Pre­veo i pri­re­dio:VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

Tri lje­ta ( 1885-1887) je Če­hov ži­vio za­jed­no sa po­ro­di­com u Bab­ki­nom na ima­nju Ki­se­lje­vih , ko­je je bi­lo uda­lje­no oko tri vr­ste od Vos­kre­sen­ska. Sa Ki­se­lje­vi­ma su se upo­zna­li za­hva­lju­ju­ći Iva­nu Če­ho­vu, ko­ji je nji­ho­voj dje­ci pri­vat­no da­vao ča­so­ve.
„Iz­naj­mio sam na­mje­šte­nu vi­lu sa po­si­ja­nim po­vr­ćem u ba­šti”, -pi­sao je Če­hov Ljej­ki­nu kra­jem apri­la 1885.go­di­ne. –Ima­nje je mno­go li­je­po, na­la­zi se na do­sta str­me­nom bre­žulj­ku. Do­lje is­pod te­če ri­je­ka pre­pu­na ri­be, a iza ri­je­ke je ve­li­ka šu­ma. Šu­ma je i sa ove dru­ge stra­ne. U bli­zi­ni ima­nja ni­ko ne ži­vi, sko­ro smo sa­mi. Tu je sa­mo Ki­se­ljev sa že­nom, Be­gi­čev i pen­zi­o­ni­sa­ni te­nor Vla­di­sla­vljev.
A.S. Ki­se­ljev je bio si­no­vac ru­skog am­ba­sa­do­ra u Pa­ri­zu, ču­ve­nog di­plo­ma­te gro­fa P.D. Ki­se­lje­va. Nje­go­va že­na M.V. Ki­se­lje­va bi­la je unu­ka pro­sve­ti­te­lja N.I. No­vi­ko­va i kćer­ka biv­šeg di­rek­to­ra mo­skov­skih car­skih po­zo­ri­šta B.P. Be­gi­če­va.
Još u ra­noj mla­do­sti Če­hov se po­zna­vao sa mno­gim knji­žev­ni­ci­ma i umjet­ni­ci­ma. Ali su oni svo­je pri­po­vi­jet­ke, pje­sme i cr­te­že ob­ja­vlji­va­li u „ma­lim“ no­vi­na­ma, a glum­ci igra­li u po­zo­ri­štu M.V. Len­tov­skog, ko­je je sma­tra­no pro­vin­ci­jal­nom sce­nom. Su­sre­ti sa pred­stav­ni­ci­ma „vi­so­ke“ umjet­no­sti –Jer­mo­lo­vom, Lje­sko­vim su bi­li krat­ko­traj­ni i pro­la­zni. U Bab­ki­nu je Če­hov pr­ven­stve­no ši­rio po­znan­stva i skla­pao pri­ja­telj­stva sa lju­di­ma „dru­go­ga“ re­da i dru­gog vas­pi­ta­nja.
Knji­žev­ni rad ga je odav­no zvao da do­đe u Pe­ter­burg, ali ni­je imao nov­ca. „Vi me sa­vje­tu­je­te da do­đem u Pe­ter­burg, -pi­sao je on Ljej­ki­nu u ok­to­bru 1885.go­di­ne, -da se do­go­vo­rim sa ured­ni­kom „Pe­ter­bur­ških no­vi­na“ i da­je­te mi do zna­nja da Pe­ter­burg ni­je Ki­na... Ja i sam znam da on ni­je Ki­na i kao što već zna­te, odav­no sam shva­tio da je po­treb­no da kre­nem na taj put, ali šta da ra­dim i ka­ko to da ri­je­šim? Ja ni­kad ne mo­gu da imam u ru­ka­ma de­se­to­ru­bljov­ku vi­ška, jer ži­vim u ve­li­koj po­ro­di­ci, a za naj­ne­u­dob­ni­ji i naj­jef­ti­ni­ji pre­voz tre­ba mi 50 ru­ba­lja. A gdje ja da na­đem taj no­vac? “
Uoči Bo­ži­ća Ljej­kin je od­ve­zao u grad naj­bo­ljeg sa­rad­ni­ka „Frag­me­na­ta“ za svoj no­vac va­go­nom pr­ve kla­se i na­sta­nio ga u svo­ju ku­ću.
