Ci­je­lo lje­to 1883.go­di­ne Če­hov je pro­veo na pu­tu iz­me­đu Mo­skve i Vas­kre­sen­ska. Imao je oba­ve­zu da če­sto bu­de u Mo­skvi. Na pred­log Ljej­ki­na,od ju­na mje­se­ca on je po­čeo da pi­še ne­pre­kid­no felj­to­ne za nje­gov ča­so­pis „Frag­men­ti mo­skov­skog ži­vo­ta“. Po­treb­ni su bi­li no­vi žur­na­li­sti, svje­že te­me...
U Vas­kre­sen­sku Če­hov se upo­znao sa po­ro­di­com pu­kov­ni­ka B.I. Ma­jev­skog, sa nje­go­vim ofi­ci­ri­ma i na­či­nom ži­vo­ta ar­ti­lje­rij­ske ba­te­ri­je, što ga je pod­sta­klo da na­pi­še pri­po­vi­jet­ku „Po­lju­bac“ (1887.) i opi­še voj­nič­ku re­al­nost.
„On već odav­no zna za­što is­pred sva­ke ba­te­ri­je po­red ofi­ci­ra ide sna­žan ar­ti­lje­rij­ski pod­o­fi­cir i za­što ga zo­vu po­moć­ni­kom za­pre­ge, jer se od­mah iza le­đa to­ga pod­o­fi­ci­ra vi­di ko­či­jaš pr­ve konj­ske za­pre­ge, a za­tim i dru­ge. Ro­bo­vič zna da se ko­nji sa li­je­ve stra­ne, na ko­ji­ma oni ja­šu, zo­vu ja­ha­ći, a oni sa de­sne –po­boč­ni...“ Dje­cu Ma­jev­skog, po tvrd­nja­ma Mi­ha­i­la Pa­vlo­vi­ča, Če­hov je opi­sao u pri­po­vi­jet­ki „Dje­čur­li­ja“.
Na po­sljed­njoj go­di­ni stu­di­ja Če­hov je bio na prak­si u Či­kin­skoj dr­žav­noj bol­ni­ci na pe­ri­fe­ri­ji Vas­kre­sen­ska kod dok­to­ra P.A. Ar­han­gelj­skog. Dok­tor je ži­vio sam i po­ne­kad po­sli­je po­sla kod nje­ga su se oku­plja­le ko­le­ge. Me­đu nji­ma je vla­dao duh in­te­lek­tu­a­la­ca iz 60-ih go­di­na, ko­ji se još uvi­jek sa­ču­vao u me­di­cin­skoj pro­fe­si­ji. Raz­go­va­ra­li su o Šće­dri­nu, re­ci­to­va­li Nje­kra­so­va i po­ne­kad pje­va­li pje­smu:
„Po­ka­ži mi ta­kvo mje­sto,
Gdje ru­ski se­ljak ne pa­ti“
Tu istu pje­smu pje­va dok­tor Ko­ro­ste­ljev u „Vje­tro­pi­ru“.
Če­hov se upo­znao sa pi­scem i isto­ri­ča­rom P.D. Go­lo­hva­sto­vim, auto­rom ra­do­va o Smut­nom vre­me­nu. Raz­go­va­ra­li su o Dmi­tri­ju Sa­mo­zvan­cu. Ka­sni­je će Če­hov da iz­u­ča­va isto­rij­ske iz­vo­re i pokušaće da na­đe me­di­cin­ske do­ka­ze za Dmi­tri­je­vo la­žno pri­sva­ja­nje ti­tu­le.
16.ju­na 1884.go­di­ne, rek­tor Mo­skov­skog uni­ver­zi­te­ta pro­fe­sor N.P. Bo­go­lje­pov, po­slao je mol­bu dr­žav­nom ure­du u Je­ka­te­ri­no­slav­skoj gu­ber­ni­ji ra­di bri­sa­nja An­to­na Če­ho­va iz po­re­skih knji­ga zbog do­bi­ja­nja zva­nja lje­ka­ra. Me­đu svo­jim knji­ga­ma Če­hov je ču­vao, štam­pan u uni­ver­zi­tet­skoj štam­pa­ri­ji, rek­to­rov Go­vor sa iz­vje­šta­jem, ko­ji je odr­žan na sve­ča­noj aka­de­mi­ji na Mo­skov­skom uni­ver­zi­te­tu, gdje se u „Spi­sku stu­de­na­ta, ko­ji su za­vr­ši­li fa­kul­tet i ko­ji su pro­mo­vi­sa­ni u dok­to­ra me­di­ci­ne“ na­la­zi i ime Če­ho­va Pa­vlo­vi­ča An­to­na (iz Ta­gan­ro­ške gim­na­zi­je) na 42-oj stra­ni­ci pod red­nim bro­jem 197.
