Pi­še:Dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić - Film­ski i TV re­di­telj

Fil­mom “Ne­tr­pe­lji­vost” Gri­fit se pod­jed­na­ko po­sve­ću­je od­go­vo­ri­ma na za­mjer­ke ra­snoj po­li­ti­ci u “Ra­đa­nju jed­ne na­ci­je” ko­li­ko i bor­bi pro­tiv cen­zu­re na fil­mu. Ovom te­mom se po­drob­ni­je po­za­ba­vio u let­ku štam­pa­nom u vri­je­me pre­mi­jer­nog pri­ka­zi­va­nja Ne­tr­pe­lji­vo­sti, pod na­zi­vom „Uspon i pad slo­bo­de go­vo­ra u Ame­ri­ci”. Sve ono što se do­ga­đa­lo sa fil­mom »Ra­đa­nje jed­ne na­ci­je« ni­je mo­glo da po­mu­ti fa­na­ti­čan ide­a­li­zam sa­mog Gri­fi­ta. Ako se u po­čet­ku još i upu­štao u po­le­mi­ke, do­ka­zu­ju­ći svoj ide­a­li­zam, ka­sni­je je shva­tio da je to sa­svim be­si­mi­sle­no. Film je us­po­sta­vio di­ja­log sa pu­bli­kom i tu vi­še nje­go­va ri­ječ ne zna­či mno­go. Van tih in­tim­nih pred­ra­su­da o cr­ni­ma i bi­je­li­ma, za­dr­žao je vje­ro­va­nje u hu­ma­ni­zam. U nje­mu je sve vi­še sa­zri­je­va­lo uvje­re­nje da isti­nu o se­bi mo­že da po­ka­zu­je sa­mo kroz no­va dje­la. Iako je bio do­ne­kle ne­spo­ko­jan i ra­njen u svo­me po­no­su, bio je sa­svim na­či­sto da po­vla­če­nja ne­ma.
To­me su se ra­do­va­li fi­nan­si­je­ri pa je i pro­du­cent od­lu­čio da mu za no­ve pro­jek­te sta­vi na ras­po­la­ga­nje prak­tič­no neo­gra­ni­če­na sred­stva. Gri­fit je osje­ćao po­tre­bu da se još vi­še ve­zu­je za svo­ja bu­du­ća dje­la. Ri­ječ je o fi­nan­sij­skom uče­šću u re­a­li­za­ci­ji i pre­u­zi­ma­nju pot­pu­ne lič­ne kon­tro­le nad svim fa­za­ma stva­ra­lač­kog pro­ce­sa. Za nje­ga je to bi­la nu­žnost i uslov da bi se osje­ćao slo­bo­dan u raz­ra­di ide­je do go­to­vih se­kven­ci. Gri­fit je, po­u­čen is­ku­stvom, te­žio svje­snom od­no­su pre­ma onom što dru­gi či­ne i što sam že­li da stvo­ri. To mu je omo­gu­ća­va­lo još ak­tiv­ni­ju ulo­gu u ta­ko iz­u­zet­nim spek­ta­kli­ma ka­kav je tre­ba­lo da bu­de »Ne­tr­pe­lji­vost«. Ni­ka­da se do ta­da ho­li­vud­ski pro­du­cen­ti ni­su upu­šta­li u iz­grad­nju ta­ko im­po­zant­nih sce­no­graf­skih pro­sto­ra i ku­li­sa, od ko­jih su ne­ke, kao za va­vi­lon­sku pa­la­tu, bi­le vi­so­ke i se­dam­de­set me­ta­ra. Zbi­va­nja su ta­ko aran­ži­ra­na da ih re­ži­ja mo­že kon­tro­li­sa­ti na du­bi­ni od pre­ko hi­lja­du šest sto­ti­na me­ta­ra.
