-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Za­vr­šio je ru­ko­pis knji­ge „Lju­di go­vo­re”. Nu­di je Ge­ci Ko­nu za ob­ja­vlji­va­nje, a ovaj po­nu­du pri­hva­ta pod uslo­vom da do­ne­se blan­ko mje­ni­cu sa pot­pi­som dva li­ca da će po­kri­ti tro­ško­ve uko­li­ko se knji­ga ne pro­da. Mje­ni­cu su pot­pi­sa­li Alek­san­dar De­ro­ko i još je­dan pri­ja­telj. Ova knji­ga – ro­man, no­ve­la, di­ja­lo­ški pu­to­pis ili po­e­ma – po mi­šlje­nju nje­go­vog pri­ja­te­lja Mar­ka Ri­sti­ća, naj­sa­vr­še­ni­je je dje­lo Rast­ka Pe­tro­vi­ća. Mi­lan Bog­da­no­vić je u „Srp­skom knji­žev­nom gla­sni­ku na­gla­sio Rast­ko­vu za­ča­ra­nost „ma­gič­nim fak­tom ri­je­či”, a Sta­ni­slav Vi­na­ver ve­li da Rast­ko tra­ži „jed­no pro­sto, krat­ko, ća­ska­vo čo­vje­čan­stvo”, a sve „za san pod ne­bom i u ne­bu”. Taj „ma­li ko­smič­ki spis” po mno­gi­ma je svo­je­vr­sni dnev­nik o dru­gi­ma, o lju­di­ma uhva­će­nim u tre­nut­ku ka­da go­vo­re. Rast­ko je de­kre­tom po­sta­vljen za se­kre­ta­ra Mi­ni­star­stva ino­stra­nih po­slo­va.
A nje­go­vi ne­ka­da naj­in­tim­ni­ji pri­ja­te­lji – sa­da ovi­ja­ni pri­pad­ni­ci nad­re­a­li­stič­kog po­kre­ta – ob­ja­vlju­ju pr­vi broj re­vi­je „Nad­re­a­li­zam da­nas i ov­dje”. Đor­đe Jo­va­no­vić za Rast­ka ka­že da je „šam­pi­on me­dve­đih uslu­ga nad­re­a­li­zmu”. Rast­ko je svoj od­nos pre­ma nad­re­a­li­zmu, kao po­kre­tu u umjet­no­sti, ko­ji je on pr­vi na ovom be­o­grad­skom tlu do­nio kao mi­sao i ide­ju uop­šte i njo­me in­fi­ci­rao mla­de pi­sce, u „Vre­me­nu”, u član­ku „Nad­re­a­li­stič­ka mi­sao”, ova­ko for­mu­li­sao: „... Pod­svi­jest ne­ma one mo­ći ko­ju joj nad­re­a­li­sti pri­da­ju, a ono što od nje uzi­ma­ju ne pri­pa­da iz­gle­da ni­ka­ko njoj...”
Na­vu­kao je odi­jum tri­na­e­sto­ri­ce zva­nič­nih nad­re­a­li­sta, me­đu ko­ji­ma su i nje­mu do­ne­dav­no ve­o­ma bli­ski pri­ja­te­lji, kao što su: Mar­ko Ri­stić, Du­šan Ma­tić, Mi­lan De­di­nac. No, s nji­ma će na­sta­vi­ti pri­ja­te­lje­va­nje, s ne­ki­ma i do kra­ja ži­vo­ta (De­di­nac i Ma­tić). Je­sen pro­vo­di u Tur­skoj – pu­tu­ju­ći po zna­me­ni­tim mje­sti­ma Ma­le Azi­je. Sa De­din­cem je po­seb­no bli­zak. Obič­no bi sje­dje­li u po­zna­toj ka­fa­ni na Sla­vi­ji „Kod tri se­lja­ka”. De­di­nac je sta­no­vao u bli­zi­ni, u uli­ci Pro­te Ma­te­je. Vo­lio je da se sa pri­ja­te­lji­ma na­đe i da pri­re­di pra­vu go­zbu. Vo­lio je šet­nje po oko­li­ni Be­o­gra­da, ko­ju je ve­o­ma do­bro po­zna­vao. On­da Du­nav i nje­go­ve ru­kav­ce po­zna­vao je kao do­bar ri­bar. Po­zna­ni­ke i pri­je­te­lje oslo­vlja­vao bi sa „Ba­to...” Na taj nje­gov uz­vik uvi­jek bi se ne­ko okre­nuo ili, pak, oda­zvao.
