Pre­veo i pri­re­dio:VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

Kad su do­šli u Mo­skvu, Če­ho­vi su na­sta­vi­li da ži­ve istim na­či­nom ži­vo­ta, kao što su ži­vje­li u Ta­gan­ro­gu. Mo­ra­li su da slu­ša­ju oca bez po­go­vo­ra, išli su re­dov­no na ju­tar­nju i po­po­dnev­nu li­tur­gi­ju, a u slu­ča­ju ne­po­slu­šno­sti če­ka­le su ih ba­ti­ne, kao što je to bi­va­lo i ra­ni­je. U „Ras­po­re­du po­slo­va i kuć­nih oba­ve­za”, ko­ji je Pa­vel Je­go­ro­vič is­ta­kao na vid­no mje­sto, bi­la je i pri­mjed­ba: „Ko ne za­vr­ši svo­je po­slo­ve, do­bi­će ba­ti­ne, ali ne smi­je pla­ka­ti i vi­ka­ti”. Ovo upo­zo­re­nje ni­je po­mo­glo. Jed­nom kad je otac tu­kao Iva­na is­pred vra­ta, ko­ji mu je bio ne­što skri­vio, on je vri­štao što je mo­gao gla­sni­je. Sta­no­da­vac je upo­zo­rio ra­to­bor­nog oca da će mu da­ti ot­kaz sa sta­na, ali je sa ka­žnja­va­njem na­sta­vlje­no unu­tra u so­bi i „vri­ska ono­ga što je bio tu­čen”, ka­ko je pi­sao Alek­san­dar bra­tu, ču­la se sa­mo u sta­nu. U to vri­je­me Ivan je imao 17 go­di­na. Uz­rast dje­ce ni­je mno­go uzru­ja­vao Pa­vla Je­go­ro­vi­ča kad ih je tu­kao, jer je nje­gov pr­vje­nac bio i sta­ri­ji, kad je do­bi­jao ba­ti­ne od oca u Ta­gan­ro­gu.
Od 16. do 18. go­di­ne An­ton je ži­vio sam u Ta­gan­ro­gu. Te go­di­ne su ključ­ne da bi smo shva­ti­li nje­go­vu lič­nost i on je do­šao u Mo­skvu kao sa­svim dru­gi čo­vjek. Me­đu­tim, te go­di­ne su osta­le neo­svi­je­tlje­ne u nje­go­voj bi­o­gra­fi­ji.
Kad je An­ton do­šao u Mo­skvu, si­tu­a­ci­ja u po­ro­di­ci se pro­mi­je­ni­la. To se ni­je do­go­di­lo od­mah i la­ko, jer ta­kav čo­vjek, kao što je bio Pa­vel Je­go­ro­vič, ni­je se od­mah od­re­kao svih po­zi­ci­ja, iako je An­ton bio ve­o­ma pri­jek čo­vjek. On je uzeo u za­šti­tu maj­ku i bra­ću. Do­ga­đa­le su se muč­ne sce­ne, ali se mo­ra­lo kroz to pro­ći. Mno­gi de­ta­lji tih skan­da­la su opi­sa­ni u pri­po­vi­jet­ci „Te­ški lju­di” (1886), gdje je od­ra­sli sin, po­bu­niv­ši se, stao u za­šti­tu maj­ke i ta­ko je za­šti­tio od oče­ve tor­tu­re, što pri­po­vi­jet­ku či­ni auto­bi­o­graf­skom. Od­jek lič­nih raz­mi­šlja­nja Če­ho­va o ci­je­ni, ko­ju je mo­rao sku­po da pla­ti za po­ro­dič­ni mir, ču­je se kroz ri­je­či glav­nog ju­na­ka u na­ve­de­noj pri­po­vi­jet­ci. „Za­što se u ži­vo­tu ne mo­že do­bi­ti ni­šta dža­be? Za li­je­pe pro­ljeć­ne da­ne pla­ća se ovom hlad­nom ki­šom, ko­ja pro­di­re do ko­že. Čak i za hu­ma­nost, do­bro­tu i mi­lo­sti­vost mo­raš se žr­tvo­va­ti i pla­ća­ti uče­njem te­ških lek­ci­ja”.
