Preveo: Slavko Šćepanović

Kra­jem 1917. go­di­ne na ah­ma­tov­skom ho­rin­zon­tu po­ja­vio se Anin sta­ri pri­ja­telj Valj­de­mar Ši­lej­ko. Isti­na, Ši­lej­ko se vi­še dru­žio sa Ani­nim mu­žem Ni­ko­la­jem Gu­mi­lje­vim, a u nju je bio hi­ste­rič­no za­lju­bljen. On ni­je fi­nan­sij­ski do­bro sta­jao, ali je stam­be­no bio so­lid­no obez­bi­je­đen. I ne­ka­ko se sa­mo po se­bi do­go­di­lo da je Ana po­pu­sti­la pred Ši­lej­ko­vom upor­no­šću i obe­ća­la mu je da će se uda­ti za nje­ga. Ana pri­ča: „Gu­mi­ljov i ja smo pro­ži­vje­li u bra­ku se­dam go­di­na. Mi smo se pri­ja­telj­ski od­no­si­li, i bi­li smo oba­ve­zni jed­no pre­ma dru­gom. Ali, ja sam mu re­kla da tre­ba da se ra­sta­ne­mo. On se ni­je pro­ti­vio. Ipak sam osje­ti­la da se ve­o­ma uvri­je­dio. On ta­da tek što se vra­tio iz Pa­ri­za, po­sli­je svo­je ne­u­spje­šne lju­ba­vi pre­ma Pla­voj Zvi­je­zdi. On je bio pun nje i uto­li­ko ga je vi­še po­vri­je­di­la mo­ja že­lja da se ra­sta­ne­mo... Dok je Gu­mi­ljov bio živ, Ah­ma­to­va je sma­tra­la da je raz­log nji­ho­vog vje­či­tog ne­sla­ga­nja psi­ho­lo­ška ne­po­du­dar­nost po­ve­ća­na nje­nim te­škim ka­rak­te­rom. Sa go­di­na­ma ona je shva­ti­la da je „po­taj­ni po­kre­tač” nji­ho­vih po­ro­dič­nih kon­fli­ka­ta bi­la nje­na te­žnja da se iz­bo­ri za svo­ju in­di­vi­dal­nost – ne žen­sku, ne­go pje­snič­ku.
U je­sen 1918. go­di­ne Ana je do­bi­la do­ku­me­nat o raz­vo­du sa Gu­mi­ljo­vim i od­mah se uda­la za Ši­lej­ka. Me­đu­tim, br­zo se is­po­sta­vi­lo da je ge­ni­jal­ni Ši­lej­ko ve­o­ma loš muž. Bio je glu­po i gru­bo lju­bo­mo­ran, ina­dži­ja i sit­ni­čar. Ipak, Ana ni­je htje­la to da pri­zna ni se­bi ni dru­gi­ma, i pro­ži­vje­la je sa njim u bra­ku dvi­je go­di­ne. A on­da je, bu­kval­no, po­bje­gla od nje­ga. Ta­ko je njen brak sa Ši­lej­kom br­zo­met­no pre­stao, kao što je br­zo­me­no bio i sklo­pljen.
Ni­ko­laj Gu­mi­ljov je 25. av­gu­sta 1921. go­di­ne stri­je­ljan pod op­tu­žbom da je bio uče­snik u kon­tra­re­vo­lu­ci­o­nar­noj za­vje­ri. Vi­jest o nje­go­vom stri­je­lja­nju ob­ja­vlje­na je u „Pe­tro­grad­skoj prav­di” od 1. sep­tem­bra iste go­di­ne. Tom vi­je­šću bi­li su ob­li­je­plje­ni svi sten­do­vi i bra­ni­ci na že­lje­znič­koj sta­ni­ci u Car­skom se­lu, ta­mo gdje su njih dvo­je, kao gim­na­zi­jal­ci, če­sto za­ka­zi­va­li sa­stan­ke, i gdje su ka­sni­je, kad bi se Ni­ko­laj vra­ćao sa fron­ta, pi­li ka­fu i šam­pa­njac. Tu­gu Ane Ah­ma­to­ve po­ve­ća­va­lo je mu­če­nje sop­stve­nem sa­vje­sti. U po­čet­ku ob­u­ze­ta svo­jom ve­li­kom lju­ba­vlju pre­ma An­re­pu, a po­tom i za­mr­še­nim od­no­si­ma sa Ši­lej­kom, ona je Gu­mi­ljo­va bi­la pot­pu­no is­pu­sti­la iz vi­da. Prak­tič­no, iz­bri­sa­la ga je bi­la iz svo­ga ži­vo­ta. Za­bo­ra­vi­la je da on ni­je sa­mo njen ne­vjer­ni muž, ne­ko i vjer­ni pri­ja­telj, sko­ro kao brat, čak vi­še od bra­ta, otac nje­nog je­di­nog dje­te­ta.
