće­ni po­lo­žaj onih ko­ji su pre­šli u islam sle­de­ćom re­če­ni­com: “ Ako se ko od ra­je po­tur­či , od­mah ima sva pra­va kao i osta­li Tur­ci; ne sa­mo što ga ne­će pre­ko­ri­ti pre­đa­šnjom vje­rom ne­go će ga još sva­ko ra­di­je po­mo­ći ne­go ro­đe­nog Tur­či­na“. U ru­ral­nim sre­di­na­ma isla­mi­za­ci­ja je do kra­ja 15. i po­lo­vi­ne 16. vi­je­ka bi­la sko­ro ne­po­zna­ta iz­u­zev za­pad­no od Plje­va­lja u pred­je­lu Bu­ko­vi­ca. U ri­jet­kim i ne­kim pa­lan­ka­ma i ka­sa­ba­ma isla­mi­za­ci­ja je po­pri­mi­la ma­sov­ni­ji ka­rak­ter i taj ta­las je po­tra­jao do 1540. go­di­ne. I po­red pri­hva­ta­nja vje­re osva­ja­ča ni­ka­da na­ši do­ma­ći mu­sli­ma­ni ni­je­su za­bo­ra­vi­li svoj ma­ter­nji je­zik, a u ot­me­ni­jim kru­go­vi­ma se uvi­jek pi­sa­lo ći­ri­li­com ko­ju su če­sto na­zi­va­li bo­san­či­ca, be­gov­sko pi­smo ili Sta­ra Sr­bi­ja, ka­ko su je oni sa­mi na­zi­va­li. Ći­ri­li­ca i srp­ski je­zik su bi­li u upo­tre­bi i na tur­skom dvo­ru, a Du­brov­nik je u pre­pi­sci sa tur­skim do­sto­jan­stve­ni­ci­ma, ko­ji su bi­li po­ri­je­klom „na­še go­re list“, ko­ri­stio ći­ri­li­cu i srp­ski je­zik još od 1420. go­di­ne. Sul­ta­ni Meh­med Fa­tih i Su­lej­man Ka­nu­ni su go­vo­ri­li i grč­ki i slo­ven­ski, za­pra­vo srp­ski.
I ka­sni­je, ka­da je do­šlo do ra­di­kal­ni­je isla­mi­za­ci­je, ipak su bi­le sa­ču­va­ne i mno­ge hri­šćan­ske i uop­šte autoh­to­ne na­rod­ne tra­di­ci­je i pra­zni­ci kao što su Bo­žić, Sa­vin­dan, Đur­đev­dan, Vi­dov­dan, Pro­ko­plje, Mla­den­ci. U na­rod­nom ka­len­da­ru kod mu­sli­ma­na, po­go­to­vu u ru­ral­nim sre­di­na­ma, se sve do da­na­šnjih da­na ko­ri­sti se od­red­ni­ca od Bo­ži­ća ili do Bo­ži­ća, za Vi­dov­dan, po Đur­đev­da­nu ili na Pro­ko­plje (sv.Pro­ko­pi­je) ne­će da ra­de i sl. Na­ši do­ma­ći mu­sli­ma­ni su ve­o­ma če­sto i iz­da­šno da­va­li po­klo­ne cr­kva­ma i ma­na­sti­ri­ma i po­sje­ći­va­li ih tra­že­ći če­sto li­je­ka i sa­vje­ta. Po­seb­no je po­što­van kult Sve­tog Sa­ve, a po­sje­ći­van i da­ro­van ma­na­stir Mi­le­še­va. I da­nas ima mi­šlje­nja u na­ro­du ovog kra­ja da je Ar­na­ut Si­nan-pa­ša spa­lio mo­šti sv. Sa­ve na Vra­ča­ru 1594. go­di­ne sa­mo zbog to­ga. Ma­na­stir Ku­ma­ni­cu na Li­mu u mje­se­cu ju­lu i da­nas mu­sli­ma­ni iz Po­li­mlja ma­sov­no po­sje­ću­ju.
U du­bro­vač­kom ar­hi­vu u ne­kim tr­go­vač­kim ugo­vo­ri­ma po­ja­vlju­ju se pr­vi do­ma­ći isla­mi­zi­ra­ni tr­gov­ci kao što su: Ša­in Žu­nje­vić iz Glu­ha­vi­ce (Glu­ha Vas), 1430. i 1440. go­di­ne, za­tim „Tur­čin“ Ham­za 1467, Meh­med Ha­sa­no­vić iz Ni­kolj-pa­za­ra na Li­mu, Meh­med iz Pri­je­po­lja, „Tur­čin“ Ju­suf iz No­vog Pa­za­ra 1483. go­di­ne i dr. U pr­vom tur­skom po­pi­su Kra­ji­šta Isa-be­ga Is­ha­ko­vi­ća iz 1455. go­di­ne u da­na­šnjem tu­tin­skom kra­ju ni­je po­pi­san ni­je­dan do­ma­ći mu­sli­man, kao ni u Gor­njem Po­li­mlju, Bro­da­re­vu, Ko­ma­ra­ni­ma, Ko­ri­ti­ma, Pe­šte­ri, Sta­rom Vla­hu, Ra­su i Sje­ni­ci. Nje­go­ve spa­hi­je ti­mar­ni­ci, ko­jih je bi­lo ukup­no 180, su bi­li u ve­li­koj ve­ći­ni Tur­ci. Spa­hi­ja hri­šća­na je bi­lo 50 ko­ji su se po­ste­pe­no isla­mi­zi­ra­li, jer ka­sni­je su hri­šća­ni te­ško mo­gli da uđu u tur­sku voj­nu ari­sto­kra­ti­ju. U na­hi­ji Vla­ha Sje­ni­ce za vri­je­me tur­skog po­pi­sa 1468/69. go­di­ne od 2.106 vla­ških ku­ća ni­jed­na ni­je bi­la od do­ma­ćih mu­sli­ma­na. Me­đu­tim u na­hi­ji Barče (No­va Va­roš) za vri­je­me tur­skog po­pi­sa 1585. go­di­ne od 6 krup­nih fe­u­da­la­ca sa­mo je knez Zul­fi­kar bio mu­sli­man.
Pr­vi ko­ji su pri­hva­ti­li islam iz re­do­va krup­ne vla­ste­le bi­li su Isa-beg Is­ha­ko­vić iz srp­ske po­ro­di­ce Hra­nu­ši­ća, Ah­met-pa­ša Her­ce­go­vić, tre­ći sin Stje­pa­na Vuk­či­ća Ko­sa­če, Ah­met-beg Vra­ne­še­vić, sin kne­za He­ra­ka Vra­ne­ša, kao i dru­gi nje­gov sin Lju­bo po­stav­ši Ibra­him-beg Vra­ne­še­vić, Sken­der-beg Cr­no­je­vić, sin Iva­na Cr­no­je­vi­ća, Sken­der-beg Mi­ha­i­lo­vić, Jo­van-beg Ra­so­vac u do­li­ni Li­ma po pre­da­nju po­ti­če od ne­kog po­tom­ka kne­za Mi­ro­sla­va, Isa-beg Kra­lje­vić iz bo­san­ske kra­ljev­ske ku­će princ Si­gi­smund Ko­tro­ma­nić i niz dru­gih. Od pre­tka Lju­ba, si­na kne­za He­ra­ka, su ču­ve­ni her­ce­go­vač­ki be­go­vi Lju­bo­vi­ći.
(NA­STA­VI­ĆE SE)