PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


I pra­vo­slav­ci i mu­sli­ma­ni jed­ni dru­ge su uvi­jek po­ma­ga­li i po­ma­žu se i da­nas u oba­vlja­nju te­žih polj­skih ra­do­va ko­ji se mo­ra­ju br­že za­vr­ši­ti, iz­grad­nji ra­znih eko­nom­skih obje­ka­ta za po­tre­be se­o­skog do­ma­ćin­stva (šta­le, am­ba­ri, ko­li­be, a po­seb­no je ve­li­ka so­li­dar­nost i sprem­nost na po­ma­ga­nju ka­da se gra­de ku­će, pa bi­lo to na se­lu ili u gra­du), za­tim u sje­či gra­đe i ogrev­nog dr­ve­ta i nje­go­vom pre­vo­zu do ku­će i slič­no. Ta sa­rad­nja i is­po­ma­ga­nje od­vi­ja se kroz još pri­sut­ne mo­be. Pri­sut­na je i sa­rad­nja i po­ma­ga­nje ka­da se po­di­žu i sa­kral­ni objek­ti. Bi­lo je slu­ča­je­va da je pra­vo­slav­ni kom­ši­ja da­vao naj­vi­še nov­ca za iz­grad­nju dža­mi­je, a kom­ši­ja mu­sli­man za iz­grad­nju cr­kve.
Ne­ka­da je u ci­je­lom Po­li­mlju, Pe­šter­skoj vi­so­rav­ni, Sje­nič­koj ko­tli­ni i u mno­gim dje­lo­vi­ma Cr­ne Go­re po­sto­jao i ve­o­ma se nje­go­vao kult po­bra­tim­stva i kum­stva iz­me­đu mu­sli­ma­na i pra­vo­slav­nih. Te sta­re dru­štve­ne vri­jed­no­sti iz­gu­bi­le su, na­ža­lost, svoj ne­ka­da­šnji zna­čaj. Sta­ra se kum­stva i po­bra­tim­stva po­ste­pe­no za­bo­ra­vlja­ju, a no­va su ta­ko ri­jet­ka i kod mu­sli­ma­na i kod pra­vo­slav­nih da su po­sta­la pra­vi ku­ri­o­zi­tet. Naj­sta­ri­ji lju­di u Klad­ni­ci se sje­ća­ju i pri­ča­ju da je sko­ro sva­ki do­ma­ćin imao ku­ma ili po­bra­ti­ma u ne­kom od su­sjed­nih srp­skih se­la ili sa ne­ka­da­šnje tur­ske stra­ne gra­ni­ce na Ja­vo­ru, pa sve do Dra­ga­če­va i arilj­ske Mo­ra­vi­ce.
I mu­sli­ma­ni i pra­vo­slav­ni na ovim pro­sto­ri­ma se ve­o­ma osje­tlji­vi na te­ške i pe­žo­ra­tiv­ne ri­je­či, a to se po­seb­no od­no­si na jav­no iz­re­če­ne uvre­de, po­ni­ža­va­ju­će za­htje­ve i oma­lo­va­ža­va­nje lič­no­sti. To je i, ina­če, ka­rak­te­ri­sti­ka svih gor­šta­ka Di­na­ra­ca. Si­gur­no će se pri­je za­bo­ra­vi­ti ot­mi­ca i kra­đa od jav­no iz­ne­se­ne uvre­de i po­ni­že­nja, jer „ot­mi­ca i kra­đa na­sta­ju iz ne­ke ne­vo­lje i po­tre­be, a uvre­da iz obi­je­sti”. Pso­va­nje vje­ro­va­nja i obi­ča­ja ko­ji pro­is­ti­ču iz vjer­ske tra­di­ci­je i bo­go­mo­lja je sko­ro ne­po­zna­ta po­ja­va i kod mu­sli­ma­na i kod pra­vo­slav­nih, po­go­to­vo ne jav­no. Ako se to ne­gdje i do­go­di to či­ne lju­di sa dna dru­štve­nog ta­lo­ga. Do sa­da auto­ru ovog ra­da ni­je po­zna­to da je Mu­sli­man Sr­bi­nu pso­vao Bo­žić, Sv. Sa­vu, Isu­sa, Us­krs ili cr­kvu, a ni da je Sr­bin opso­vao Mu­sli­ma­nu Baj­ram, Mu­ha­me­da, dža­mi­ju. Po­sto­ji si­gur­no uza­jam­no po­što­va­nje vje­ra, bo­go­mo­lja i vjer­skih tra­di­ci­ja.
