- Pri­re­dio i pre­veo: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

Bi­o­gra­fi A.P.Če­ho­va, me­đu ko­ji­ma ima i do­sta pro­fe­si­o­nal­nih me­di­cin­skih rad­ni­ka, bi­li su iz­ne­na­đe­ni za­što to­li­ko spo­so­ban i do­bar po­zna­va­lac me­di­ci­ne ni­je mo­gao ta­ko du­go da ot­kri­je kod se­be tu­ber­ku­lo­zu plu­ća i simp­to­me ko­ji su odav­no uka­zi­va­li na to, za­što se ni­je li­je­čio, za­što se ni­je obra­tio spe­ci­ja­li­sti­ma i to­me slič­no.
Ako po­gle­da­mo me­mo­a­re i Če­ho­vlje­ve mno­go­broj­ne iz­ja­ve u pi­smi­ma o svo­joj bo­le­sti, on­da nam je pot­pu­no ja­sno da je on znao za nju, a da je taj ka­šalj iz „sto­ma­ka“ i ne­do­sta­tak „svih simp­to­ma“ ko­ji su uka­zi­va­li na po­sto­je­ću bo­lest bi­li sa­mo iz­go­vor za rod­bi­nu i pri­ja­te­lje.
Znao je on, ali ni­je htio da pri­zna da je bo­le­stan. „Li­je­če­nje i bri­ga o svom fi­zič­kom po­sto­ja­nju iza­zi­va­ju u me­ni ne­ka­kvu od­vrat­nost. Ja ne­ću da se li­je­čim.” Kao dok­tor on je znao da bo­le­snik ko­ji se li­je­či od ove te­ške bo­le­sti ne mo­že da se ak­tiv­no ba­vi stva­ra­lač­kim ra­dom, bar ne u to­li­koj mje­ri, jer je to zah­ti­je­va­lo ve­li­ke na­po­re i rad bez pre­ki­da i ta­ko bi on mo­rao da ra­di. I on je bio pot­pu­no svje­stan sve­ga. On je po­čeo da se li­je­či tek kad je bo­lest već na­pra­vi­la ka­ta­stro­fu u nje­go­vom or­ga­ni­zmu i kad već ni­je bi­lo ni­ka­kvog iz­la­za.
U to­ku lje­ta zdra­vlje mu se to­li­ko po­gor­ša­lo da su dok­to­ri in­si­sti­ra­li na nje­go­vom hit­nom od­la­sku u ba­nju na Švar­cval­du u Ba­den­ve­le­ru (Nje­mač­ka). Če­hov je 3. ju­na ot­pu­to­vao ta­mo za­jed­no sa že­nom.
U po­čet­ku, u Ba­den­ve­le­ru on je osje­tio da mu se zdra­vlje po­pra­vlja, čak je ma­štao o pu­to­va­nju po Ita­li­ji, a po­vra­tak na Jal­tu je pla­ni­rao pre­ko Kon­stan­ti­no­po­lja.
Ali, nje­go­vo sta­nje se na­glo pro­mi­je­ni­lo. Oko je­dan sat po­sli­je po­no­ći iz­me­đu 1. i 2. ju­la (15. ju­la po no­vom ka­len­da­ru) 1904. go­di­ne, pro­bu­dio se zbog gu­še­nja i od­mah je za­tra­žio da do­đe dok­tor. Dok­tor je kon­sta­to­vao uspo­ren rad sr­ca, a kam­for ko­ji mu je dao ni­je pr­o­mi­je­nio pa­ci­jen­to­vo lo­še sta­nje. Umi­ru­ći čo­vjek je po­čeo da bun­ca, pri­čao je o ne­ka­kvom mor­na­ru, ras­pi­ti­vao se za Ja­pan­ce. Za­tim se osvi­je­stio i sa osmi­je­hom re­kao že­ni, ko­ja je bi­la pri­pre­mi­la ke­si­cu sa le­dom da mu sta­vi na gru­di: „Na mr­tvo sr­ce led se ne sta­vlja.”