U to­ku 1940. go­di­ne iza­šla je iz štam­pe Ani­na zbir­ka pje­sa­ma pod na­slo­vom „Iz šest knji­ga”. Sa­mo po se­bi se ra­zu­mi­je da u tu knji­gu ni­je­su mo­gle ući, ne sa­mo sve pje­sme na­sta­le po­sled­njih go­di­na, ne­go su i ra­ni­je nje­ne pje­sme pro­pu­šta­ne kroz gu­sto si­to cen­zu­re. Kao po­sle­di­ca to­ga je bi­lo da je Ana tu zbir­ku na­zi­va­la „obes­kr­vlje­nom” knji­gom, ko­ja da­je la­žne pred­sta­ve o nje­noj po­e­zi­ji. Ali, i ta­ko cen­zu­ri­sa­na zbir­ka je u krat­kom vre­me­nu ras­pro­da­ta i mno­gi či­ta­o­ci, ko­ji su to že­lje­li, ni­je­su mo­gli do­ći do nje. Zbog rat­nih okol­no­sti Iz­da­vač­ka ku­ća „So­vjet­ski pi­sac” pre­se­lje­na je u Ta­škent. Ta­mo je štam­pa­na ta­nu­šna knji­ži­ca pje­sa­ma Ane Ah­ma­to­ve. Ona je bi­la po­zna­ta po to­me što ni­je htje­la ni od ko­ga ni­šta da tra­ži, i do­sled­no se dr­ža­la svog opre­djelj­nja da ne „obi­ja pra­go­ve” in­sti­tu­ci­ja. Iz­da­va­či su je sa­mi tra­ži­li i na­la­zi­li. Nje­ne sti­ho­ve su po­če­li da ob­ja­lju­ju u cen­tral­nim li­sto­vi­ma. Ta­ko je u „Vi­je­sti­ma” od fe­bru­a­ra 1942. go­di­ne ob­ja­lje­na nje­na rat­na pje­sma „Hra­brost”, i ona je po­sta­la po­zna­ta či­ta­voj rat­noj Ru­si­ji.
U pr­vim po­sli­je­rat­nim go­di­na­ma Ana je če­sto jav­no na­stu­pa­la, i to sa ne­vje­ro­vat­nim uspje­hom i u Le­njin­gra­du i u Mo­skvi. I po­no­vo je po­če­la in­ten­ziv­no da pi­še, iz da­na u dan. Upo­re­do je pi­sa­la pje­sme i ra­di­la na „Po­e­mi bez he­ro­ja”. To­li­ko se ohra­bri­la da se ni­je upla­ši­la ka­da je k njoj do­šao da uzme in­ter­vju go­spo­din Ber­lin, sa­rad­nik bri­tan­ske am­ba­sa­de za obra­zo­va­nje i na­u­ku. Go­spo­din Ber­lin, ru­ski ise­lje­nik, bes­pre­ko­r­no je vla­dao ru­skim je­zi­kom, a u isto­ri­ji ru­ske slo­ve­sno­sti osje­ćao se kao ri­ba u vo­di. Znao je po­ne­što i o lju­bav­noj ve­zi Ane An­dre­jev­ne i Bo­ri­sa An­re­pa. Sve to je sna­žno dje­lo­va­lo na Anu Ah­ma­to­vu. Po­seb­no ju je uz­bu­di­lo to što se pre­ko­mor­ski gost po­ja­vio u Fon­tan­skom do­mu od­jed­nom i iz­ne­na­da, uoči Bo­ži­ća, upra­vo ona­ko ka­ko je to bi­lo sa­mom gra­đom po­e­me bio „une­sen” u ulo­zi go­sta iz bu­duć­no­sti. Uva­že­ni sla­vist je bio pot­pu­no zbu­njen ka­da mu je u ru­ke do­šla „Po­e­ma bez he­ro­ja”. Bu­du­ći da je mla­đi od Ane či­ta­vih dva­de­set go­di­na, on ni­je mo­gao ni po­mi­sli­ti da će, za nje­ga ta­ko va­žna po­sje­ta, od slav­ne da­me bi­ti pri­hva­ćen sa to­li­ko emo­ci­ja. Me­đu­tim, go­spo­din Ber­lin se u sta­ljin­skoj Ru­si­ji po­ja­vio upra­vo 1946. go­di­ne u ulo­zi go­sta iz bu­duć­no­sti, ise­lje­ni­ka iz vre­me­na ka­da je stva­ra­la­štvo go­spo­đe Ah­ma­to­ve po­sta­lo omi­lje­na di­ser­ta­ci­o­na te­ma sla­vi­sta či­ta­vog svi­je­ta, i mno­gi od njih su pri­ja­telj­ski za­vi­dje­li go­spo­di­nu Ber­li­nu.
U Mo­skvi su se 1961. go­di­ne ši­ri­li gla­so­vi da je po­kre­nu­to pi­ta­nje do­dje­le Ani Ah­ma­to­voj No­be­lo­ve na­gra­de, ko­ju je, pri­je to­ga, bio do­bio Bo­ris Pa­ster­nak. No­be­lo­vu na­gra­du Ana Ah­ma­to­va ni­je do­bi­la, ali su joj Ita­li­ja­ni, ko­ji su do­mo­vi­nu Dan­tea sma­tra­li cen­trom svjet­ske po­e­zi­je, do­di­je­li­li ma­nje zvuč­nu, ali ni­šta ma­nje pre­sti­žnu knji­žev­nu na­gra­du „Et­na Ta­or­mi­na”, ko­ja joj je uru­če­na 12. de­cem­bra 1964. go­di­ne u Sta­rom ita­li­jan­skom zam­ku Ur­si­no. Na­kon to­ga Ana je do­bi­la oba­vje­šte­nje i po­ziv iz En­gle­ske, ko­ja joj je, na pred­log Oks­ford­skog uni­ve­ri­te­ta, do­di­je­li­la na­uč­no zva­nje po­ča­snog dok­to­ra knji­žev­no­sti.
(KRAJ)