PRI­RE­DIO: ALEK­SAN­DAR ĆU­KO­VIĆ


Pat­ke i gu­ske se lo­ve naj­vi­še u je­sen, kad na­do­đu ri­je­ke po­sli­je ja­kih ki­ša i zi­mi kad se za­le­de ri­je­ke, pa na­sta­ne ju­go­vo vri­je­me. Žu­nje i dro­zdo­vi se lo­ve obič­no zi­mi i to da­nju. Ždra­lo­vi (le­le­ci) se lo­ve u je­sen, po­sli­je ve­li­kih ki­ša i po­čet­kom zi­me ka­da pa­da sni­jeg s ve­ja­vi­com, jer se ta­da uz­bu­ne i ne zna­ju ku­da će. Žu­ta­ri­ce (sr­na­di­ce) se lo­ve is­klju­či­vo zi­mi u ko­ta­ri­ma sa sla­mom i si­je­nom. Pu­za­vac se lo­vi zi­mi u bli­zi­ni ku­će, a ta­ko ze­be i sje­ni­ce. Ko­so­vi­ce se lo­ve u je­sen i zi­mi. Gr­li­ce su slič­ne go­lu­bo­vi­ma sa­mo su ma­nje, a lo­ve se kad i go­lu­bo­vi. Po­red po­me­nu­tih pti­ca, ko­je se lo­ve ma­hom ra­di nji­ho­vog me­sa, lo­ve se i pti­ce šte­to­či­ne. Or­lo­vi se lo­ve u sva go­di­šnja do­ba, ali naj­vi­še lje­ti na vi­so­kim pla­ni­na­ma. Ja­stre­bo­vi (kop­ci) se po­ja­vlju­ju vr­lo če­sto u pro­lje­će, lje­to i je­sen, pa se ta­da i lo­ve oko na­se­lja. Vje­tro­mu­še se lo­ve sa­mo lje­ti na vi­so­kim pla­ni­na­ma. Je­ji­ne se lo­ve obič­no zi­mi, jer do­la­ze pred ve­če i no­ću da hva­ta­ju pi­lad i ko­ko­ške. Vra­ne i čav­ke se lo­ve u pro­lje­će i je­sen kad se po­si­ju ži­ta i kad zru ku­ku­ru­zi. Kre­šte­li­ce se lo­ve u je­sen u ku­ku­ru­zi­ma i zi­mi oko na­se­lja, po­što su do­sta slo­bod­ne, pa tra­že hra­nu oko sa­mih ku­ća.
U pro­lje­će i u lje­to su di­vljač i sve zvjer­ke po pla­ni­na­ma i gu­stim šu­ma­ma jer i ta­mo na­la­ze hra­ne. Po­što se u pro­lje­će „mla­de”, skri­va­ju se po pla­ni­na­ma da bi sa­ču­va­le mla­dun­ce. U pro­lje­će je di­vljač mr­ša­va zbog sla­be zim­ske hra­ne i zbog to­ga što se plo­di. Ko­že su im ta­da vr­lo sla­be, jer se u to do­ba „li­nja­ju”. U pro­lje­će i u lje­to su lju­di za­u­ze­ti naj­va­žni­jim ra­do­vi­ma, a u je­sen i zi­mi naj­ma­nje ra­de, pa ta­da i naj­vi­še lo­ve. Da ne­ma sni­je­ga mno­ge ži­vo­ti­nje se ne bi mo­gle lo­vi­ti, po­što se je­di­no po tra­gu mo­gu na­ći. Po­zna­ta po­slo­vi­ca: „Ne pa­da sni­jeg da po­mo­ri svi­jet, ne­go sva­ka zvjer­ka svoj trag da po­ka­že” vje­ro­vat­no se od­no­si­la naj­pri­je na lov, pa je tek doc­ni­je do­bi­la pre­no­sno zna­če­nje.
Lov na pti­ce je ve­o­ma ne­zna­tan i vi­še uz­gre­dan. Lov­ci ih lo­ve tek pri po­vrat­ku, da ne bi do­šli ku­ći pra­znih ru­ku.
