-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Od ko­le­ge Bran­ka Pe­tra­no­vi­ća, zre­li­jeg, is­ku­sni­jeg i ozbilj­ni­jeg, na­u­čio sam ka­ko se uči. Kad smo za­vr­ši­li stu­di­je i kad smo po­sta­li pro­fe­so­ri na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu, na­sta­vi­li smo s dru­že­njem i pri­ja­te­lje­va­njem. Za­to što sam ga uva­ža­vao kao ve­li­kog znal­ca na­še naj­no­vi­je isto­ri­je, u ko­joj, po mom čvr­stom uvje­re­nju, kod sa­vre­me­ni­ka ni­je imao prem­ca, u ne­ko­li­ko iz­bor­nih ci­klu­sa za­la­gao sam se za to da ga Odje­lje­nje isto­rij­skih na­u­ka SA­NU pred­lo­ži kao svog kan­di­da­ta i iza­be­re ga za do­pi­snog čla­na. Na­ža­lost, u to­me ni­je­sam uspio. Za naj­no­vi­ju isto­ri­ju kao na­u­ku mo­je ko­le­ge iz SA­NU ni­je­su ima­li ra­zu­mi­je­va­nje. Po­sma­tra­li su je kao dio ak­tu­el­ne po­li­ti­ke i zbog to­ga su sma­tra­le da Bran­ko ne za­slu­žu­je da bu­de član SA­NU. Za­ni­mlji­vo je i to da je Cr­no­gor­ska aka­de­mi­ja na­u­ka i umjet­no­sti bi­la sprem­na da Bran­ka pri­mi u svo­je re­do­ve. Me­đu­tim, Bran­ko je to od­bio. Čak i kad mi je bi­lo ja­sno da ne­će bi­ti iza­bran u SA­NU, ni­je htio da po­sta­ne član CA­NU. O to­me mi je re­kao: „Ako ne mo­gu da bu­dem član SA­NU, do če­ga mi je sta­lo, ne­ću da bu­dem član CA­NU”. (...)
Pri­je no što sam po­šao u voj­sku, do­go­vo­rio sam se s pro­fe­so­rom Va­som Ču­bri­lo­vi­ćem da mu se po de­mo­bi­li­za­ci­ji ja­vim da bi mi na­šao mje­sto u ne­kom in­sti­tu­tu, mu­ze­ju ili ar­hi­vu, a na ko­jem bih mo­gao da se ba­vim i na­u­kom. Za­to sam se od­mah po iz­la­sku iz voj­ske ja­vio pro­fe­so­ru da zna da sam voj­sku od­slu­žio i da oče­ku­jem za­po­sle­nje. Pro­fe­sor me je po­sa­vje­to­vao da ne­gdje pri­vre­me­no na­đem po­sao, a da će on po­ku­ša­ti da obez­bi­je­di jed­no asi­stent­sko mje­sto kod nje­ga na Ka­te­dri za isto­ri­ju na­ro­da Ju­go­sla­vi­je u no­vom vi­je­ku, pa kad to bu­de ura­dio, da će mi se ja­vi­ti. Ka­ko se sve to de­ša­va­lo uoči po­čet­ka škol­ske 1958. go­di­ne, oti­šao sam naj­pri­je u Ki­kin­du. U tom gra­du ta­da je po­sto­jao je­dan po­le­tan od­boj­ka­ški klub s am­bi­ci­ja­ma da se do­mog­ne što vi­šeg tak­mi­čar­skog ran­ga. Ve­ći­nu od­boj­ka­ša či­ni­li su mla­di pro­svjet­ni rad­ni­ci, uči­te­lji i na­stav­ni­ci. Oni su že­lje­li da se za­po­slim u Ki­kin­di i da po­sta­nem član nji­ho­vog od­boj­ka­škog klu­ba. To se mo­glo la­ko ostva­ri­ti za­to što je pred­sjed­nik klu­ba bio ugled­ni grad­ski funk­ci­o­ner za­du­žen za pro­svje­tu. Baš ta­da u ki­kind­skoj gim­na­zi­ji bi­lo je upra­žnje­no jed­no mje­sto pro­fe­so­ra isto­ri­je. Me­đu­tim, Ki­kin­đa­ni su mi po­nu­di­li mje­sto pro­fe­so­ra isto­ri­je u osmo­go­di­šnjoj ško­li. Mje­sto pro­fe­so­ra isto­ri­je u gim­na­zi­ji da­to je jed­nom mom ko­le­gi, Ki­kin­đa­ni­nu, iz po­zna­te po­ro­di­ce pro­svjet­nih rad­ni­ka. Ne­za­do­vo­ljan ta­kvim rje­še­njem, od­lu­čio sam da od­bi­jem po­nu­du Ki­kin­đa­na, a da pri­hva­tim po­sao u Zre­nja­ni­nu, u Sred­njoj ugo­sti­telj­skoj ško­li, gdje i ni­je­sam pre­da­vao isto­ri­ju ne­go dr­žav­no ure­đe­nje i ge­o­gra­fi­ju s tu­ri­zmom. Bi­li su to pred­me­ti ko­ji mi uop­šte ni­je­su od­go­va­ra­li, za ko­je ni­je­sam imao udž­be­ni­ke i za či­je pre­da­va­nje sam se ozbilj­no mo­rao pri­pre­ma­ti. Me­đu­tim, Zre­nja­nin mi je od­go­va­rao vi­še od Ki­kin­de za­to što sam tu u ku­ći mog oca imao obez­bi­je­đen stan i hra­nu, a ja sam htio da ušte­dim ne­što nov­ca za pred­sto­je­ći od­la­zak u Be­o­grad i za ta­mo­šnje iz­dr­ža­va­nje.