U pi­smu bra­tu Ni­ko­la­ju (mart 1886.go­di­ne), Če­hov ova­ko po­či­nje svoj ko­deks o „vas­pi­ta­nim lju­di­ma”: „Oni uva­ža­va­ju lič­nost čo­vje­ka i za­to su uvi­jek po­pu­stlji­vi, do­bro­du­šni, mi­lo­sti­vi, pri­stoj­ni... Oni su to­le­rant­ni za bu­ku, tr­pe hlad­no­ću i ne lju­te se na pre­pr­že­no me­so...” Ni­ko­laj je imao do­sta ma­na i zbog ne­do­stat­ka do­bro­te i po­pu­stlji­vo­sti bi­lo ga je ne­mo­gu­će pre­ko­ri­ti. Sve ovo, na­rav­no, uklju­ču­ju­ći i „pre­pr­že­no me­so” od­no­si se i na Pa­vla Je­go­ro­vi­ča, ko­ji je mno­go pu­ta pri­re­đi­vao skan­da­le u ku­ći zbog pre­so­lje­ne su­pe i dru­gih sit­ni­ca, ne po­ka­zu­ju­ći že­lju da bu­de po­pu­stljiv i bla­go­ro­dan. A te oso­bi­ne An­ton Če­hov je mno­go ci­je­nio. „Stvar ni­je u to­me što ste Vi moj ro­đe­ni stric – pi­sao je on Mi­tro­fa­nu Je­go­ro­vi­ču Če­ho­vu. Vi ste nam uvi­jek opra­šta­li na­še sla­bo­sti i uvi­jek ste pre­ma na­ma bi­li is­kre­ni i bo­le­ći­vi. Ni­je­ste o to­me ni raz­mi­šlja­li, ali ste bi­li naš vas­pi­tač, da­ju­ći nam pri­mjer ka­ko tre­ba bi­ti iskren, du­šev­no do­bar, po­pu­stljiv i sa­ža­ljiv čo­vjek”.
U de­cem­bru 1879. go­di­ne Ivan Pa­vlo­vič Če­hov, če­tvr­ti sin po re­du, po­lo­živ­ši is­pi­te za uči­te­lja, do­bio je mje­sto upra­vi­te­lja pa­ro­hij­ske ško­le u gra­di­ću Vas­kre­sen­sku (sa­da grad Istra), ko­ji je bio uda­ljen 60 ki­lo­me­ta­ra od Mo­skve. Bli­zu tog gra­di­ća na­la­zio se po­zna­ti No­vo­je­ru­sa­lim­ski ma­na­stir.
Tu ško­lu je iz­gra­dio svo­jim nov­cem lo­kal­ni fa­bri­kant suk­na P.G. Cu­ri­kov. Go­di­nu da­na pri­je za­vr­šet­ka zgra­de fa­bri­kant je umro, a nje­go­va kćer­ka Ana Ser­ge­jev­na po­sta­la je sta­ra­telj­ka ško­le. Ona je već bi­la po­zna­ta kao do­bro­tvor­ka u sre­zu. Ško­la je bi­la li­je­pa i do­bro opre­mlje­na, a u sa­sta­vu nje je iz­gra­đen ve­li­ki i ko­mo­tan stan, ko­ji je bio na­mje­šten. Iz­ra­ža­va­ju­ći op­šte po­ro­dič­no ras­po­lo­že­nje, Mi­ha­il P. Če­hov je pi­sao: „To je bi­lo pra­vo ot­kri­će. Čim bi se za­vr­ši­lo po­la­ga­nje is­pi­ta, Mi­ša, Ma­ša i Jev­ge­ni­ja Ja­ko­vljev­na su išli kod nje­ga u Vas­kre­sensk na bes­pla­tan bo­ra­vak i osta­ja­li ta­mo do sa­mog po­čet­ka pre­da­va­nja. Ni­ko­laj i Alek­san­dar su na­vra­ća­li ta­mo i u to­ku zi­me. Osim oca i An­to­na, sa­mo je Ivan P. Če­hov, od ci­je­le osta­le mno­go­čla­ne po­ro­di­ce, pru­žao stvar­nu po­moć toj po­ro­di­ci kad je bi­lo naj­te­že, čak i u ljet­njim mje­se­ci­ma – sve do do­bi­ja­nja ot­ka­za u ško­li.
Ovaj ću­tlji­vi (on je po­ma­lo za­muc­ki­vao) i skrom­ni čo­vjek, ko­ji ni­je ni­kad ni pi­sao, ni go­vo­rio o svo­jim za­slu­ga­ma, bio je ne­za­slu­že­no sklo­njen u sjen­ku. An­ton mu ni­je ni­kad pi­sao pi­sma, ubje­đu­ju­ći ga u ne­što, jer za tim ni­je bi­lo, za­i­sta, po­tre­be.
On ni­je bio ta­ko ta­len­to­van i bi­star kao sta­ri­ja bra­ća. Ali, po­čet­kom 1885. go­di­ne, An­ton je pi­sao baš o nje­mu: „ On je je­dan od naj­pri­stoj­ni­jih i najboljih čla­no­va po­ro­di­ce. On je ko­nač­no stao na svo­je no­ge i za nje­go­vu bu­duć­nost ne tre­ba bri­nu­ti. Vri­je­dan je i ča­stan čo­vjek”. Dvi­je go­di­ne ka­sni­je, sa svog du­žeg pu­to­va­nja, otac je u pi­smu na­re­đi­vao: „Slu­šaj­te Va­nju za sve. On je spo­so­ban i ka­rak­te­ran”.
An­ton je osta­jao sam u Mo­skvi. Ni­ko mu ni­je sme­tao i on je sa­mo pi­sao. U to­ku lje­ta mno­go je ra­dio. Je­di­no je 1881. go­di­na bi­la „pra­zna”, jer je za ci­je­lo pro­lje­će i lje­to na­pi­sao i ob­ja­vio sa­mo jed­nu ma­lu pri­ču –„Dva­de­set de­ve­ti jun”.
(Na­sta­vi­će se)