Go­vor­ljiv, čak i br­bljiv, Rast­ko je vo­lio fud­bal. Obič­no bi sa Mi­mom De­din­cem i nje­go­vom vje­re­ni­com Rad­mi­lom Bu­nu­še­vac, no­vi­nar­kom „Po­li­ti­ke”, išao na fud­bal­ske utak­mi­ce. To mu je, po­red pje­ša­če­nja i pli­va­nja, bi­la strast. Ili bi se­be pri­te­gao na rad, na pi­sa­nje ro­ma­na „Dan še­sti”. U „Srp­skom knji­žev­nom gla­sni­ku” ob­ja­vio je je­dan od­lo­mak, za­pra­vo ski­cu bu­du­ćeg ve­li­kog dje­la. Na­zvao ga je „Sme­đi Pe­tar se pro­bu­dio”.
Ljet­nje fe­ri­je 1933. go­di­ne pro­vo­di sa pri­ja­te­ljem Mi­mom De­din­cem na Pa­la­ma, kod Sa­ra­je­va, na pa­di­na­ma Ro­ma­ni­je. Tu je na opo­rav­ku bi­la i Mi­mi­na vje­re­ni­ca Rad­mi­la. Rast­ko je do­šao auto­mo­bi­lom, što je bi­la ri­jet­kost. Po­tr­pao bi dru­štvo i za­jed­no bi obi­la­zi­li oko­li­nu, a po­tom bi si­šli u Sa­ra­je­vo. Ta­mo bi na­šli Ti­na Uje­vi­ća, sa ko­jim bi se dru­ži­li obi­la­ze­ći po­zna­te ka­fa­ne. Je­lo se i pi­lo, ve­se­li­lo i lu­di­ra­lo. Rast­ko je sti­zao i da ra­di, da pi­še svoj ro­man. Pi­sao ga je u so­bi, ali i u bo­ro­vom šu­ma­r­ku. Po­tom bi na­pi­sa­no či­tao pri­ja­te­lji­ma. Uve­ća­va­li su se pa­su­si „Da­na še­stog”. Uži­vao je u fo­to­gra­fi­sa­nju, za­tim u cr­ta­nju. Vo­lio je da slu­ša pri­če Ga­vra Ili­ća, vi­spre­nog se­lja­ka is­pod Ro­ma­ni­je, za ko­ga je Rast­ko sre­dio da ga po­sta­ve za se­o­skog po­šta­ra. A na je­sen no­ve oba­ve­ze u Mi­ni­star­stvu, dru­že­nja sa be­o­grad­skim pri­ja­te­lji­ma, sje­delj­ke u mon­den­skom dru­štvu.
Vla­di­mir Na­zor, za­gre­bač­ki pje­snik, ša­lje mu svo­ju no­vu knji­gu, Rast­ko mu 6. no­vem­bra za­hva­lju­je: „Dra­gi, go­spo­di­ne, žu­rim da Vam od­mah za­hva­lim na To­pu­skim ele­gi­ja­ma ko­je sam ma­lo­čas pri­mio. Ra­zu­mje­će­te ko­li­ko me je ob­ra­do­va­la va­ša pa­žnja, uto­li­ko pri­je što knji­ga ni­je u pro­da­ji, te bih bio pot­pu­no li­šen uži­va­nja da je či­tam i imam. (...)”.
Sve če­šće se ja­vlja tek­sto­vi­ma u „Po­li­ti­ci”. Po­ni­jet je iz­lo­žbom sli­ka Iva­na Ta­ba­ko­vi­ća i Ne­djelj­ka Gvo­zde­no­vi­ća, nji­ho­vim akva­re­li­ma i tem­pe­ra­ma. U Be­lom Po­to­ku, se­lu is­pod Ava­le, u ma­loj se­o­skoj cr­kvi 19. apri­la 1934. go­di­ne vjen­ča­li su se Mi­lan De­di­nac i Rad­mi­la Bu­nu­še­vac. Kum je bio Vla­di­slav Rib­ni­kar. Sta­ri svat Rast­ko Pe­tro­vić. Rast­ko je mla­doj po­klo­nio pla­vu ha­lji­nu od „an­đe­o­ske ko­že”. Po­tom ru­čak u Top­či­de­ru, po­sli­je du­gog ob­re­da u cr­kvi – pop se pre­pao što je kum di­rek­tor „Po­li­ti­ke”, a dru­gi di­plo­ma­ta, pa je slu­žbu odu­žio.
Ra­ki­ći su se vra­ti­li u ze­mlju. Ušao je u ma­son­sku lo­žu, pod uti­ca­jem svo­ja dva pri­ja­te­lja iz Mi­ni­star­stva – Iva­na Fran­ge­ša i Al­ber­ta Ili­ća. Do to­ga, me­đu­tim, ni­je dr­žao. Kad kroz ko­ju go­di­nu kre­ne za Ame­ri­ku, osta­vi­će u Be­o­gra­du ma­son­ska zna­me­nja – ke­ce­lji­cu i ru­ka­vi­ce.
(Na­sta­vi­će se)