Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić


Pri­ja­telj­stvo Iva An­dri­ća i Zu­ka Džum­hu­ra za­če­to u Be­o­gra­du i „pri­tvr­đe­no” 1958. go­di­ne An­dri­će­vom re­cen­zi­jom nje­go­ve knji­ge „Ne­kro­log jed­noj čar­ši­ji, pro­du­blje­no je ka­sni­je u Her­ceg No­vom, ta­da ve­li­kom stje­ci­štu stva­ra­la­ca, pi­sa­ca, sli­ka­ra, fil­ma­dži­ja, glu­ma­ca, no­vi­na­ra...
Ni­je, do­du­še, Ivo An­drić bio je­dan od onih ko­je su po­zna­va­le pre­sti­žne her­ceg­nov­ske ka­fa­ne, ni­je on sva­ko­dnev­no za­la­zio i po­sje­ći­vao po­ma­lo bo­em­ska, a u su­šti­ni du­hov­na sa­sta­ja­li­šta lju­di od pe­ra i ki­či­ce, lju­di od ri­je­či i di­va­na uz ka­vu i ča­ši­cu, ali su se ipak če­sto sre­ta­li i ga­ji­li to pri­ja­telj­stvo u ko­jem je Bo­sna bi­la ta no­se­ća gre­da i oslo­nac, vi­la­jet ko­jeg se ni je­dan ni dru­gi ni­kad ni­je­su od­ri­ca­li.
A kad je An­drić, ko­ju go­di­nu pri­je smr­ti, de­fi­ni­tiv­no „di­gao si­dra” i za­u­vi­jek na­pu­stio grad pod Or­je­nom „sa To­plom u sr­cu”, od­no­sno kad je 1975. go­di­ne re­la­tiv­no iz­ne­na­da, okre­nuo le­đa ovom po­ga­nom i za­va­đe­nom svi­je­tu, ta­da­šnja her­ceg­nov­ska vlast je ne­du­go po­tom po­nu­di­la Zu­ku Džum­hu­ru da se pre­se­li u ku­ću na To­ploj u ko­joj je sta­no­vao Ivo An­drić. Že­lje­li su da ta­ko uka­žu po­čast i dru­gom zna­me­ni­tom Bo­san­cu, svom su­gra­đa­ni­nu, da sa­ču­va­ju ne­ku tra­di­ci­ju i u tu „bo­san­sku ku­ću” na­se­le čo­vje­ka ko­ji je pe­rom i du­hom za­du­žio ju­go­slo­ven­sku, pa i her­ceg­nov­sku kul­tu­ru i du­hov­nost.
Na­rav­no, Džum­hur je to od­bio bez i jed­nog tre­na pre­do­mi­šlja­nja:
– A ko sam ja da ži­vim u An­dri­će­voj ku­ći?! – upi­tao je zbu­nje­ne „grad­ske oce”, ko­ji oči­gled­no ni­je­su do­bro po­zna­va­li Džum­hu­ra i nje­go­ve skru­pu­le.
Zu­ka Džum­hu­ra, ina­če, zbog ne­čeg ni­je­su pre­vi­še lju­bi­li po­je­di­ni ta­da­šnji, moć­ni i uti­caj­ni bo­san­sko – her­ce­go­vač­ki vla­sto­dr­šci – bi­će da je i ko­ga od njih „ujeo“ ne­kom ka­ri­ka­tu­rom ili ka­kvom do­sjet­kom sa ža­o­kom. Kad je, ipak, na je­dvi­te ja­de, pred kraj ži­vo­ta, u pred­ve­čer­je rat­ne kla­ni­ce u ko­ju će se de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka pre­tvo­ri­ti Ju­go­sla­vi­ja, do­bio Dva­de­set­sed­mo­jul­sku na­gra­du, naj­vi­še bo­san­sko-her­ce­go­vač­ko dr­žav­no pri­zna­nje, pri­ma­ju­ći je, on je iz­re­kao i ove pro­ro­čan­ske ri­je­či:
– Ne­ke ti­ši­ne kao da su su­sti­gle i me­ne. Slu­tim da nam u go­ste opet do­la­zi ve­li­ko zlo. Bo­jim se bi­će kr­vi, i po­kla­će­mo se opet, brat­ski, k’o pa­ščad! Sa­mo za­pam­ti­te; ka­ko god to svr­ši, a svr­ši­će kao i sva­ki po­mor, opet će­mo mo­ra­ti sku­pa. Ma­kar jed­ni po­red dru­gih že­sto­ko škr­gu­ta­li zu­bi­ma i lo­mi­li ih ta­ko ka­ko ra­di­mo sve od one iste ne­ka­da­šnje „lju­ba­vi“ pra­dje­dov­ske...
Za­ni­mlji­vo je da je Zu­ko Džum­hur umro 27. no­vem­bra 1989. go­di­ne u Her­ceg No­vom, ma­lo pri­je ne­go što se rat­ni po­žar u Ju­go­sla­vi­ji ras­plam­sao, a sa­hra­njen je u rod­nom Ko­nji­cu dva da­na ka­sni­je, 29. no­vem­bra, tač­no na ne­ka­da­šnji naj­ve­ći ju­go­slo­ven­ski dr­žav­ni pra­znik. Taj pra­znik je baš te go­di­ne po­sled­nji put pro­sla­vljan u već za­lju­lja­noj i na­pu­kloj ju­go­slo­ve­na­koj dr­žav­noj za­jed­ni­ci, ko­ja će, upra­vo ona­ko ka­ko je na­slu­tio Zu­ko Džum­hur, ogre­znu­ti u kr­vi, pu­ći u ti­rin­te i do­ži­vje­ti ne­za­mi­sli­vi ras­pad.
Da li će se ostva­ri­ti i dru­go Džum­hu­ro­vo pro­ro­čan­stvo da će­mo mi na ovim pro­sto­ri­ma, upr­kos sve­mu, „opet mo­ra­ti sku­pa”, osta­je da se vi­di...
KRAJ