Ne sum­njam u ča­sne na­mje­re Bu­da Si­mo­no­vi­ća i nje­go­vog re­a­go­va­nja na dje­lo­ve mo­je knji­ge „Bra­to­u­bi­lač­ki rat”, ob­ja­vlji­va­ne u felj­to­nu u li­stu „Dan”, oko ulo­ge Sve­to­za­ra Vuk­ma­no­vi­ća Tem­pa i nje­go­ve (ne)uple­te­no­sti u li­kvi­da­ci­ji nje­go­vog bra­ta  dr Lu­ke Vuk­ma­no­vi­ća. Za­pra­vo pri­či­nja­va mi za­do­volj­stvo i pro­fe­si­o­nal­ni iza­zov da se oko do­ga­đa­ja i lju­di ra­svi­je­tle sve či­nje­ni­ce i isti­na iza­đe na vi­dje­lo. Na­rav­no na osno­vu do­ku­me­na­ta, ko­ji su u ovom slu­ča­ju ča­mi­li u mra­ku ar­hi­va Ozne pu­nih 70 go­di­na, a ne na osno­vu jed­no­stra­nih raz­go­vo­ra i na­ga­đa­nja. Isto­ri­je i isti­ne ra­di.
Knji­gu sam pi­sao pu­nih pet go­di­na, osla­nja­ju­ći se na do­sad ne­do­stup­na ori­gi­nal­na do­ku­men­ta iz ar­hi­va Ju­go­slo­ven­ske Ozne i Ud­be. Ni­je mi bi­la na­mje­ra da bi­lo ko­ga okle­ve­tam ili ne­vi­nog op­tu­žim za ono što (ni)je uči­nio. Na­pro­tiv, vo­dio sam stro­go ra­ču­na da sva­ko­ga sa­ču­vam od se­be, ali ne i od do­ku­me­na­ta u ko­ji­ma se go­vo­ri o nji­ho­vom dje­lo­va­nju u to­ku bra­to­u­bi­lač­kog ra­ta u Cr­noj Go­ri, sve do me­đu­brat­skog is­tre­blje­nja ši­rom Slo­ve­ni­je, ma­ja 1945. go­di­ne.
Što se Sve­to­za­ra Vuk­ma­no­vi­ća Tem­pa i li­kvi­da­ci­je nje­go­vog bra­ta, sve­šte­ni­ka dr Lu­ke, ti­če, či­nje­ni­ce su sle­de­će:
Vi­so­ki ofi­cir Ozne Mom­či­lo Kra­go­vić osta­vio je do­ku­ment, slu­žbe­nu za­bi­lje­šku br. 57/73, na­pi­sa­nu 19. ma­ja 1945. go­di­ne u šta­bu Tre­će udar­ne di­vi­zi­je Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ke voj­ske Ju­go­sla­vi­je (ko­jom je ko­man­do­vao ge­ne­ral Sa­vo Bu­rić), u ko­jem je bi­lje­žio raz­go­vor iz­me­đu ge­ne­ra­la Ra­do­va­na Vu­ka­no­vi­ća i ge­ne­ra­la Sve­to­za­ra Vuk­ma­no­vi­ća, ko­ji je tog da­na sti­gao u Ma­ri­bor u Štab di­vi­zi­je. (Kra­go­vi­će­va za­bi­lje­ška, išla je „lič­no na uvid” ge­ne­ra­lu Mi­lo­va­nu Đi­la­su i voj­noj KOS-u u Be­o­grad).
Ne­po­sred­ni po­vod Tem­po­vog do­la­ska u Ma­ri­bor, ka­ko se vi­di iz do­ku­me­na­ta, je de­pe­ša ge­ne­ra­la Bu­ri­ća i Vu­ka­no­vi­ća, upu­će­na ge­ne­ra­lu Mi­lo­va­nu Đi­la­su u Be­o­grad (ko­ji je bio za­du­žen za sud­bi­nu za­ro­blje­nih bo­ra­ca Ju­go­slo­ven­ske voj­ske iz Cr­ne Go­re, ši­rom Slo­ve­ni­je), u ko­jem ga, iz­me­đu osta­log, pi­ta­ju:
„...Ka­ko da po­stu­pi­mo i šta da ra­di­mo sa mi­tro­po­li­tom cr­no­gor­skim Jo­a­ni­ki­jem Li­pov­cem i 62 za­ro­blje­na sve­šte­ni­ka iz Cr­ne Go­re.. .Od­lu­ku o nji­ma Vi tre­ba da do­ne­se­te...”
