PI­ŠE: MI­LI­CA KRALj


„Mo­je pi­sa­nje osta­je ono što je uvi­jek bi­lo: is­tra­ži­va­nje na­či­na ži­vlje­nja, ljud­skih ka­rak­te­ra, ono što se lju­di­ma zbi­va. Na­rav­no, ako iz­u­zme­mo po­da­tak da su mo­ji li­ko­vi ipak, ve­ći­nom lju­di ko­ji ži­ve u dru­štvu oko me­ne: u Afri­ci to su Ju­žno­a­fri­kan­ci kao i ja, bez ob­zi­ra na to da li su bi­je­li ili cr­ni. Ja opi­su­jem na­čin na ko­ji se po­li­ti­ka upli­će, od­no­sno po­ga­đa nji­ho­ve ži­vo­te. Što se ti­če ci­je­ne tog an­ga­žma­na, ja lič­no ni­sam ni­ka­da bi­la u za­tvo­ru. Ali su mo­je knji­ge za­bra­nji­va­ne, što je sa­svim do­volj­na ka­zna –od­go­vor je Na­din Gor­di­mer na mu­ški ure­đen svi­jet ko­ji po­či­va na od­no­si­ma mo­ći i hi­jer­ra­hi­je i na ra­si­zmu.
Nje­nu po­ru­ku kad je Afri­ka u pi­ta­nju, mo­žda naj­bo­lje sa­ži­ma dio iz ro­ma­na „Kon­zer­va­ti­vac“:
„Sti­gli smo po­sje­du­ju­ći ono što nam je bi­lo neo­p­hod­no, mi­sle­ći da po­se­du­je­mo sve, da smo mu­dri­ji i da ne po­sto­ji ne­što što ni­smo upo­zna­li. Da bi­smo sva­ti­li da smo mi Cr­ni do­šli pra­znih ru­ku i da smo do­šli na­gi: sve smo osta­vi­li jer smo do­šli pr­vi. Što se ti­če bi­je­lih shva­ti­li smo da smo po­žu­ri­li, oni su če­ka­li da bi do­bi­li sve, da ni­šta ne bi osta­vi­li”.
U obra­zlo­že­nju Šved­ske aka­de­mi­je da je No­be­lo­vu na­gra­du za knji­žev­nost 1991. go­di­ne do­bi­la ju­žno­a­frič­ka knji­žev­ni­ca Na­din Gor­di­mer, pi­sa­lo je da je „svo­jim iz­van­red­nim ep­skim pi­sa­njem zna­čaj­no do­pri­ni­je­la do­bro­bi­ti čo­vje­čan­stva“.
Naj­po­zna­ti­ja dje­la Na­din Gor­di­mer su ro­ma­nesk­na ostva­re­nja: „Vre­me la­ži“, „Pri­li­ka za lju­bav“, Svi­jet biv­še bur­žo­a­zi­je“, „Kon­zer­va­ti­vac“, „Bur­ge­ro­va kći“, „Tre­ning pri­ro­de“, „Pri­ča mog si­na“, „Dva me­tra ze­mlje“, „Kuć­ni pi­štolj“, kao i zbor­ke pri­po­vje­da­ka „Ni­je za ob­ja­vlji­va­nje“; ese­ji:“ Ži­vje­ti u In­te­reg­nu­mu“, „Cr­ni auto­ri – bi­lje­ške o za­bra­nje­nim afrič­kim pi­sci­ma“, esej či­ji su či­ta­vi pa­su­si bi­li pre­kri­ve­ni cr­nom bo­jom.
Na­din Gor­di­mer je ro­đe­na 20. no­vem­bra 1923. go­di­ne u Sprin­sku bli­zu Jo­ha­nes­bur­ga. Otac Li­tva­nac i Je­vrej, po­bje­gao je usred po­go­ro­ma u Ru­si­ji i ba­vio se zla­tar­skim za­na­tom. Maj­ka, En­gle­ski­nja i Je­vrej­ka, za raz­li­ku od stro­gog i ra­si­si­stič­ki na­stro­je­nog oca, uči­la je ma­lu Na­din da su i cr­na i bi­je­la dje­ca dje­ca istog bo­ga, sa­mo raz­li­či­te bo­je ko­že. Na­din je po­če­la da pi­še pri­če vr­lo ra­no, u de­ve­toj go­di­ni, a pr­vu no­ve­lu je ob­ja­vi­la sa 15 go­di­na. Od 1951. go­di­ne po­sta­je stal­ni sa­rad­nik jed­nog od naj­u­gled­ni­jih i naj­u­ti­caj­ni­jih ame­rič­kih ča­so­pi­sa „Nju­jor­ker“. Dva pu­ta se uda­va­la a svo­ju de­cu je vas­pi­ta­va­la i od­ga­ja­la u Jo­ha­nes­bur­gu. Umr­la je 2014. go­di­ne. Pot­pu­no svje­sna pro­ble­ma i opa­sno­sti ko­ju so­bom no­si od­lu­ka o ostan­ku na vre­lom afrič­kom i ra­si­si­stič­kom tlu oda­bra­la je