I po­red iz­ra­že­ne kla­sne, vjer­ske i po­li­tič­ke po­dvo­je­no­sti za vri­je­me osman­ske do­mi­na­ci­je u svom sve­u­kup­nom dru­štve­nom ži­vo­tu mu­sli­ma­ni su u Sred­njem Po­li­mlju, Bi­ho­ru, Ko­ri­ti­ma i na Pe­šter­skoj vi­so­rav­ni sa­ču­va­li mno­ge „ob­re­de i obi­ča­je iz pre­i­slam­skog ži­vo­ta”. Vje­ro­va­nja, obi­ča­ji i usme­no na­rod­no stva­ra­la­štvo pred­sta­vlja­ju naj­ka­rak­te­ri­stič­ni­je sfe­re na­rod­nog ži­vo­ta. Ni­je tek ta­ko na­sta­la na­rod­na iz­re­ka ko­ja ka­že: „Bo­lje je da pro­pad­ne se­lo ne­go adet”. Re­li­gi­o­zna eti­ka i na­rod­na vje­ra po­ma­žu na­u­ci da što pra­vil­ni­je i objek­tiv­ni­je ob­ja­sni raz­voj na­rod­nog po­gle­da na svi­jet i ži­vot oko se­be. To je po­seb­no zna­čaj­no za sre­di­ne u ko­ji­ma po­sto­je vjer­ske i kon­fe­si­o­nal­ne po­di­je­lje­no­sti kao što je slu­čaj sa ovim na­šim pro­sto­ri­ma. Uko­ri­je­nje­na i oko­šta­la shva­ta­nja u sre­di­na­ma u ko­ji­ma je uvi­jek ak­tu­el­na tra­di­ci­o­nal­nost osta­ju traj­no obi­ljež­je i ve­o­ma se spo­ro mi­je­nja­ju „i ka­da se sve u ži­vo­tu dru­go mi­je­nja”. Tra­di­ci­o­nal­nost je ve­o­ma iz­ra­že­na i kod pra­vo­slav­nih i kod mu­sli­ma­na. Ima mu­sli­ma­na ko­ji sa­mo pra­znu­ju ne­ke mu­sli­man­ske blag­da­ne (Baj­ra­mi) i to je sve po če­mu se sma­tra­ju mu­sli­ma­ni­ma. Na sa­hra­na­ma svi pri­stu­ni po­dig­nu ru­ke u znak mo­li­tve za po­koj­ni­ka (rah­met do­va), a da tu mo­li­tvu mno­gi uop­šte ne zna­ju. Ne­ki ri­jet­ki zna­ju tu mo­li­tvu na arap­skom, ali ne zna­ju nje­no zna­če­nje. Islam­ska vjer­ska za­jed­ni­ca ulo­ži­la je mno­go tru­da i sred­sta­va da dje­ca i omla­di­na pro­đu kroz osnov­nu vjer­sku obu­ku (vjer­ska na­sta­va u ško­la­ma, ne­ki ob­li­ci na­sta­ve u dža­mi­ja­ma, a štam­pa­ju se mno­go­broj­ne knji­ge i pu­bli­ka­ci­je sa arp­skim tek­stom ko­ji se pre­vo­di na srp­ski je­zik).
U sred­njem Po­li­mlju, Bi­ho­ru i na Pe­šter­skoj vi­so­rav­ni mu­sli­man­sko sta­nov­ni­štvo je oču­va­lo, osim je­zi­ka, i mno­ge dru­ge ele­men­te ne­ka­da­šnjeg dru­štve­nog ži­vo­ta. To su ra­zni obi­ča­ji i ob­re­di iz pre­di­slam­skog vre­me­na, a ne­ki od njih vu­ku ko­ri­je­ne čak iz pred­hri­šćan­skog do­ba, od­no­sno iz sta­rih slo­ven­skih pa­gan­skih vje­ro­va­nja i obi­ča­ja.
U po­sled­njih de­ce­ni­ju i po na­ro­či­to su mno­go tra­že­ne i opi­si­va­ne one vri­jed­no­sti ko­je su raz­dva­ja­le i ko­je i sa­da raz­dva­ja­ju od onih ko­je po­ve­zu­ju u jed­nu dru­štve­no-isto­rij­sku cje­li­nu sta­nov­ni­štva bi­lo ko­jeg pod­ruč­ja, pa ta­ko i ovog ko­je je pred­met ovog pri­lo­ga. Sve do Bri­on­skog ple­nu­ma 1966. go­di­ne, za­tim amand­ma­na na Ustav iz 1963. go­di­ne, pa i do Usta­va 1974. go­di­ne pi­sa­lo se sa ve­ćim ili ma­njim in­ten­zi­te­tom do­sta afir­ma­tiv­no o ono­me što spa­ja lju­de i na­ro­de islam­ske i pra­vo­slav­ne vje­ro­i­spo­vi­je­sti, što je bi­lo ra­zu­mlji­vo i oprav­da­no, s ob­zi­rom na sve okol­no­sti u ko­ji­ma su i jed­ni i dru­gi ži­vje­li i ra­di­li kroz svo­ju cje­lo­kup­nu isto­ri­ju.
(Na­sta­vi­će se)