Ljej­kin je bio go­sto­lju­biv do­ma­ćin i go­sta su do­bro hra­ni­li „kao na sta­rim dvo­ro­vi­ma“. Ku­ća je bi­la ve­li­ka, ras­ko­šna i na­pu­nje­na sva­kim do­brom. Če­hov je bio iz­ne­na­đen kad je vi­dio spe­ci­jal­nu du­nji­cu (vre­ća na­pu­nje­na per­jem), na kojoj su le­ža­li Ljej­ki­no­vi psi. Za­to se u „Ka­štan­ki“ po­ja­vio stram­čić, kao po­ka­za­telj no­vog ras­ko­šnog pse­ćeg ži­vo­ta, a Ljej­ki­no­vi psi, uz du­ho­vi­te do­sjet­ke o nji­ho­vim me­đu­sob­nim od­no­si­ma, će se du­go po­mi­nja­ti u Če­ho­vlje­vim pi­smi­ma. Sva­ko ju­tro pred ula­zom u ku­ću če­kao je Ljej­ki­nov si­ti ko­či­jaš Ti­mo­fej sa na­hra­nje­nim pa­rom šved­skih ko­nja, ko­ji je vo­lio da pri­ča i da se hva­li da je ra­dio kod gro­fa Stro­ga­no­va. On ih je vo­zio u Pe­tro­pa­vlov­sku tvr­đa­vu, ili na va­šar­ske za­ba­ve na Mar­so­vom po­lju, ili na Sen­sku pi­ja­cu. Vo­zio ih je če­sto i u sta­ro­vjer­sku cr­kvu Ni­ko­la­ja Ču­do­tvor­ca u Ni­ko­la­jev­skoj uli­ci, a po­ne­kad, po na­lo­gu Pa­vla Je­go­ro­vi­ča, do zgra­de Sve­tog si­no­da. Ljej­kin je znao sve i sva­ko­ga u Pe­ter­bur­gu i iz­gle­da da ni­je bi­lo mje­sta gdje se ne­što de­ša­va­lo, a da se on ni­je po­ja­vio ta­mo. Išli su na ru­čak kod naj­bo­ljih go­sti­o­ni­ča­ra –kod Bo­re­lja ili Pal­ki­na.
Ka­sni­je u svo­jim pi­smi­ma A.S. Su­vo­ri­nu Če­hov da­je krat­ke i pre­ci­zne ka­rak­ter­ne oso­bi­ne Ljej­ki­na: „On je do­bro­du­šan i ne­ško­dljiv čo­vjek, ali bur­žuj do go­le ko­sti. Ako ne­gdje do­đe ili ne­što ka­že, on pret­hod­no o sve­mu do­bro raz­mi­sli. Sva­ku svo­ju ri­ječ do­bro od­mje­ri, a sva­ku va­šu ri­ječ, ma­kar ka­za­li i ne­što slu­čaj­no, on shva­ta ozbilj­no...Li­si­ca se stal­no bo­ji za svo­ju ko­žu, ta­ko i on“.
Iako je tek bio na sa­mom po­čet­ku pri­ja­telj­stva sa Ljej­ki­nom, Če­hov ne ži­vi u za­blu­di: „Ja sam bio Pi­te­ru, -pi­še on bra­tu Alek­san­dru 4.ja­nu­a­ra 1886.go­di­ne, -i dok sam ži­vio kod Ljej­ki­na, sve te mu­ke sam pre­ži­vio, o ko­ji­ma je već na­pi­sa­no u pi­smu, „ja sam ih do kra­ja iz­dr­žao”... Hra­nio me je ta­ko do­bro,ali uma­lo me ni­je za­gu­šio svo­jom ka­ši­kom...“
Kroz mi­šlje­nja o Ljej­ki­nu u pot­pu­no­sti se po­ka­za­la Če­ho­vlje­va tre­zve­nost i objek­tiv­nost u pro­cje­na­ma lju­di i že­lja za ra­zu­mi­je­va­njem i pra­šta­njem ( ka­ko je to vo­lio Če­hov da ka­že).Dok je ra­dio kod ured­ni­ka „Frag­me­na­ta“, pro­šlo je ne­ko­li­ko go­di­na i on se do­pi­si­vao i sre­tao sa njim, i za to vri­je­me u nje­mu se na­ku­pi­lo do­sta ljut­nje pre­ma Ljej­ki­nu. Svo­je pi­smo Su­vo­ri­nu Če­hov za­vr­ša­va ova­ko: „Ne­sreć­ni sa­ka­ti mu­če­nik! Mo­gao je mir­no da pro­ži­vi do sa­me smr­ti, ali mu ne­ki đa­vo ni­je dao...“ Dvi­je go­di­ne pri­je to­ga A.S. La­za­rev-Gru­zin­ski je pi­sao N.M. Je­žo­vu: „Če­hov stra­šno ru­žno go­vo­ri o Ljej­ki­nu, ali, ka­že da ga tre­ba i sa­ža­li­ti...“
Po­ne­kad je Če­hov uspi­je­vao da se iz­vu­če iz Ljej­ki­no­vih go­sto­prim­nih za­gr­lja­ja i da se sret­ne ili ve­če­ra sa V.V. Bi­li­bi­nom- se­kre­ta­rom i sa­rad­ni­kom „Frag­me­na­ta“, ko­ji mu je ob­ja­vlji­vao hu­mo­re­ske, felj­to­ne, pri­po­vi­jet­ke i dru­ge „sit­ni­ce“ pod ra­znim pse­u­do­ni­mi­ma, od ko­jih je naj­po­zna­ti­ji bio „I. Grk“.
Na­sta­vi­će se