PI­ŠE: MI­LI­CA KRALj


Ta­ko je go­vo­ri­la Mar­ga­ret Jur­se­nar, jed­na od naojbrazovanijih Fran­cu­ski­nja. Pr­va že­na ko­ja je pre­ki­nu­la 352 go­di­ne du­gu tra­di­ci­ju Fran­cu­ske aka­de­mi­je na­u­ka, koja je do nje­nog ime­no­va­nja bi­la is­klju­či­vo mu­ški hram zna­nja. Mar­ga­ret Jur­se­nar osta­će za­pam­će­na i kao stva­ra­lac ko­ji je svo­jim ve­li­kim dje­lom uki­nu­la po­dje­lu na tzv. mu­ško i žen­sko pi­smo. Po du­bi­ni mi­sli i vje­šti­ni ka­zi­va­nja stvo­ri­la je li­te­rar­no dje­lo, ori­gi­nal­no i uz­bu­dlji­vo, či­je se ka­rak­te­ri­sti­ke ogle­da­ju u spo­zna­ji da je za­da­tak čo­vje­ka da od­go­ne­ta sop­stve­nu sud­bi­nu, po­la­ze­ći od to­ga da on ima pret­ke i svo­ja pri­rod­na pra­va na slo­bo­du i oba­ve­zu da se po­bu­ni ako je ta slo­bo­da ugro­že­na, da sa­mo­stal­no ras­po­la­že svo­jom sud­bi­nom.
Mar­ga­ret Jur­se­nar je ro­đe­na u Bri­se­lu 1903. go­di­ne u ple­mić­koj po­ro­di­ci. Ima­la je sa­mo šest go­di­na ka­da joj je majka umr­la i od ta­da dje­voj­či­cu vas­pi­ta­va otac na strog i sta­rin­ski na­čin, uče­ći je u du­hu hu­ma­ni­stič­kih i ko­smo­po­lit­skih ide­ja.
Po­čet­kom Dru­gog svjet­skog ra­ta Mar­ga­ret od­la­zi u Ame­ri­ku, gdje će na ko­le­džu „Sent Lo­rens” na uni­ver­zi­te­tu bli­zu Nju­jor­ka pre­da­va­ti kom­pa­ra­tiv­nu knji­žev­nost. Do 1964. pro­pu­to­va­će Ita­li­ju, Švaj­car­sku, Ju­go­sla­vi­ju, Grč­ku, gdje će na­i­la­zi­ti na do­ga­đa­je ko­ji će po­slu­ži­ti kao te­ma nje­ne pro­ze.
Od 1964. po­vla­či se iz jav­nog ži­vo­ta i ži­vi po­vu­če­no, go­to­vo mo­na­ški, u dr­ve­noj brv­na­ri u šu­ma­ma dr­ža­ve Mejn u Ame­ri­ci na ostr­vu Mon De­zer (Mo­ja pu­sti­nja ili Pu­sti bre­go­vi).
Dru­štvo će joj sko­ro če­ti­ri de­ce­ni­je pra­vi­ti oda­na pri­ja­te­lji­ca Grejs Frik, ko­ja je umr­la 1977. go­di­ne. Po­tom će se ne­ko vri­je­me dru­ži­ti sa mla­dim pri­ja­te­ljem Džo­nom Vil­so­nom, ali on će usko­ro umri­je­ti od si­de.
Nje­na knji­žev­na bi­bli­o­gra­fi­ja ob­u­hva­ta ve­li­ki broj ro­ma­na, ese­ja, pri­ča, kri­ti­ka, dra­ma, pje­sa­ma. Naj­po­zna­ti­ji i naj­pre­vo­đe­ni­ji su „Ha­dri­ja­no­vi me­mo­a­ri”, „Cr­na me­na”, „Alek­sis ili uza­lud­na bor­ba”, „U pri­log in­ven­ta­ru”, „Is­toč­njač­ke pri­če” (u ko­joj i pri­ča „Osmi­jeh Kra­lje­vi­ća Mar­ka” i „Zi­da­nje Ska­dra” sa mo­tiv­ma iz na­še na­rod­ne epi­ke), „No­va Euri­di­ka”, „Da­nak snu” sto­ri­ja o pro­ma­še­nom bra­ku u okvi­ru stra­vič­ne po­za­di­ne na­ra­sta­nja fa­ši­zma u Ita­li­ji „Smrt vo­di za­pre­gu”, dra­ma „Elek­tra”.
Bi­la je vi­še­go­di­šnji kan­di­dat za No­be­lo­vu na­gra­du sa obra­zlo­že­njem da obi­ljež­je nje­nog je­zič­kog umje­ća sa­dr­ži onu uz­dr­ža­nost, di­sci­pli­no­va­nu osje­ćaj­nost ko­ja če­sto sna­žni­je dje­lu­je na či­ta­o­ca ne­go ro­man­ti­čar­ski ne­po­sred­ni iz­li­vi emo­ci­ja i zbog če­ga isto­ri­ča­ri knji­žev­no­sti svr­sta­va­ju ovu spi­sa­te­lji­cu u kla­si­ke no­vog vre­me­na.
Umr­la je de­cem­bra 1987. go­di­ne.
Ve­ći­na lju­di ne vi­di raz­li­ku iz­me­đu stra­sti i lju­ba­vi – na­pi­sa­la je – Na jed­no­stav­ni­jem je­zi­ku mo­gla bih re­ći da su ta osje­ća­nja su­prot­na jed­no dru­gom. Strast je za­do­vo­lje­nje že­lja, sa­mo­po­tvr­da, ne­ka­da do­mi­na­ci­ja, pot­či­nja­va­nje dru­gog bi­ća. Lju­bav je na­su­prot to­me od­ri­ca­nje. Ka­da sam je opi­si­va­la u „Va­tri” iz­mi­je­ša­la sam ta osje­ća­nja. Opi­si­va­la sam lju­bav sa­mo­o­dri­ca­nja i lju­bav­nu strast. No, u kraj­njoj mje­ri strast je bli­ski­ja agre­si­ji, ne­go sa­mo­o­dri­ca­nju. Po­sma­traj­mo eti­mo­lo­ški. Ri­ječ „strast” vo­di po­ri­je­klo od ri­je­či „stra­da­nje” što je pa­siv­no sta­nje. Eto o če­mu go­vo­re u „stra­sti­ma” Hri­sto­vim u tom smi­slu, što je Isus tr­pio bi­če­va­nje i ra­za­pi­nja­nje na krst. Lju­bav je ak­tiv­no sta­nje.
(Na­sta­vi­će se)