Pri­pre­mi­la: Jo­van­ka Vu­ka­no­vić


Ri­ječ bra­šnje­nik da­nas je to­li­ko ri­jet­ka i ne­po­zna­ta, pa ne ču­di što se nje­no zna­če­nje go­to­vo iz­gu­bi­lo, raz­ri­je­di­lo, u sva­kom slu­ča­ju, u za­bo­rav ne­sta­lo. Ka­ko on­da ob­ja­sni­ti nje­go­vu du­gu tra­di­ci­ju i spo­sob­nost da bra­ni i od­bra­ni ži­vot, do­no­se­ći ra­dost lju­di­ma u nji­ho­vim kri­znim tre­nu­ci­ma, sku­če­nim i sve­de­nim ži­vo­ti­ma, ako je pot­pu­no po­ti­snut na mar­gi­ne et­no­lo­gi­je? Kao po­sla­sti­ca ne­ke od­sut­ne stvar­no­sti, glu­he i rav­no­du­šne pro­šlo­sti, nje­gov zna­čaj, funk­ci­ju i smi­sao da­na­šnje ge­ne­ra­ci­je ne zna­ju, a još ma­nje mo­gu da shva­te.
Da­na­šnji čo­vjek ži­vi u ko­mo­ci­ji ko­ja je na­šim pre­ci­ma ne­za­mi­sli­va iako su oni ži­vje­li spo­koj­no i pri­lič­no za­do­volj­ni, bez do­volj­no ži­ta u am­ba­ru, stru­je, vo­de u ku­ći, i još mno­go če­ga neo­p­hod­nog. Ni­je se mno­go tra­ži­lo, op­sta­ja­lo se od ra­da, od ono­ga što nji­va do­ne­se; bi­lo je če­sti­ti­je vri­je­me, sa vi­še po­šte­nja, ko­je da­nas ne­do­sta­je. Uosta­lom, dru­ga vre­me­na, dru­ge ska­le po­tre­ba i vri­jed­no­sti. I ta­da se pu­to­va­lo ra­znim po­vo­di­ma: ne­ko u voj­sku, ne­ko za po­slom, na ško­lo­va­nje, u rat, a sva­ko cje­lo­dnev­no i du­že odva­ja­nje od ku­će pod­ra­zu­mi­je­va­lo je da se sa so­bom po­ne­se ba­rem par­če hlje­ba.
Na­stao iz vje­či­te čo­vje­ko­ve te­žnje da po­dr­ži ži­vot, bra­šnje­nik je vje­ko­vi­ma ve­zi­van uz pu­to­va­nja, uz sve što je pro­mjen­lji­vo, pro­la­zno, ali i za na­du, spas, sre­ću. Bra­šnje­nik ni­je sa­mo ne­ko­li­ko ko­ma­da ba­ja­tog ječ­me­nog ili ku­ku­ru­znog hlje­ba i si­ra već po­ru­ka i emo­ci­ja, od­raz i sa­stav­ni dio jed­nog vre­me­na i na­či­na ži­vo­ta. Pa ipak, i da­nas, kad se stu­den­ti i đa­ci spre­ma­ju na put do mje­sta svo­jih fa­kul­te­ta i sred­njih ško­la, nji­ho­ve ba­ke, uoči sa­mog ra­stan­ka, dis­kret­no, sa pa­žnjom da ih ne uvri­je­de, uru­ču­ju ma­le za­ve­žlja­je u ko­ji­me se na­la­zi bo­gat sen­dvič ili ne­što još uku­sni­je.
U če­mu se god no­sio, ko­li­ko god osku­dan ili bo­gat bio, bra­šnje­nik je eg­zi­sti­rao kao ne­što ve­o­ma ras­pr­o­stra­nje­no, kao sve­pri­sut­na obič­nost ko­ja je bi­la go­to­vo ne­vi­dlji­va, ne­što du­bo­ko na­še i in­tim­no. U sku­če­noj i si­ro­ma­šnoj stvar­no­sti to je bio stil, od­raz du­bo­ke i ot­me­ne du­hov­no­sti, bri­ga i ose­ćaj bli­sko­sti. Bez sum­nje, bra­šnje­nik je bio go­to­vo je­dan ži­vot, mu­ka i ne­vo­lja. Mi­lo­van Đi­las, u svo­joj knji­zi Be­sud­na ze­mlja, na bri­li­jan­tan na­čin opi­su­je taj sa­pe­ti ži­vot i od­no­se u svo­joj po­ro­di­ci: „`Spremi mi, že­no, brašnjenik`. Dje­ca u vri­sak, a Lu­go­nja ih tje­ši: `Ne boj­te se, ma­ka­nje mo­je, vra­ti­će se babo`. No, dje­ci ni­je do ža­lo­sti sa ocem, ne­go osta­do­še na ni­čem bez ni­če­ga – svu im hra­nu od­ne­se”.
