Pi­še: Dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić Film­ski i TV re­di­telj

Ta­ko Gri­fit do­la­zi do pro­se­dea za svo­ju »Ne­tr­pe­lji­vost« (1916) i po­sta­vlja fil­mu mak­si­mal­ne uslo­ve u do­me­nu ide­o­lo­gi­je — zbi­va­nja mo­ra­ju pred­sta­vlja­ti re­a­li­za­ci­ju svi­je­sti s nji­ma sa­mi­ma.Šta se sve iza to­ga kri­je bi­lo je pro­sto ne­do­ku­či­vo — tre­ba­lo je pr­vo ot­kri­ti i ve­ri­fi­ko­va­ti pred­u­slo­ve svi­je­sti u sva­kom ka­dru po­je­di­nač­no. Po istom re­cep­tu kao i u Ra­đa­nju jed­ne na­ci­je, Gri­fit ko­ri­sti vik­to­ri­jan­sku me­lo­dram­sku struk­tu­ru da bi is­pri­čao po­li­tič­ku pri­ču. U Ne­tr­pe­lji­vo­sti, stva­ri se sa­gle­da­va­ju kroz pri­zmu tra­gič­ne lju­ba­vi či­me se pri­ča pu­ni emo­tiv­nim na­bo­jem.Ilu­zi­ja je sa­mo jed­na od mno­gih, ali s tom raz­li­kom što je po­sta­vlje­na ta­ko da sa­ma svi­jest mo­že stal­no i iz­no­va da dje­lu­je na nju, a nje­nim po­sred­stvom i na sa­mu ma­te­ri­ju. Po­sma­tra­nje i do­ka­zi­va­nje pre­pli­ću se u tri pri­če ove cje­li­ne: »Pad Va­vi­li­o­na«, »Ju­dej­ska pri­ča« i »Sred­njo­vje­kov­na pri­ča«.
Ni­je bit­no što su do­ga­đa­ji ta­ko raz­li­či­ti, jer u nji­ma re­di­telj pre­po­zna­je go­to­vo iste struk­tu­re. Za­to u raz­la­ga­nju su­ko­ba iz­me­đu cr­kve i po­li­ti­ke (kon­kre­ti­zo­va­no u iz­daj­stvu pr­vo­sve­šte­ni­ka za vri­je­me od­lu­ču­ju­će bor­be iz­me­đu Bal­ta­za­ra i Ki­ra), kri­za mo­ra­la (Hri­sto­va tra­ge­di­ja kao po­sle­di­ca su­ko­ba Na­za­re­na i Fa­ri­se­ja) ili su­rev­nji­vo­sti oko is­prav­no­sti vje­ro­va­nja (ob­ra­čun ka­to­li­ka i pro­te­sta­na­ta, ma­sa­kr u Var­to­lo­mej­skoj no­ći) na­la­zi­mo iden­tič­ne si­tu­a­ci­je, mno­ge ana­log­ne po­zi­ci­je, psi­ho­lo­ške re­ak­ci­je glav­nih lič­no­sti. Sa­ma re­še­nja, na­čin mon­ta­že — sve to iz­gle­da kao bes­kraj­na igra i po­na­vlja­nje ži­vo­ta, pre­lu­di­jum za fi­na­le, od­no­sno če­tvr­tu sto­ri­ju, »Mo­der­nu pri­ču«, zbog ko­je je sve ovo vje­ro­vat­no i re­kon­stru­i­sa­no. Gri­fi­to­va ide­ja za ovaj film, na­stao po­sle pri­ka­zi­va­nja nje­go­vog pret­hod­nog isto­rij­skog epa, sa­sto­ja­la se u to­me da pri­ka­že če­ti­ri su­prot­sta­vlje­ne pri­če iz raz­li­či­tih pe­ri­o­da, ko­je sva­ka po­na­o­sob ilu­stru­ju bor­bu lju­ba­vi kroz vje­ko­ve. Tu spa­da­ju do­ga­đa­ji iz Isu­so­vog ži­vo­ta, za­tim