Pi­še: PE­RI­VO­JE PO­PO­VIĆ


„... Ah ta div­na po­e­zi­ja, iskra ta­in­stve­na! Ja ni­ka­da ni­je­sam mo­gao ra­za­bra­ti da li je ona iskra be­smrt­no­ga og­nja, ali je bur­na klap­nja, če­do uskog pod­ne­bi­ja na­šeg...”
P. P. Nje­goš

U či­ta­vom tom ne­nad­ma­šnom pje­sni­štvu cr­plje­nom iz sna­ge Bo­ga i mi­ta, po­seb­no mje­sto za­u­zi­ma ve­li­čan­stvo ljud­ske eg­zi­sten­ci­je, mu­dro­sti i emo­ci­je – lju­bav. To op­šte­du­hov­no, bo­gom bla­go­slo­ve­no sta­nje, svo­jom ne­u­po­re­di­vom ko­he­zi­o­nom mo­ći odr­ža­va u ne­dje­lji­voj po­ve­za­no­sti sve mo­le­ku­le čo­vje­ko­ve eg­zi­sten­ci­je i ta­ko po­sta­je i osta­je kao traj­no te­ži­šte mo­ći od dje­tinj­stva ljud­skog uma i du­ha pa do (ne)mo­gu­ćeg nje­go­vog kra­ja.
Šta je lju­bav? Gdje joj je ko­ri­jen, gdje uve­nu­će, gdje vas­kr­snu­će? U lju­di­ma, u čo­vje­ku, u Bo­gu, u po­e­zi­ji, u pje­smi kod So­lo­mo­na, u „Pje­smi nad pje­sma­ma”, u pje­sma­ma nad pje­sma­ma. U „Pro­ljeć­nim vo­da­ma”, „Ha­sa­na­gi­ni­ci”, kod Ge­tea, Nje­go­ša, Pu­ški­na, kod Pe­trar­ke, Je­se­nji­na, Pre­ve­ra, kod An­ti­ća.
Svi ti pje­sni­ci, zna­ni i ne­zna­ni, iz gla­sa i iz pe­ra, pro­na­la­zi­li su u lju­ba­vi sva­ki na svoj na­čin, a opet bo­žan­ski jed­na­ko, traj­no ne­u­ga­si­vo no­vo – uvi­jek je­di­nu, uvi­jek je­din­stve­nu, ne­po­no­vlji­vu i do kra­ja neo­bja­šnji­vu sna­gu.
Jed­no od naj­sjaj­ni­jih i u mno­go­me naj­svje­tli­je tu­ma­če­nje ove po­et­ske (knji­žev­ne) te­me svih te­ma na­la­zi­mo u već po­me­nu­toj bo­go­na­dah­nu­toj bi­blij­skoj „Pje­smi nad pje­sma­ma”.
O stro­go ome­đe­nom vre­me­nu na­stan­ka sta­re je­vrej­ske knji­žev­no­sti, još ni da­nas ne­ma do­volj­no po­u­zda­nih po­da­ta­ka. Na­u­ka ide čak do­tle da pret­po­sta­vlja da se ona mo­gla za­če­ti još u naj­du­bljim slo­je­vi­ma ko­ji u ovom tre­nut­ku mo­že­mo da de­fi­ni­še­mo kao vri­je­me pred­svi­je­sti, u ka­te­go­ri­jal­nom smi­slu. Ko­ji su sve či­ni­o­ci, bi­lo vanj­skog ili unu­tar­njeg ka­rak­te­ra, uti­ca­li na raz­voj te knji­žev­no­sti, ko­ji su sve uzo­ri (osim Bo­ga) pod ko­ji­ma je ona na­sta­ja­la – pi­ta­nje je ko­je u na­u­ci još ni da­nas ne­ma si­gur­nog za­jed­nič­kog ime­ni­te­lja. Ovom se pro­ble­mu mo­ra pri­stu­pi­ti sa ra­znih sta­no­vi­šta i ap­so­lut­no u pu­noj mul­ti­na­uč­noj ko­re­la­ci­ji.