Uz to, oda­bra­ne su hi­lja­de sta­ti­sta - sa­mo u jed­nom ka­dru sce­ne Bal­ta­za­ro­ve go­zbe tre­ba­lo je da ih bu­de oko če­ti­ri hi­lja­de. Gri­fit je kao re­di­telj mo­rao sve una­pri­jed da sa­gle­da, pro­vje­ri, osmi­sli i na­đe mje­sta za pro­mje­ne do ko­jih će do­ći na sa­mom sni­ma­nju. Ta­kav oda­bra­ni ma­te­ri­jal i lju­di za nje­ga su bi­li ono što je već ra­ni­je shva­tao kao sa­svim od­re­đe­ne okol­no­sti. U nji­ma je bi­lo do­sta objek­tiv­nog. Stva­ra­lač­ki je tre­ba­lo na­ći na­či­na da se su­bjek­tiv­ni do­ži­vljaj ugra­di i pro­vje­ri u sve­mu to­me upra­vo na pla­nu onog što je ljud­ski osnov­no i su­štin­ski. Što je vi­še oku­pljao oko se­be sa­rad­ni­ke, to su mu i am­bi­ci­je ra­sle. Znao je da ne­će bi­ti la­ko upra­vlja­ti sa de­set hi­lja­da lju­di od ko­jih tre­ba da se for­mi­ra ko­lo­na per­sij­ske voj­ske. An­ga­žo­va­ne su po­seb­ne te­le­fon­ske ve­ze, or­ga­ni­zo­van je tra­n­sport, spe­ci­jal­na slu­žba za snad­bi­je­va­nje, do­vo­ljan broj ka­me­ra, pa čak i ba­lo­ni iz ko­jih je Bi­cer svo­jom ka­me­rom uspi­je­vao da sve, po po­tre­bi, uhva­ti u jed­nom ili ne­ko­li­ko ka­dro­va. Me­đu­tim, sve je to ima­lo uti­ca­ja i na nje­go­va shva­ta­nja — i sam se mi­je­njao. Objek­ti su mu iz­gle­da­li kao svi­jet ko­ji se iz­no­va stva­ra i u ko­ji­ma se sta­pa­ju isto­ri­ja i le­gen­da. Zar sve to ni­je je­dan ve­li­ki pri­ti­sak na re­al­nost u ko­joj ži­vi­mo? Ni­je li ovo isto­vre­me­no i pod­sti­caj da is­ko­ri­sti­mo sve svo­je stva­ra­lač­ke mo­guć­no­sti? Ci­lje­ve ko­je je se­bi sam od­re­dio, ne­pre­kid­no je upot­pu­nja­vao že­ljom da svo­je ide­je i hu­ma­ni­stič­ki od­nos pre­ma ži­vo­tu pri­ka­že u isto­rij­skim ra­spo­ni­ma i vječ­nim ljud­skim di­men­zi­ja­ma. Ta­ko se, i pri­je sa­mog sni­ma­nja uob­li­či­la za­mi­sao o fil­mu či­je sli­ke tre­ba da sin­hro­ni­zu­ju sve osnov­ne raz­li­ke ljud­skih su­ko­ba i ne­tr­pe­lji­vo­sti u op­šti pro­ces pro­tiv de­spo­ti­zma i ne­prav­de. Svi­jest o ljud­skim stra­sti­ma ne mo­že se lo­ka­li­zo­va­ti sa­mo na od­re­đe­no vri­je­me i mje­sto; ona ni­jed­nog tre­nut­ka ni­je u sta­nju da pru­ži de­fi­ni­tiv­ni od­go­vor na pi­ta­nja šta pra­ti Ljud­ski rod? Ka­kav film? A ka­kav ži­vot? Pre­do­či­mo ga sa iskre­no­šću, a ne osta­vljaj­mo ga u te­sta­men­tu rav­no­du­šni ili ne­moć­ni nad pret­po­stav­ka­ma ko­je bu­duć­nost tek tre­ba da ova­plo­ti!
(Na­sta­vi­će se)