Pi­še: Bu­do SI­MO­NO­VIĆ


Sa Lu­kom je bi­lo ta­ko ka­ko je bi­lo, do­go­di­lo se to što se do­go­di­lo. Mo­žda iz sa­da­šnje per­spek­ti­ve iz­gle­da da sam mo­gao vi­še uči­ni­ti da ga spa­sem, ali u si­tu­a­ci­ji i u at­mos­fe­ri ko­ja je ta­da vla­da­la, uz in­for­ma­ci­je i sa­zna­nja ko­ja sam ta­da imao o nje­mu, ni kao čo­vjek ni kao re­vo­lu­ci­o­nar ni­je­sam mo­gao po­stu­pi­ti dru­ga­či­je – re­kao mi je Sve­to­zar Vuk­ma­no­vić Tem­po 1992. go­di­ne, ko­men­ta­ri­šu­ći ta­da­šnje spe­ku­la­ci­je i op­tu­žbe da je kriv za bra­to­vu smrt.
Ja, me­đu­tim, ni­ka­da ka­sni­je ni­je­sam o to­me ni ri­ječ pro­go­vo­rio sa dru­go­vi­ma i naj­bli­žim ru­ko­vo­di­o­ci­ma re­vo­lu­ci­je, ni­ti me ko od njih bi­lo šta pi­tao. Sa­mo jed­nom – mi­slim da je to bi­lo tri ili če­ti­ri go­di­ne ka­sni­je – u raz­go­vo­ru sa Đi­la­som i Ran­ko­vi­ćem, Đi­las mi od­jed­nom, s ne­ba u re­bra, ona­ko ci­nič­no i za­je­dlji­vo, ka­ko je on umio, ve­li:
– A htio si, ču­jem, da spa­siš bra­ta...!
Ja u ze­mlju da pro­pad­nem, pro­sto me zgro­mi, ne mo­gu da pro­go­vo­rim, a ki­pim od bi­je­sa i mu­ke.
– A, ne, ne Đi­do, ni­je­si u pra­vu, to ni­je tač­no – ri­ječ ni­je pro­zbo­rio, ja to do­bro znam! – od­bra­ni me Ran­ko­vić, a ja shva­tih da se na me­ne pom­no mo­tri­lo ka­ko ću se po­ni­je­ti u toj si­tu­a­ci­ji, od­no­sno da Lu­ku ni­je­sam mo­gao spa­si­ti, po­go­to­vu kad se na­šao u toj čet­nič­koj ko­lo­ni u Slo­ve­ni­ji.
Crm­ni­ča­nin Mar­ko Đu­ro­vić, ko­man­dant Tre­ćeg ba­ta­ljo­na Pe­te cr­no­gor­ske pro­le­ter­ske bri­ga­de, ro­dom iz se­la Du­pi­lo, ko­ji je one maj­ske no­ći 1945. go­di­ne, kad je u Slo­ve­ni­ji ubi­jen Lu­ka Vu­kam­no­vić, po­slao ku­ri­ra da u štab do­ve­de nje­go­vog če­tr­na­e­sto­go­di­šnjeg si­na Če­da, za­dr­žao ga je u je­di­ni­ci oko mej­sec da­na, a on­da mu dao ob­ja­vu i upu­tio ga da se vra­ti na Ce­ti­nje i na­sta­vi ško­lo­va­nje. Ka­ko je Tem­po po­sli­je ra­ta pre­u­zeo svu bri­gu o po­ro­di­ci bra­ta Lu­ke, naj­pri­je je u Be­o­grad do­veo naj­sta­ri­jeg Če­da, ko­ji će tu za­vr­ši­ti Me­di­cin­ski fa­kul­tet, po­tom i dok­to­ri­ra­ti i po­sta­ti pro­fe­sor uni­ver­zi­te­ta. U ni­zu vi­so­kih na­uč­nih i dr­žav­nih funk­ci­ja ko­je je oba­vljao, pu­nih 16 go­di­na je, re­ci­mo, bio pred­stav­nik Ju­go­s­la­vi­je u Svjet­skoj zdrav­stve­noj or­ga­ni­za­ci­ji u Že­ne­vi.
Če­dov mla­đi brat Ni­ko­la je za­vr­šio Voj­no-po­mor­sku aka­de­mi­ju u Di­vu­lja­ma kod Spli­ta i po­stao vi­so­ki ofi­cir, a fa­kul­te­te su po­za­vr­ša­va­le i obje Lu­ki­ne ćer­ke (sta­ri­ja Ko­sa­ra je i dok­to­ri­ra­la), ko­je su sa maj­kom Dra­gom i uz Tem­po­vu po­moć do­se­li­le u Be­o­grad gdje su do­bi­le i stan.
– I ja, i moj brat i obje se­stre, bi­li smo po­li­tič­ki opre­di­je­lje­ni – bi­li smo ko­mu­ni­sti – po­tvr­dio je u jed­nom raz­go­vo­ru Če­do Vuk­ma­no­vić – ali ne ko­mu­ni­sti ko­ji za­go­va­ra­jum ubi­ja­nje. Uosta­lom, i naš otac Lu­ka se bo­rio za so­ci­jal­nu prav­du i dru­štve­nu jed­na­kost...
Za kraj ove muč­ne i su­mor­ne pri­če evo i jed­ne ocje­ne mi­tro­po­li­ta cr­no­gor­sko-pri­mor­skog Am­fi­hi­ja, sa­op­šte­ne u pred­go­vo­ru za sa­ba­na dje­la Lu­ke Vuk­ma­no­vi­ća:
„Du­bo­ki ras­cjep ži­vot­nih sta­vo­va dvo­ji­ce bra­će – do smr­ti, pa i po­sli­je smr­ti, pra­ćen neo­do­lji­vom ve­za­no­šću jed­nih za dru­ge – ot­kri­va­ju so­bom ira­ci­o­nal­ni ka­i­nov­sko­a­ve­ljev­ski kom­pleks, pri­su­tan u Cr­noj Go­ri mo­žda vi­še ne­go bi­lo gdje u Evro­pi...”KRAJ


