Pri­re­di­la: M. MI­LO­SA­VLjE­VIĆ

Uči­ni­lo mi se da je Ni­ko­laj Alek­san­dro­vič kao i sve nje­go­ve ćer­ke ovog pu­ta bio ne baš utu­čen, ali dje­lo­vao je ne­ka­ko tu­rob­no. Čla­no­vi po­ro­di­ce Ro­ma­no­vih i ovog pu­ta su se ras­po­re­di­li za bo­go­slu­že­nje kao i 20. ma­ja po sta­rom ka­len­da­ru. Je­di­no što je ovog pu­ta fo­te­lja Alek­san­dre Fjo­do­rov­ne bi­la po­red fo­te­lje Alek­se­ja Ni­ko­la­je­vi­ča, da­lje od lu­ka. Iza Alek­se­ja Ni­ko­la­je­vi­ča sta­li su Ta­tja­na Ni­ko­la­jev­na, ona mu je po­sle po­gu­ra­la fo­te­lju kad su na­kon slu­žbe cje­li­va­li krst), Ol­ga Ni­ko­la­jev­na i či­ni mi se (ni­sam za­pam­tio ko­ja tač­no) Ma­ri­ja Ni­ko­la­jev­na.
Ana­sta­si­ja Ni­ko­la­jev­na je sta­ja­la po­red Ni­ko­la­ja Alek­san­dro­vi­ča ko­ji je, kao i ra­ni­je, sta­jao po­red de­snog di­je­la lu­ka. Iza lu­ka su sta­ja­li dok­tor Bot­kin, so­ba­ri­ca i tro­ji­ca slu­ga: je­dan vi­sok, dru­gi ni­zak i pu­na­čak (uči­ni­lo mi se da se kr­stio ci­je­lom ša­kom kao što či­ne ka­to­li­ci), a tre­ći je bio dje­čak. U sa­li je, po­red da­ljeg pro­zo­ra u uglu, sta­jao i Ju­rov­ski. Vi­še ni­kog ni­je bi­lo na bo­go­slu­že­nju.
Sto s iko­na­ma, ras­po­re­đe­nim ka­ko je uobi­ča­je­no, sta­jao je na svom mje­stu, u pro­sto­ri­ji iza lu­ka. Is­pred sto­la, bli­že pred­njem uglu bi­la je po­sta­vlje­na, ka­ko mi se či­ni, iko­na Spas Ne­ru­ko­tvor­ni, bez ri­ze. Na sto­lu su se, kao i pret­hod­nog pu­ta, na­la­zi­le raz­ne ma­nje iko­ne, iko­na Zna­me­nja Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce, iko­na Bo­go­ro­di­ce „Do­stoj­no jest”, a de­sno, ve­ća od svih osta­lih, na­sli­ka­na ulja­nim bo­ja­ma, iko­na Sve­tog Jo­va­na To­bol­skog. (...) Za­u­zev­ši svo­ja mje­sta, đa­kon i ja smo po­če­li da iz­vo­di­mo ob­jed­ni­cu. Pred­vi­đe­no je da se u od­re­đe­nom di­je­lu ob­jed­ni­ce pro­či­ta mo­li­tva „Sa sve­ti­ma upo­koj”. Đa­kon je ovog pu­ta umje­sto da či­ta, iz ne­kog raz­lo­ga za­pje­vao mo­li­tvu. Za­pje­vao sam i ja po­ma­lo zbu­njen ova­kvim od­stu­pa­njem od pra­vi­la. Tek što smo za­pje­va­li, čuo sam ka­ko se čla­no­vi po­ro­di­ce Ro­ma­no­vi iza na­ših le­đa spu­šta­ju na ko­lje­na i od­jed­nom sam ja­sno osje­tio tu ogrom­nu du­hov­nu utje­hu ko­ju pru­ža za­jed­nič­ka mo­li­tva. To sam još ja­če osje­tio kad sam na kra­ju bo­go­slu­že­nja pro­či­tao mo­li­tvu Bo­go­ma­te­ri, gdje se vi­so­ko­po­e­tič­nim, dir­lji­vim ri­je­či­ma iz­ra­ža­va mol­ba stra­dal­ni­ka da ga po­dr­ži usred tu­ge, da mu dâ sna­ge da do­stoj­no no­si krst ko­ji mu je Bog po­slao.
Po­sle bo­go­slu­že­nja svi su cje­li­va­li krst. Ni­ko­la­ju Alek­san­dro­vi­ču i Alek­san­dri Fjo­do­rov­noj đa­kon je pri­tom dao po pros­fo­ru. (Sa­gla­snost Ju­rov­skog je na vri­je­me do­bi­je­na.) Kad sam iz­la­zio, pro­šao sam ve­o­ma bli­zu ve­li­kih kne­gi­nja. Za­čuo sam je­dva čuj­no ’hva­la’. Mi­slim da mi se to ni­je sa­mo uči­ni­lo.”
Če­tr­na­e­stog ju­la 1918, tri da­na pri­je ubi­stva, car­skoj po­ro­di­ci je prak­tič­no za ži­vo­ta odr­ža­no ope­lo. Na­me­ću se dva pi­ta­nja. Za­što je đa­kon pre­kr­šio pra­vi­lo o slu­že­nju ob­jed­ni­ce? A glav­no pi­ta­nje je za­što otac Jo­van ni­je re­a­go­vao na to. Da ni­su on i đa­kon već zna­li raz­log kr­še­nja pra­vi­la? U tom po­gle­du ne­mo­gu­će je ne slo­ži­ti se sa G.B. Zaj­ce­vim: „Za­što pro­to­je­rej ni­je đa­ko­nu po­sta­vio pi­ta­nje o kr­še­nju pra­vi­la? Za­što je đa­kon opo­jao ži­ve? Sto­ro­žev je mo­rao da ga upo­zo­ri, ali ni­je to uči­nio?”
(Na­sta­vi­će se)


NA­RUDž­BE­NI­CA

Na­slov felj­to­na: Je­ka­te­rin­bur­ški zlo­čin iz 1918. go­di­ne, no­vo is­tra­ži­va­nje Na­rudž­be­ni­ca: Knji­gu „Gol­go­ta car­ske po­ro­di­ce” Pe­tra Mulj­ta­tu­li­ja mo­že­te ku­pi­ti kod iz­da­va­ča „Evro-Book”, na tel. 011/34-46-619, ili po­ru­či­ti pu­tem saj­ta www.evro-book.com