Čim je po­če­la škol­ska go­di­na, zre­nja­nin­ska Sred­nja eko­nom­ska ško­la an­ga­žo­va­la me je da u od­su­stvu obo­lje­log pro­fe­so­ra isto­ri­je pre­u­zmem sve nje­go­ve ča­so­ve. Ka­ko je taj moj ko­le­ga imao i ho­no­rar­ne ča­so­ve u ve­čer­njoj eko­nom­skoj i par­tij­skoj eko­nom­skoj ško­li, pre­u­zeo sam i te ča­so­ve. Ta­ko se de­si­lo da sam imao dva i po pu­ta vi­še ča­so­va od pro­pi­sa­ne nor­me. Iako sam bio u do­broj fi­zič­koj kon­di­ci­ji, bi­lo je to za me­ne, po­čet­ni­ka, ne sa­mo ve­li­ko fi­zič­ko već i in­te­lek­tu­al­no op­te­re­će­nje. Po­red pri­pre­ma­nja za pre­da­va­nja iz po­zna­va­nja dru­štva i ge­o­gra­fi­je s tu­ri­zmom mo­rao sam da se pri­pre­mam i za raz­ne me­tod­ske je­di­ni­ce iz op­šte i na­ci­o­nal­ne isto­ri­je. Moj rad­ni dan po­či­njao je u osam ča­so­va uju­tro, s krat­kom pa­u­zom za ru­čak, a za­vr­ša­vao se do de­vet ili de­set ča­so­va uve­če. Zbog sva­ko­dnev­nog ve­li­kog bro­ja ča­so­va po­če­le su da po­su­sta­ju mo­je gla­sne ži­ce, pa sam s ne­str­plje­njem oče­ki­vao vi­kend da ih od­mo­rim. I po­red tog ve­li­kog fi­zič­kog i in­te­lek­tu­al­nog op­te­re­će­nja, ko­je ni­je bi­lo la­ko iz­dr­ža­ti, uspio sam da sa­ku­pim ar­hiv­ske i dru­ge po­dat­ke za moj pr­vi na­uč­no­i­stra­ži­vač­ki rad „Srp­ski voj­ni lo­gor kod Per­le­za u 1848. go­di­ni”, ko­ji je ob­ja­vljen 1961. u Ma­ti­či­nom „Zbor­ni­ku za dru­štve­ne na­u­ke”.
Kra­jem ju­na 1959, po za­vr­šet­ku škol­ske go­di­ne, pro­fe­sor Ču­bri­lo­vić mi je ja­vio da će me od po­čet­ka ju­la pre­u­ze­ti Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet kao pro­fe­so­ra sred­nje ško­le do­di­je­lje­nog na rad. Ta­ko sam, u tom svoj­stvu, ko­je je pret­ho­di­lo zva­nju asi­sten­ta, po­čeo da ra­dim na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu od 1. ju­la 1959. go­di­ne. Upr­kos ve­li­kom po­slu ko­jim sam u Zre­nja­ni­nu bio op­te­re­ćen, iz oba škol­ska ko­lek­ti­va u ko­ji­ma sam ra­dio no­sim li­je­pa i pri­jat­na sje­ća­nja. Kao mla­dog pro­fe­so­ra, po­čet­ni­ka bez is­ku­stva, sta­ri­je ko­le­ge pri­hva­ti­le su me na naj­bo­lji mo­gu­ći na­čin. Ra­zlo­žnim i pri­ja­telj­skim sa­vje­ti­ma ko­ji se ti­ču na­sta­ve po­seb­no su me za­du­ži­li pro­fe­so­ri Ži­va Ko­la­rov, Bo­ško Bo­go­je­vić i Đur­đev­ka Stoj­ko­vić. Vr­lo bli­ske od­no­se us­po­sta­vio sam sa svr­še­nim bo­go­slo­vom i prav­ni­kom Ti­mo­ti­jem Ra­ji­ćem, ko­ji je pri­je ra­ta bio grad­ski ve­li­ki bi­lje­žnik Beč­ke­re­ka i Pe­trov­gra­da a po­sli­je ra­ta ru­ko­vo­di­lac Zre­nja­nin­skog ar­hi­va. On je po­sje­do­vao bo­ga­tu bi­bli­o­te­ku i ba­vio se isto­ri­jom.(NA­STA­VI­ĆE SE)