da osta­ne. Su­prot­sta­vlja­la se po­li­ti­ci apart­hej­da, po­dr­ža­va­ju­ći sta­vo­ve Nel­so­na Men­de­le i bo­re­ći se li­te­ra­tu­rom za pra­va ugro­že­ne cr­nač­ke ve­ći­ne. Otu­da i ve­e­i­ki dio nje­ne pro­ze otvo­re­no po­ka­zu­je di­le­me i tra­u­me iz ko­jih je i pro­i­za­šla nje­na od­lu­ka da ne ide ni­ku­da već da osta­ne na afrič­kom tlu i su­o­či se sa svim pro­ble­mi­ma. Raz­mi­šlja­la je i o eg­zi­lu zbog cen­zu­re i za­bra­na nje­nih knji­ga, ali je ob­ja­sni­la da ne že­li da ži­vi ži­vot prog­na­ni­ka, osje­ća­ju­ći da: „čo­vjek mo­ra na svi­jet da gle­da iz Afri­ke, da bi bio afrič­ki pi­sac, a ne da gle­da na Afri­ku iz svi­je­ta.“ Za­to ona ima oba­ve­zu da bu­de tu­mač tog afrič­kog svi­je­ta i da od­ba­ci lak­še rje­še­nje, da ot­kri­va su­ko­be unu­tar sre­di­ne, unu­tar moć­ne ma­nji­ne bi­je­la­ca.“
„Ov­dje je pro­blem u to­me što mno­gi lju­di iz na­šeg dru­štva ima­ju sim­pa­ti­je pre­ma crn­ci­ma, ali po­sto­ji jed­na stvar ko­ju ima­ju na­mje­ru da za­bo­ra­ve – cr­nač­ki bol mo­gu da is­ku­se sa­mo Crn­ci. Mo­gu nas pra­ti­ti na na­šem pu­tu sve do vra­ta, ali ne mo­gu da pre­đu prag ko­ji je bol zbog to­ga što si crn.“ O is­tra­ja­va­nju na pu­tu pi­šče­vog glav­nog za­dat­ka u dru­štvu iz­ra­zi­te po­di­je­lje­no­sti, sma­tra­la je osvje­tlja­va­nje pro­ble­ma iz­nu­tra, u pot­pu­nom ne­pri­stra­snom raz­ot­kri­va­nju ogo­lje­nih ži­vot­nih sli­ka, u po­ka­zi­va­nju pri­vi­da li­ca jed­ne stvar­no­sti i ogo­lje­nog pul­si­ra­nja istin­skog ži­vo­ta unu­tar mr­žnjom za­tro­va­nog tki­va. Bi­ti i osta­ti pi­sac na ta­kvom mje­stu ne­mo­gu­će je sa­mo na osno­vu či­sto estet­ske ob­u­ze­to­sti is­tra­ži­va­nja je­di­no ne­ke lič­ne bo­li ko­ju ne di­je­li­te ni sa ki­me i ni­ko je sa va­ma ne mo­že di­je­li­ti. Sve tu od­jed­nom po­sta­je pi­ta­nje mo­ra­la, a da pri to­me ni naj­ma­nje ni­je ošte­će­no pi­ta­nje umjet­nič­kog stva­ra­la­štva. Pi­šče­va slo­bo­da iz­i­sku­je od­go­vor­nost, ali ne kao ogra­ni­ča­va­ju­ći uslov, ne­go upra­vo kao neo­p­hod­ni znak oslo­ba­đa­nja. I sve u pi­šče­vom stva­ra­nju do­bi­ja iz­vje­snu po­li­tič­ku te­ži­nu. Bol za­jed­nič­kog po­sto­ja­nja pre­o­bra­ža­va se u naj­in­ten­ziv­ni­ju pi­šče­vu bol. Li­te­ra­tu­ra Na­din Gor­di­mer pred­sta­vlja žen­ski etič­ki od­go­vor is­ka­zan mu­škom sna­gom, na vla­da­vi­nu na­si­lja i zla, im­pe­ra­tiv­nu ka­te­go­ri­ju ne­mi­re­nja sa ra­snim po­de­la­ma, pot­pu­nu pri­pad­nost onom de­lu čo­vje­čan­stva ko­je zbog svo­je raz­li­či­to­sti(dru­go­sti) uslo­vlje­nom bo­jom ko­že – pu­ti, i či­ji je sav ži­vot od ro­đe­nja pa sve do smr­ti sa­mo ogro­man cr­ni žig uža­sa. Pi­šu­ći o svo­joj Afri­ci Na­din Gor­di­mer je sna­gom li­te­rar­nog ime­no­va­nja obes­po­ko­ja­va­ju­će stvar­no­sti, pred sklo­plje­nim i umor­no­bla­zi­ra­nim i, rav­no­du­šnim oči­ma ve­ćin­skog di­je­la čo­vje­čan­stva, ot­kri­la kr­vlju na­to­plje­ne stra­ni­ce li­te­ra­tu­re, iz­ra­sle iz obes­po­ko­ja­va­ju­ćeg ži­vo­ta.(Na­sta­vi­će se)