Su­kob sa pa­tri­jar­hom Do­ži­ćem

Pop Lu­ka Vuk­ma­no­vić je bio otvo­re­ni i bes­kom­pro­mi­sni pro­tiv­nik Kon­kor­da­ta, od­no­sno vje­štog po­ku­ša­ja ta­da­šnjeg pa­pe da pre­ko Mi­la­na Sto­ja­di­no­vi­ća i nje­go­ve vla­de pro­ši­ri svoj uti­caj i na Ju­go­sla­vi­ju. Zbog to­ga su ga čak sum­nji­či­li da je on, u stva­ri, ko­mu­ni­sta pri­kri­ven pod sve­šte­nič­kom man­ti­jom. On je stao uz ta­da­šnjeg pa­tri­jar­ha srp­skog Var­na­vu Ro­si­ća i vla­di­ku Ni­ko­la­ja Ve­li­mi­ro­vi­ća, ali se na dru­goj stra­ni i grd­no za­mje­rio ta­da­šnjem mi­tro­po­li­ti­tu cr­no­gor­sko-pri­mor­skom Ga­vri­lu Do­ži­ću, ko­ji će usko­ro po­sta­ti i pa­tri­jarh. Sto­ga je 1938. go­di­ne po­tra­žio „uto­či­šte” kod mi­tro­po­li­ta skop­skog Jo­si­fa Cvi­jo­vi­ća, ko­ji će ga naj­pri­je po­sta­vi­ti za pa­ro­ha u Go­sti­va­ru, a ubr­zo i za pro­fe­so­ra Žen­ske gim­na­zi­je u Sko­plju. Kad je po­čeo rat, vra­tio se na Ce­ti­nje gdje ga je ta­da­šnji mi­tro­po­lit Jo­a­ni­ki­je Li­po­vac po­sta­vio za vje­ro­u­či­te­lja i pre­po­ru­čio za pro­fe­so­ra nje­mač­kog je­zi­ka u ce­tinj­skoj gim­na­zi­ji.