Po­sto­ji mi­šlje­nje ko­je sa od­već ma­te­ri­ja­li­stič­kog sta­no­vi­šta za­stu­pa dr Vo­ji­slav Đu­rić da se sta­ra je­vrej­ska knji­žev­nost raz­vi­ja­la „uglav­nom pod uti­ca­jem eko­nom­skih i so­ci­jal­nih pri­li­ka i pod uti­ca­jem va­vi­lon­ske, egi­pat­ske i dru­gih is­toč­njač­kih sta­ri­jih knji­žev­no­sti”. Ovo se mi­šlje­nje ne mo­že pri­hva­ti­ti ni kao pra­vi­lo, a ni­ka­ko kao ak­si­o­ma. Isti­na, ti uti­ca­ji mo­gu da se pod­ra­zu­mi­je­va­ju, ali ne i pre­di­men­zi­o­ni­ra­ju. „Ne­ma sum­nje da su ba­sne, tu­žba­li­ce, lju­bav­ne pe­sme, ju­nač­ke pe­sme, baj­ke, po­slo­vi­ce i dr. pre ne­go što su za­pi­sa­ne i ne­ke od njih usme­re­ne u od­re­će­nom re­li­gi­o­znom prav­cu, ve­ko­vi­ma i ve­ko­vi­ma pre­no­še­ne s ko­le­na na ko­le­no kao usme­no na­rod­no stva­ra­la­štvo”, što je, na­rav­no, pro­iz­vod i sta­nje ukup­nih i op­štih re­al­nih okol­no­sti. Sva ta knji­žev­na ak­tu­el­nost na­rav­no sto­ji u mo­gu­ćoj ko­mu­ni­ka­ci­ji sa okru­že­njem, ali sva­ka­ko po­najs­na­žni­ji njen oslo­nac je­ste ko­lek­tiv­ni mit kao pra­o­sno­va cje­lo kup­nog umjet­nič­kog iz­ra­za ob­li­ko­va­nog go­vo­ra raz­li­či­tog žan­ra, a oso­bi­to smi­sla ri­je­či. Po­tvr­ću­je to i Ol­ga Mi­haj­lov­na Fraj­den­berg kad kon­sta­tu­je po­na­vlja­nje si­žea u raz­li­či­tim va­ri­je­te­ti­ma bu­du­ći da se ra­di o mi­to­tvor­nom sta­nju ljud­ske svi­je­sti: „Stva­ra­nje mi­ta gra­di sli­ke”. Te sli­ke po­sta­vlja­ju po­la­zi­šte for­mi­ra­nja op­šteg sta­nja du­ha i pra­vo sva­kog po­je­di­nač­nog i ko­lek­tiv­nog in­di­vi­du­a­li­te­ta.
Po­u­zda­no se zna da je sta­ro­je­vrej­ska knji­žev­nost sve do pr­vog mi­le­ni­ju­ma pri­je Hri­sta egi­zi­sti­ra­la kao usme­no stva­ra­la­štvo u svje­tlu upra­vo tre­ti­ra­ne te­ze. Uz to, sta­ro­je­vrej­ska knji­žev­nost je bez sum­nje ve­o­ma obim­na. Me­đu­tim, naj­zna­čaj­ni­ji dio ovo­ga stva­ra­la­štva je u sva­kom slu­ča­ju Sta­ri Za­vjet, ko­ji za­jed­no sa No­vim Za­vje­tom či­ni Bi­bli­ju „sve­tu knji­gu hri­šća­na, a dje­li­mič­no i Ži­do­va”. I Bi­bli­ju Nje­go­še­vu!
U cje­lo­sti, ili pak u frag­men­ti­ma, Bi­bli­ja sa­dr­ži sko­ro sve (i do da­nas po­sto­je­će) ob­li­ke li­te­rar­nog iz­ra­ža­va­nja. Ni mo­der­na po­e­to­lo­ška i te­o­rij­ska pro­mi­šlja­nja ni­je­su oti­šla mno­go da­lje od onog što upra­vo po­sje­du­je Sve­ta knji­ga. Ima po­et­skih, pro­znih i dram­skih tek­sto­va. „Na­i­la­zi­mo u Bi­bli­ji na ba­sne, tu­žba­li­ce, lju­bav­ne pe­sme, ostat­ke sta­ro­je­vrej­skog na­rod­nog epa, ostat­ke baj­ki, po­slo­vi­ce, kao i na ra­zna de­la, u ko­ji­ma su iz­lo­že­ni mi­to­vi (pod­vu­kao P. P), isto­ri­ja, po­li­ti­ka i za­ko­no­dav­stvo, li­tur­gij­ski pro­pi­si, mo­ral­na na­če­la i sl. Me­ću­tim, za ovu pri­li­ku, od po­seb­nog za­ni­ma­nja je pro­stor ko­ji mo­že da se ozna­či, po stro­goj de­fi­ni­ci­ji, kao umjet­nič­ka li­te­ra­tu­ra, ko­ja je isti­ni za vo­lju, obič­no usmje­re­na za­da­tom te­zom, naj­če­šće re­li­gi­o­znog ka­rak­te­ra – bo­žan­skog pri­zi­va ko­ji ne re­me­ti ve­li­či­nu estet­skog do­me­ta – kod Nje­go­ša!
(Na­sta­vi­će se)