To lje­to on je opet pro­veo sa po­ro­di­com za­jed­no u Vas­kre­sen­sku. Tu se za­dr­žao du­že vre­me­na, ne­go uobi­ča­je­no, a i osje­ćao se sa­svim dru­ga­či­je. Pi­še on Ljej­ki­nu u ju­nu: „Ži­vim sa po­seb­nim osje­ća­njem, jer mi je di­plo­ma lje­ka­ra u dže­pu. Pri­ro­da je neo­pi­si­vo li­je­pa. Ogrom­na je ko­mo­ci­ja, a ne­ma ni vi­ken­da­ša. Ima do­sta pe­čur­ki, če­sto idem da lo­vim ri­bu, a tu je i dr­žav­ni sa­na­to­ri­jum. Ma­na­stir mi iz­gle­da po­e­tič­no. Sto­je­ći na ve­čer­njoj li­tur­gi­ji, u po­lu­mra­ku svo­do­va i ga­le­ri­ja, ja­vlja­ju mi se in­spi­ra­ci­je za „slat­ke gla­so­ve“. Te­ma ima ra­znih... Uve­če idem na po­štu kod An­dre­ja Je­go­ri­ča da uzmem no­vi­ne i pi­sma i kad se vra­tim ku­ći,pre­ko­pa­vam po pi­smi­ma i či­tam sa­dr­ža­je ra­do­zna­lih bes­po­sli­ča­ra. An­drej Je­go­ro­vič mi je dao te­mu za pri­po­vi­jet­ku „Is­pit za una­pre­đe­nje“. Iz­ju­tra kod me­ne svra­ća je­dan lo­kal­ni starosjedjelac, djed Pro­ku­din, ko­jem je ri­bo­lov naj­ve­ća strast. Ja obu­vam ri­bar­ske či­zme i po­la­zim...Na­je­šću se gr­ge­ča i kle­no­va. Djed Pro­ku­din ta­mo sje­di da­ni­ma i no­ći­ma, a ja se za­do­vo­ljim i sa 5-6 sa­ti”.
Pi­sma, ko­ja je pi­sao u to­ku lje­ta, iz Vas­kre­sen­ska i Bab­ki­na pre­pu­na su pri­ča o ri­bo­lo­vu. „Ju­tros sam ulo­vio ma­ni­ća sa mre­žom“. (Iz pi­sma Ljej­ki­nu od 9.ma­ja 1885.go­di­ne.) „Ulo­vio sam jed­nog kle­na, ali je to­li­ko ma­li da ni­je za pr­že­nje... Jed­na vr­ša je po­sta­vlje­na u ri­je­ci. U nju su se upe­ca­le jed­na cr­ve­no­per­ka i ve­li­ki gr­geč. Gr­geč je to­li­ko ve­li­ki da ću na ru­čak po­zva­ti Ki­se­lje­va... Ju­tros sam sa Bab­ki­nom iz­va­dio iz vr­še 29 ka­ra­ša“. (Iz pi­sma Mi­ha­i­lu Če­ho­vu od 10.ma­ja 1885.go­di­ne.)
Kad god bi do­šao,Antona Pavloviča –sje­ća se M.A. Bje­lo­u­sov–naj­vi­še od sve­ga je in­te­re­so­va­la: vo­da,ri­je­ke, rib­nja­ci, je­ze­ra i sva mje­sta gdje ima ri­be. I sa raz­lo­gom mi je go­vo­rio vi­še pu­ta: „Ja mi­slim da su naj­bo­lja dje­la ru­ske knji­žev­no­sti smi­šlje­na na ri­ba­re­nju“.
1884.go­di­ne Če­hov ra­di u Či­kin­skoj bol­ni­ci. Pre­ko da­na oba­vlja pri­je­me, ide na sud­sko-me­di­cin­ske ob­duk­ci­je. (To je ra­dio vi­še pu­ta.) U tra­ja­nju od dvi­je sed­mi­ce za­mje­nju­je dok­to­ra u Zve­nji­gra­du, ko­ji je oti­šao na od­mor i u to­ku da­na pre­gle­da 30-40 bo­le­sni­ka. Imao je i oba­ve­zu da pri­su­stvu­je kon­gre­si­ma u tom sre­zu, gdje se bli­sko upo­znao sa ži­vo­tom sre­skih či­nov­ni­ka.
To­ga lje­ta se po­ja­vi­la pri­po­vi­jet­ka „Po­zo­ri­šna kla­pa“, či­ji na­slov go­vo­ri na ko­ga se od­no­si. Sve no­vi­ne su ga po­hva­li­le za „ne­na­sil­ni hu­mor“.
(Na­sta­vi­će se)