U svo­je vri­je­me lju­di su sa bra­šnje­ni­kom sra­sli di­je­le­ći go­lu isti­nu ta­kve obi­čaj­no­sti, ta­man ko­li­ko da­na­šnji svi­jet sa nov­cem i kar­ti­ca­ma u dže­pu, pri­vi­le­go­van što mo­že bi­lo gdje i u bi­lo ko­je vri­je­me ku­pi­ti sve što je po­treb­no i do­volj­no za ži­vot. A sa­mo pri­je ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja, sva­ko du­že pu­to­va­nje bez bra­šnje­ni­ka, u ko­me se na­la­zi­lo ono naj­nu­žni­je za pre­ži­vlja­va­nje, bi­la je otvo­re­na igra i ri­zik. Za­to se i ka­že da je bra­šnje­nik otva­rao vra­ta svi­je­ta.
Glad ima pra­vo da sva­kog put­ni­ka pod­sje­ti i opo­me­ne na svo­je pri­su­stvo, ona mo­že i da ra­za­pi­nje, pre­ti, ur­la, re­ži, ali za­to je bra­šnje­nik tu da sve to umi­ri, da okre­pi du­šu, na­pu­ni sto­mak, otvo­ri oči, re­lak­si­ra. Taj re­la­tiv­no ma­li bra­šnje­nik, po­lo­žen u zem­bilj od maj­či­ne ma­ra­me, ko­že, ša­mi­je, la­ne­ne kr­pe, ili kri­šom sta­vljen u bo­šču, tor­bi­cu od vu­ne ukra­še­nu ša­ra­ma, u ran­cu ili u ma­lom kar­ton­skom ko­fe­ru omo­ta­nom ka­na­pom od ko­no­plje ili vu­ne da se ne ras­pad­ne, ni­je imao ras­koš slav­ske, bo­žić­ne, baj­ram­ske ili svad­be­ne tr­pe­ze, ali je bio uku­sni­ji i sla­đi od sve­ga po­me­nu­tog za­jed­no.
Bo­go­u­go­dan je sva­ki čin po­mo­ći lju­di­ma u ne­vo­lji, po­go­to­vo put­ni­ci­ma, kao što su ne­ka­da bi­le ra­ba­dži­je i ki­ri­dži­je. Vri­je­me od sun­ca do ma­gle, od ki­še do sni­je­ga. U ta­kvim uslo­vi­ma, de­ša­va­lo se da voj­ni­ci za­lu­ta­ju, da sva­to­vi ili po­je­din­ci, usled ne­vre­me­na ili bo­le­sti, za­no­će u nji­ma ne­po­zna­toj ku­ći. U ta­kvim slu­ča­je­vi­ma do­ma­ći­ni su na­sto­ja­li da što bo­lje do­če­ka­ju i is­pra­te ne­zva­ne go­ste. Ri­jet­ko se de­ša­va­lo da ta­kvi na­sta­ve put bez bra­šnje­ni­ka – bo­lje i crn hleb ne­go pra­zna tor­ba. Iz ta­kvih su­sre­ta ra­đa­la su se kum­stva, po­bra­tim­stva i ve­li­ka pri­ja­telj­stva.
Bra­šnje­nik se no­sio i u ob­ra­mi­ci, ukra­še­noj na­rod­nom or­na­men­ti­kom, a ako se pu­to­va­lo na ko­nju, dr­žao se u bi­sa­ga­ma. Sva­to­vi, ko­ji su pje­ši­ce ili na ko­nji­ma išli po ne­vje­stu u uda­lje­na se­la, no­si­li su bra­šnje­nik. Li­te­ra­tu­ra i lič­ni dnev­ni­ci za­bi­lje­ži­li su do­sta pri­mje­ra po­žr­tvo­va­nja že­na i dje­vo­ja­ka ko­je su pri­pre­ma­le i do­sta­vlja­le bra­šnje­ni­ke voj­ni­ci­ma na fron­tu, usta­ni­ci­ma, haj­du­ci­ma, od­met­ni­ci­ma. Bra­šnje­nik je ču­vao bit­nu ljud­sku mje­ru, pru­žao mir, spo­koj­stvo, na­du, ot­me­nost, za­do­volj­stvo i si­gur­nost, do­sti­žu­ći ve­li­či­nu i u do­bru i u zlu, i u ra­tu i u mi­ru. Imao je pri­vi­le­gi­ju da po­ka­zu­je svoj smi­sao i su­šti­nu sa­mo to­kom pu­to­va­nja, što mu ni­je sme­ta­lo da bu­de žud­nja i van to­ga. To je ama­net pre­da­ka, sto­žer i vo­do­djel­ni­ca, spo­me­nik pra­znim sto­ma­ci­ma; ma­gi­ja oma­me i za­vo­đe­nja. Po­sje­do­vao je te­ra­pe­ut­sko svoj­stvo i dej­stvo. Bio u ne­pre­sta­nom di­ja­lo­gu sa čo­vje­kom: hra­nio ga, sla­vio ga i šti­tio od sve­ga što ži­vo­tu mo­že na­u­di­ti, pre­pun maj­čin­ske i se­strin­ske taj­ne.
Bra­šnje­nik ni­je za­slu­žio, kao što ni­je ni slu­tio, da osta­ne bez bu­duć­no­sti, još ma­nje je raz­mi­šljao da će ta­ko br­zo po­sta­ti pro­šlost.
(Na­sta­vi­će se)