Ina­če, u ar­hi­vi­ma  Ju­go­slo­ven­ske Ozne i Ud­be sve je za­pi­sa­no – o sud­bi­ni sva­kog stri­je­lja­nog ili oslo­bo­đe­nog bor­ca Ju­go­slo­ven­ske voj­ske iz Cr­ne Go­re, po­što je ge­ne­ral Mi­lo­van Đi­las, u stro­go  po­vjer­lji­voj de­pe­ši br. 95-5/45 od 7. ma­ja 1945. go­di­ne, na­re­dio ko­man­dan­ti­ma cr­no­gor­skih je­di­ni­ca u Slo­ve­ni­ji da se svi stri­je­lja­ni iz Cr­ne Go­re po­pi­su­ju sa osnov­nim po­da­ci­ma, da­tu­mom i mje­stom stri­je­lja­nja. To je sva­ko­dnev­no či­nje­no i uve­če sla­to ge­ne­ra­lu Đi­la­su u Be­o­grad, sa na­zna­kom „Za lič­nu upo­tre­bu”..
Da­kle, ni­gdje u mo­joj knji­zi, ni­ti u felj­to­nu, ni­je­sam ja tvr­dio da je ge­ne­ral Sve­to­zar Vuk­ma­no­vić – bra­to­u­bi­ca. Na­pro­tiv, ci­ti­rao sam sa­mo par­ti­zan­ska iz­vor­na do­ku­men­ta. Da­kle – či­nje­ni­ce.
A  evo ka­ko se po­na­šao i šta je ge­ne­ral Sve­to­zar Vuk­ma­no­vić, po ori­gi­nal­noj za­bi­lje­šci ofi­ci­ra Ozne Mom­či­la Kra­go­vi­ća, go­vo­rio 19. ma­ja 1945. go­di­ne, u raz­go­vo­ru sa ge­ne­ra­li­ma Sa­vom Bu­ri­ćem i Ra­do­va­nom Vu­ka­no­vi­ćem u Šta­bu Tre­će udar­ne di­vi­zi­je u Ma­ri­bo­ru:
„Po­seb­na de­pe­ša, za­pi­sao je Kra­go­vić, od­no­si­la se na za­ro­blje­ne sve­šte­ni­ke iz Cr­ne Go­re o či­joj su sud­bi­ni u vi­še na­vra­ta sla­te de­pe­še Ko­man­di Ar­mi­je i na kra­ju ge­ne­ra­lu Mi­lo­va­nu Đi­la­su, po­što je ko­man­dant Sa­vo Bu­rić in­si­sti­rao da se iz sa­mo­ga vr­ha o nji­ma do­ne­se od­lu­ka. Tu je bio upo­ran i ge­ne­ral Ra­do­van Vu­ka­no­vić, ali je sve to pa­lo u bes­tra­ga ka­da je ge­ne­ral Sve­to­zar Vuk­ma­no­vić do­šao i re­kao da se sa nji­ma ima za­vr­ši­ti po krat­kom po­stup­ku, od­no­sno da se ima­ju li­kvi­di­ra­ti...”
„Uza­lud je, pi­še Kra­go­vić, ge­ne­ral Vu­ka­no­vić ube­đi­vao ge­ne­ra­la Vuk­ma­no­vi­ća da se to ne či­ni, Vuk­ma­no­vić mu je od­reč­no od­bru­sio“:
„Pa šta, i moj brat Lu­ka je me­đu nji­ma (sve­šte­ni­ci­ma), pa ja, Ra­do­va­ne, ne mo­gu da ga za­šti­tim. Od­lu­ku o nji­ho­voj sud­bi­ni do­no­si lič­no Đi­do i tu ne­ma po­go­vo­ra, a nje­mu je to odo­brio drug Sta­ri i tu je sve ja­sno i ne­ma šta vi­še da se od­lu­ču­je.Đi­da još in­te­re­su­je šta je sa mi­tro­po­li­tom Jo­a­ni­ki­jem Li­pov­cem, jer se on mo­ra stra­žar­no spro­ve­sti, pra­vo za Be­o­grad. Uosta­lom, dru­go­vi Sta­ri i Đi­do će bi­ti u Slo­ve­ni­ji pa će­te vi nji­ma pod­ni­je­ti iz­vje­štaj o to­me a ja ne­mam pra­va da se u to mi­je­šam. .Ja sam vam sa­mo pre­nio Đi­do­vu di­rek­ti­vu...“
(Sju­tra: Tem­po spro­veo mi­tro­po­li­ta Jo­a­ni­ki­ja do Be­o­gra­da.)