pri­ča iz Va­vi­lo­na, gdje svr­ga­va­ju kra­lja oni ko­ji mu za­mje­ra­ju od­ba­ci­va­nje re­li­gij­skog sek­ta­štva, pri­ča o Var­to­lo­mej­skoj no­ći ka­da je fran­cu­ski kralj Šarl IX ma­sa­kri­rao pro­te­stan­te na na­go­vor svo­je maj­ke, i mo­der­na pri­ča u ko­joj mla­di­ća op­tu­že­nog za ubi­stvo ko­le­ge, od smrt­ne ka­zne spa­sa­va lju­blje­na ko­ja od gu­ver­ne­ra iz­mo­li po­mi­lo­va­nje. Ti­me je Gri­fit že­lio da svo­jim kri­ti­ča­ri­ma do­ka­že da na­ša sa­zna­nja u obla­sti svi­je­sti ni­su ni­ka­kav pro­iz­vo­ljan i tre­nut­ni su­bjek­ti­vi­zam. On do­zvo­lja­va i pri­go­vor da ni­jed­na ma­te­ri­ja, pa ni sa­dr­žaj na ko­me se vr­ši po­sma­tra­nje, ne mo­ra­ju da po­sje­du­ju sve kom­po­nen­te objek­tiv­ne isti­ne ili pred­u­slo­ve za re­a­li­za­ci­ju svi­je­sti. Ali, si­tu­a­ci­ja je sa­svim dru­ga­či­ja ako se po­re­di sa ne­po­zva­nim do­ga­đa­ji­ma u dis­har­mo­nič­nim ra­spo­ni­ma ljud­skog tra­ja­nja. U tom slu­ča­ju i sva­ka iz­dvo­je­na te­ma do­bi­ja na unu­tra­šnjem zna­če­nju i mo­že da oprav­da sve na­še za­ključ­ke, po­go­to­vo ako je, kao što je slu­čaj sa »Mo­der­nom pri­čom«, in­spi­ra­ci­ja do­šla spo­lja, da­kle, iz od­re­đe­ne re­al­no­sti, a ne iz sa­mog su­bjek­ta, u ko­me je od­jek­nu­la vi­jest da je je­dan in­du­stri­ja­lac na­re­dio svo­jim pri­vat­nim po­li­caj­ci­ma da pu­ca­ju i ubi­ju de­vet­na­est rad­ni­ka ko­ji su pro­te­sto­va­li zbog bi­jed­nih nad­ni­ca.
Pri­če ni­su po­sta­vlje­ne jed­na za dru­gom,već su vje­što su­prot­sta­vlje­ne če­sto na­pe­tom mon­ta­žom, ta­ko da se ska­če iz pri­če u pri­ču. Ova ino­va­tiv­na struk­tu­ra ni­je bi­la la­ko šti­vo za ta­da­šnju pu­bli­ku, su­o­če­nu i sa za njih muč­nim tra­ja­njem fil­ma od tri sa­ta. Stva­ra­lač­ka moć fil­ma shva­će­na je ov­dje ne sa­mo kao kre­a­ci­ja, već kao vo­lja ko­joj se pod­re­đu­je iz­raz ,pa i sa­ma pu­bli­ka. Gri­fi­tu ni­je sme­ta­lo što sva­ka od ovih pri­ča ima svo­ju cje­lo­vi­tost i što se te­ško pre­ta­pa­ju jed­na u dru­gu. Bio je osvje­do­če­ni maj­stor sin­te­ze po­zna­vao je is­ku­stva svih osta­lih stva­ra­la­ca u do­me­nu no­vih mo­guć­no­sti iz­ra­za, iz­u­zet­no vje­što je sve to ugra­đi­vao u sop­stve­ni stil, ko­ri­stio se li­te­ra­tu­rom, po­seb­no po­e­zi­jom i te­a­trom. Sve je to za nje­ga bio uslov sop­stve­nog kre­ta­nja na­pri­jed.
Na­sta­vi­će se