Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić


Isi­do­ra Se­ku­lić ipak se ni­je po­mi­ri­la s tim da dva mla­da pi­sca Ni­ko­la Lo­pi­čić i Mi­li­ca Ko­stić, od vla­sti bu­du na taj na­čin us­kra­će­na za za­slu­že­nu na­gra­du, pa je 8. mar­ta 1941. go­di­ne, da bi opra­la sa­vjest i za­šti­ti­la lič­ni in­te­gri­tet, upu­ti­la krat­ko pi­smo Ni­ko­li Lo­pi­či­ću lič­no:
„Dra­gi Go­spo­di­ne,
Va­ša od­lič­na knji­ga ni­je do­bi­la na­gra­du. Ja imam du­žnost pre­ma Va­ma. Re­fe­rat o knji­zi ima­la sam, uz jed­nog čla­na Aka­de­mi­je, i ja da pod­ne­sem. Moj re­fe­rat je bio po­zi­ti­van, sa odu­še­vlje­njem. Ni­sam kri­va, da­kle, za is­hod stva­ri. Od svo­je stra­ne če­sti­tam Vam i ra­du­jem se Va­šem da­ru, pra­voj či­stoj umet­no­sti.
S po­što­va­njem i po­zdra­vom Isi­do­ra Se­ku­lić.”
Iako je usko­ro buk­nuo i sve po­br­kao rat, do Ni­ko­le Lo­pi­či­ća je ipak sti­gla ova po­ru­ka slav­ne Isi­do­re Se­ku­lić pri­je ne­go što je po­če­la nje­go­va gol­go­ta i ne­ma ni­ka­kve sum­nje da mu je i to da­va­lo sna­ge i ma­ha da i na ro­bi­ji pi­še, da za po­tom­stvo osta­vio auto­bi­o­graf­ski ro­man „Ne di­raj pal­mu”.
A Ivo An­drić se te svo­je pr­ve re­cen­zi­je, pre­po­ru­ke za knji­gu pri­ča Ni­ko­le Lo­pi­či­ća iz 1939, pri­sje­tio i mno­go go­di­na ka­sni­je, u jed­nom od raz­go­vo­ra sa Lju­bom Jan­dri­ćem ka­da je go­vo­rio o knji­žev­noj kri­ti­ci i pro­ble­mi­ma iz­da­va­štva:
– To je ne­za­hva­lan po­sao. Ako ga po­šte­no oba­vi­te, sa­mo će te bes na­vu­ći na se. Pu­sti­te dru­ge da to ra­de. Eto, ja to va­ma go­vo­rim, a i sam sam jed­nom pri­stao da na­pi­šem re­cen­zi­ju. To je, či­ni mi se, bi­lo ne­gde pred rat; reč je o zbir­ci pri­po­ve­da­ka po­koj­nog Ni­ko­le Lo­pi­či­ća. Ja sam to­plo po­hva­lio nje­gov ru­ko­pis i pre­po­ru­čio ga za štam­pu. Kad sam sa­znao da je Lo­pi­čić stra­dao u ra­tu bi­lo mi je te­ško, ali to što sam le­po pi­sao o nje­go­vom ru­ko­pi­su, za me­ne je bi­lo kao ute­ha.
An­drić, za ču­do, u tom raz­go­vo­ru, vo­đe­nom ko­ju go­di­nu pri­je smr­ti slav­nog pi­sca, ni­je ni spo­me­nuo re­cen­zi­ju ko­ju je dva­de­se­tak go­di­na ka­sni­je na­pi­sao za knji­gu Zu­ka Džum­hu­ra „Ne­kro­log jed­noj čar­ši­ji” iako je i o toj knji­zi iz­re­kao sve sa­me po­hva­le:
– Či­ta­ju­ći je – ka­že iz­me­đu osta­log An­drić – pu­to­va­će­te po ću­dlji­vom re­du vo­žnje, ali za­ni­mlji­vim pu­te­vi­ma, a za vo­đu i ne­na­me­tlji­vog tu­ma­ča ima­će­te jed­nog umet­ni­ka ži­va du­ha i bo­ga­tog sr­ca...
An­dri­će­ve ocje­ne s vre­me­nom ni­je­su iz­bli­je­dje­le jer će ta knji­ga Zu­ka Džum­hu­ra, ob­ja­vlje­na dav­ne 1958. go­di­ne, do da­nas osta­ti naj­slav­ni­je nje­go­vo knji­žev­no ostva­re­nje za ko­je knji­žev­nik Mi­ljen­ko Jer­go­vić ve­li da ni­je sa­mo pu­to­pis, već i „za­ka­sne­li opro­štaj s im­pe­ri­jom ko­ja je če­ti­ri sto­le­ća vla­da­la Bo­snom i Her­ce­go­vi­nom i ko­ja je iza se­be osta­vi­la broj­ne tra­go­ve na toj ze­mlji i na lju­di­ma, te sa onom dru­gom ca­re­vi­nom, ko­ja je vla­da­la de­set pu­ta kra­će, ali su nje­ni tra­go­vi sve­ži­ji”.
Sju­tra: “PO­KLA­ĆE­MO SE BRAT­SKI, K’O PA­ŠČAD...”


Ma­ne

Iako je na­o­ko uvi­jek dje­lo­vao bo­em­ski ne­za­in­te­re­so­va­no i rav­no­du­šno, iako se či­ni­lo da ži­vot mje­ri da­ni­ma, Zu­ko Džum­hur je u svo­jim pi­sa­nim ostva­re­nji­ma i u svo­jim ka­ri­ka­tu­ra­ma is­po­lja­vao du­bo­ku mi­sa­o­nost i pri­rod­nu, po­ma­lo is­toč­njač­ku mu­drost:
– Ni­kad ne mo­žeš sa­svim od­stra­ni­ti svo­je ma­ne – re­kao je u ne­koj pri­li­ci, go­vo­re­ći o čo­vje­ko­vim sla­bo­sti­ma – ali ni­kad ne smi­ješ pre­sta­ti da ih ta­ma­niš. A ako si upo­ran, ako se ne pre­da­ješ, on­da ti se po­sli­je de­ce­ni­ja sa­vje­snog ra­da mo­že de­si­ti i to da u ogle­da­lu ugle­daš ne­kog na­smi­ja­nog i smi­re­nog se­be.