Preveo: Slavko Šćepanović

Pri­mir­je ko­je je po­če­tak ra­ta do­nio brač­nom pa­ru Gu­mi­ljo­vih, na­ža­lost, ni­je tra­ja­lo vi­še od jed­ne go­di­ne. Ri­ječ da­tu mu­žu pr­va je pre­kr­ši­la Ana. Ona se od­jed­nom za­lju­blju­je, i to ne ovlaš, ne­go bez­um­no, ona­ko ka­ko joj se do­ga­đa­lo ra­ni­je, u vri­je­me vr­to­gla­vih tri­jum­fal­nih uspje­ha, ka­da se uma­ra­la od pre­bro­ja­va­nja svo­jih lju­bav­nih „za­ro­blje­ni­ka“. Bo­ris Vasiljevič An­rep bio je odav­no, još od gim­na­zij­skih da­na, u pri­ja­telj­skim od­no­si­ma sa Ni­ko­la­jem Vla­di­mi­ro­vi­čem Ne­do­bro­vim. On ih je i pred­sta­vio jed­no dru­gom, naj­pri­je po­sred­no, po­slav­ši An­re­pu Ani­ne „Bro­ja­ni­ce“, a po­tom i lič­no. Ana An­dre­jev­na se upo­zna­la sa Bo­ri­som Va­si­lje­vi­čem An­re­pom u ku­ći Ni­ko­la­ja Vla­di­mi­ro­vi­ća Ne­do­bro­va, u Car­skom se­lu 1915. go­di­ne. Da­tu­ma se tač­no ne sje­ća, ali do­go­di­lo se to u vri­je­me Ve­li­kog po­sta, i to po­znan­stvo ni­je za­bo­ra­vlja­la do kra­ja ži­vo­ta. Po­ja­va pre­ko­mor­skog go­sta (An­rep je ži­vio u En­gle­skoj) po­klo­pi­la se sa iz­la­skom iz štam­pe Ani­ne po­e­me „Po­red sa­mog mo­ra“, i ona je po­vje­ro­va­la da je u po­e­mi o lju­ba­vi di­vlje dje­voj­či­ce pre­ma prin­cu, ko­ji je tre­ba­lo da do­pli­va do nje pre­ko se­dam mo­ra, ona pred­ska­za­la se­bi tu ne­uz­vra­će­nu lju­bav, i taj sud­bin­ski su­sret. An­re­pu je po­sve­ćen naj­ve­ći broj nje­nih sti­ho­va na­pi­sa­nih u pe­ri­o­du od 1915. do 1921. go­di­ne.
Bo­ri­su An­re­pu Ana je po­klo­ni­la i „Pje­smi­cu“ . Ah­ma­to­va je i po­sli­je „Pje­smi­ce“ po­sve­ći­va­la An­re­pu sti­ho­ve i to je je­di­no u nje­noj po­e­zi­ji što je na­pi­sa­no u akro­sti­hu. Za raz­li­ku od mu­ža, Ana ni­je ci­je­ni­la taj umjet­nič­ki sa­lon­ski ža­nr.
Bo­ris Va­si­lje­vić An­rep je po obra­zo­va­nju prav­nik, ali se ba­vio sli­kar­stvom, i da bi uti­cao na svo­ju sud­bi­nu, pre­se­lio se iz Pe­ter­bur­ga u Pa­riz. Ovla­dav­ši taj­na­ma vi­zan­tij­skih mo­za­i­ka, po­stao je po­zna­ti i pri­zna­ti umjet­nik, i vre­me­nom je do­bio broj­ne i krup­ne na­rudž­be, isti­na ne u Fran­cu­skoj, ne­go u En­gle­skoj. Pi­sao je on i sti­ho­ve, ali oni ni­je­su bi­li bog zna ka­kvi. Bio je neo­bič­no vi­so­kog ra­sta, sa ne­u­ni­šti­vim don­žu­an­stvom. Sa čud­nom mje­ša­vi­nom od­va­žno­sti i prak­tič­no­sti, Bo­ris Va­si­lje­vič fon An­rep je Anu Ah­ma­to­vu pod­sje­ćao na nje­nog oca, ona­kvog ka­kav je An­drej An­to­no­vić Go­ren­ko bio u vri­je­me kad je ona bi­la di­je­te.
Dra­gom
Go­lu­ba ti me­ni ne ša­lji, / I pi­sma nje­žna mi ne pi­ši, / I vje­trom mi ne hla­di li­ce. / Ju­če sam ušla u ze­le­ni raj, / U de­be­li hlad to­pol­nja­ka, / Ko­ji je mi­ran za sr­ce i du­šu, / I oda­tle sam vi­dje­la gra­dić, / I te­be gdje tre­ći sat če­kaš, / I di­viš se ne­be­skom svo­du. / Kao vje­ve­ri­ca ću sko­či­ti na jo­vu, / A da ti ne bi bi­lo stra­šno, / Ja ću te bi­je­lim la­bu­dom zva­ti.
Ne sa­mo u svo­jim pje­sma­ma, ne­go i u raz­go­vo­ru sa pri­ja­te­lji­ma, Ah­ma­to­va je vi­še pu­ta Bo­ri­sa An­re­pa na­zi­va­la prin­ce­om. Ona je ta­da vje­ro­va­la da je s prin­com u po­e­mi „po­red sa­mog mo­ra“ pred­ska­za­la se­bi su­sret, s pra­vim prin­cem, ko­ji se, evo, po­ja­vio ka­sni­je.