Kad je dok­tor na­re­dio da do­ne­su no­vu fla­šu sa ki­se­o­ni­kom, Če­hov ga je za­u­sta­vio i re­kao mu: „Pri­je ne­go što do­ne­su fla­šu, ja ću da bu­dem mr­tav.”
Če­hov je umro u tri sa­ta no­ću. Do zad­njeg mi­nu­ta on je bio iz­ne­na­đu­ju­će hra­bar i smi­ren.
I.A.Bu­njin se sje­ća da je Če­hov „mno­go pu­ta čvr­sto bra­nio svoj stav da je be­smrt­nost, ili ži­vot po­sli­je smr­ti u bi­lo ka­kvoj for­mi – pra­va glu­post... A on­da je još ne­ko­li­ko pu­ta bio iz­ri­či­ti­ji, su­prot­sta­vlja­ju­ći se svom pret­hod­nom mi­šlje­nju: „Ni u kom slu­ča­ju mi ne mo­že­mo ne­sta­ti po­sli­je smr­ti. Be­smrt­nost je – či­nje­ni­ca.” To je svo­je­vr­stan mi­kro­mo­del Če­ho­vlje­vog pri­la­za ta­kvim po­ja­va­ma, kao što su smrt, ži­vot, be­smrt­nost. On je do­zvo­lio se­bi da do­ne­se dva pot­pu­no su­prot­sta­vlje­na za­ključ­ka.
Ka­rak­te­rom svo­je lič­no­sti i svo­jom pri­ro­dom, Če­hov je bio okre­nut vje­ri u har­mo­nič­nost dru­štva, za ko­ju je po­treb­na ja­ka vo­lja i htio je da u to vje­ru­je. On je bio ča­stan i pa­me­tan čo­vjek i kao mi­sli­lac i knji­žev­ni stva­ra­lac ni­je mo­gao da za­tva­ra oči pred stvar­no­šću ko­ja ga je okru­ži­va­la i ko­ja je bi­la dis­har­mo­nič­na. Dru­štvo se u nje­go­voj per­cep­ci­ji po­ka­zi­va­lo kao po­lje na ko­jem su se su­ko­blja­va­le su­prot­sta­vlje­ne sna­ge i upra­vo u to­me on je vi­dio, pri­je sve­ga, nje­go­vu slo­že­nost, ko­ju čo­vje­či­ji ra­zum ni­je mo­gao da do­seg­ne do kra­ja. On če­zne za je­din­stvom, za har­mo­ni­jom, ali je svje­stan nji­ho­ve neo­stvar­lji­vo­sti.
Če­ho­vlje­va ma­šta i mi­sli su bi­le okre­nu­te pre­ma hra­brim i po­žr­tvo­va­nim lju­di­ma. Ako na­bro­ji­mo sa­mo je­dan dio po­slo­va ko­je je Če­hov ra­dio u svom ži­vo­tu, mo­že­mo re­ći da go­vo­ri­mo o dru­štve­nom pre­ga­o­cu. On je li­je­čio lju­de, or­ga­ni­zo­vao sa­ku­plja­nje po­mo­ći za si­ro­ma­šne i glad­ne po gu­ber­ni­ja­ma, bio re­jon­ski ru­ko­vo­di­lac za bor­bu pro­tiv ko­le­re, gra­dio je ško­le, bol­ni­ce, kom­ple­ti­rao dru­štve­ne bi­bli­o­te­ke, tra­žio po­moć i lič­no po­mo­gao sto­ti­na­ma lju­di ko­ji su ži­vje­li u bi­je­di i ne­sre­ći.
Ob­ja­vlji­vao je no­vin­ske član­ke, na­pi­sao je knji­gu o ro­bi­ja­škom ostr­vu Sa­ha­li­nu, pre­šav­ši zbog to­ga ci­je­li Si­bir na ko­nji­ma, u du­ži­ni od če­ti­ri hi­lja­de vr­sta. To je ra­dio čo­vjek ko­ji ni­kad ni­je imao do­bro zdra­vlje. I sve je to ra­dio pa­ra­lel­no i bez pre­ki­da sa stva­ra­njem knji­žev­nih dje­la ko­ja su otvo­ri­la no­vu stra­ni­cu u svjet­skoj knji­žev­no­sti. K R A J