Bo­ra­vi­šta i sklo­ni­šta
Me­dvjed ži­vi u pla­ni­na­ma i u gu­stim šu­ma­ma, da­le­ko od na­se­lja. Skri­va se i spa­va u šu­pljem dr­ve­ću, u ja­ma­ma i pe­ći­na­ma ob­ra­slim go­rom i tra­vom. Gdje god le­ži, na­ro­či­to no­ću, za­rav­ni mje­sto i na­stre tra­ve i gra­nja. U pe­ći­na­ma i ja­ma­ma na­ne­se ta­ko­đe tra­vu i gra­nje. Ne­ki pri­ča­ju, da me­dvjed u šu­pljem dr­ve­ću i u pe­ći­na­ma iz­du­be po­li­ce, po ko­ji­ma ras­po­re­di sku­plje­nu hra­nu: me­so, vo­će, med itd. Mno­ga su mje­sta po tim skro­vi­šti­ma do­bi­la ime: Me­đe­dak, Me­đe­đa ja­ma, Me­đe­đi krš, Me­đe­dac, Me­đe­da­če itd.
Vuk ži­vi ta­ko­đe po vi­so­kim pla­ni­na­ma, ali naj­če­šće u bli­zi­ni na­se­lja. Zi­mi oko se­la, a lje­ti i u je­sen oko ka­tu­na. Skri­va se i no­ći­va u ni­skim pe­ći­na­ma, u ru­pa­ma i ja­ma­ma, is­pod dr­ve­ća ili sti­je­na. Ja­me ili pe­ći­ne u ko­je se skri­va zo­vu se „vuč­ni­ce”. Vuč­ni­ce se zo­vu če­sto ras­to­če­ne i sla­bo sklo­plje­ne ku­će, a i one ko­je su ne­u­re­đe­ne, a u nji­ma ima ma­lo če­lja­di. Mno­ga se mje­sta zo­vu po vu­ku: Vuč­je, Vuč­jak, Vuč­ni­ca (ja­ma) itd.
Ću­ko­vi i je­ji­ne
Zec ži­vi u pla­ni­na­ma i oko se­la, ali mno­go vi­še u bli­zi­ni se­la, gdje ima vi­še hra­ne i zbog to­ga što u pla­ni­ni ne mo­že da iz­dr­ži ve­li­ku hlad­no­ću. Kad pad­ne sni­jeg, do­la­zi no­ću ra­di hra­ne do sa­mih ku­ća. On le­ži u žbu­nju ili u udu­blje­nju is­pod dr­ve­ta ili ka­me­na, oko ri­je­ka, po­to­ka, a naj­vi­še u bli­zi­ni ži­ta i li­va­da. Gdje pre­no­ći na­pra­vi „lo­žnjak”, tj. ma­lo urav­ni ze­mlju ili va­lja tra­vu. Kre­šte­li­ce ži­ve i le­ti i zi­mi oko na­se­lja, u pla­nin­skim i to­pli­jim kra­je­vi­ma. Stal­no su oko ku­ća, nji­va i voć­nja­ka. Naj­vi­še vo­le mje­sta gdje ima u bli­zi­ni ku­ća i nji­va do­sta šu­me. Je­ji­ne ži­ve u pri­soj­nim, šu­mo­vi­tim stra­na­ma, po­da­lje od na­se­lja. Le­že obič­no na vi­so­kom tru­lom dr­ve­ću i na ne­pri­stu­pač­nim sti­je­na­ma. U se­lo do­la­ze no­ću da bi što ulo­vi­le. Oko se­la se če­šće ja­vlja­ju le­ti ne­go zi­mi. Ću­ko­vi ži­ve u šu­ma­ma oko na­se­lja i u pla­ni­na­ma, a kre­ću se no­ću kao i je­ji­ne. Skri­va­ju se obič­no u šu­plje dr­ve­će. I ću­ko­vi i je­ji­ne na­đu tru­lo dr­vo bo­je nji­ho­va per­ja, pri­li­je­pe se na nje­ga kao ne­ki pred­met i ta­ko pre­le­že dan.
(NA­STA­VI­ĆE SE)