Ne, ca­re­vi­ću, ja ni­je­sam ta­kva / Ka­kvu si ti že­lio da me vi­diš. / I odav­no već mo­ja žen­ska usta / Ne lju­be, ne­go sud­bu pro­ri­ču. / Za­to, dra­gi, sad idi ku­ći, / Na su­sret sa mnom za­bo­ra­vi, / A za gri­jeh tvoj, mi­li moj, / Pred Bo­gom ću od­go­va­ra­ti ja.
Ni An­rep, ni Ah­ma­to­va ni­je­su ogla­ša­va­li svo­je lju­bav­ne od­no­se. Pa ipak, ti od­no­si ni­je­su osta­li taj­na njih dvo­je. Ta­ko re­do­vi: „Sve­jed­no, i tvoj te­ški uz­dah pri­ti­ska tvo­je umor­no ti­je­lo o to­me ko ži­vi s dru­ge stra­ne mo­ra, da­le­ko od svo­je do­mo­vi­ne“ u Je­se­nji­no­vim sti­ho­vi­ma po­sve­će­nim Ah­ma­to­voj, svje­do­če da se o nje­noj lju­bav­noj ve­zi sa čo­vje­kom ko­ji ži­vi pre­ko mo­ra zna­lo ne sa­mo u nje­nom pri­ja­telj­skom okru­že­nju, ne­go i u ši­rim knji­žev­no-umjet­nič­kim kru­go­vi­ma. Na ta­kvo po­na­ša­nje že­ne, Gu­mi­ljov je od­re­a­go­vao ona­ko ka­ko je to bi­lo uobi­ča­je­no u tom vre­me­nu, i u nji­ho­vim od­no­si­ma.
„Bi­je­lo ja­to” po­sve­će­no
pre­ko­mor­skom prin­cu
Kad je do­šao na od­su­stvo, sep­tem­bra 1916.go­di­ne, Gu­mi­ljov se upo­znao sa La­ri­som Rejs­ner, ko­ja je tek po­či­nja­la da se ba­vi po­e­zi­jom. Me­đu nji­ma se ro­di­la lju­bav. Me­đu­tim, bo­go­bo­ja­žlji­va La­ri­sa se, pred Anom Ah­ma­to­vom, zbu­ni­la. Ona je bi­la iz ured­ne po­ro­di­ce, li­je­po vas­pi­ta­na dje­voj­či­ca, još ne­do­dir­nu­ta na­či­nom ži­vo­ta umjet­ni­ka. Ali, Gu­mi­ljov je njoj ob­ja­snio da su on i Ana sa­mo for­mal­no muž i že­na, i da su još dav­no jed­no dru­go­me da­li pu­nu slo­bo­du ži­vo­ta u sva­kom, pa i u lju­bav­nom po­gle­du. Iako ni La­ri­sa Rajs­ner, ni Ni­ko­laj Gu­mi­ljov ni­je­su jav­no go­vo­ri­li o svo­jim lju­bav­nim od­no­si­ma, Ana je, sva­ka­ko, o to­me zna­la. U sep­tem­bru 1917. go­di­ne iza­šla je iz štam­pe tre­ća zbir­ka pje­sa­ma Ane Ah­ma­to­ve pod na­slo­vom „Bi­je­lo ja­to“. Zbir­ka je bi­la po­sve­će­ne Bo­ri­su An­re­pu. Uosta­lom, Ana je An­re­pu po­sve­ti­la mno­go vi­še sti­ho­va ne­go bi­lo ko­me dru­go­me. Zbir­ka „Bi­je­lo ja­to“ po­ja­vi­la se u da­le­ko te­žim uslo­vi­ma ne­go što je to bi­lo kad su u pi­ta­nju „Bro­ja­ni­ce“. Tran­sport je bio pot­pu­no pa­ra­li­san, ta­ko da je knji­gu ne­mo­gu­će bi­lo upu­ti­ti u Mo­skvu, ne­go je či­tav ti­raž ras­tu­ren u Pe­ter­bur­gu. I štam­pa­na je na gru­bom, go­to­vo kar­ton­skom pa­pi­ru. Ča­so­pi­si i no­vi­ne ni­je­su iz­la­zi­li. Zbog to­ga je sa­svim iz­o­sta­lo jav­no ogla­ša­va­nje po­ja­ve zbir­ke „Bi­je­lo ja­to“, za raz­li­ku od „Bro­ja­ni­ca“. Glad i ra­su­lo su ra­sli iz da­na u dan. I ma ko­li­ko to bi­lo čud­no, ta­kve okol­no­sti ni­je­su uzi­ma­ne u ob­zir, ne­go je vla­da­lo mi­šlje­nje da je „Bi­je­lo ja­to“ ma­nje uspje­šno od „Bro­ja­ni­ca“. Na­kon go­di­nu da­na, u glad­nom i po­lu­pra­znom Pe­ter­bur­gu, iz­da­vač­ka fir­ma „Pro­me­tej“ ot­ku­pi­la je pra­vo na dru­go iz­da­nje zbir­ke „Bi­je­lo ja­to“.
(Na­sta­vi­će se)