-PIŠE: dr Vu­kić Ilin­čić

Zbog te­škog sta­nja u Cr­noj Go­ri, kao i kon­tro­verz­nih in­for­ma­ci­ja ko­je su sti­za­le, naj­vi­še od emi­grant­ske vla­de, i mno­gih žal­bi, sa­ve­zni­ci su upu­ti­li na­ro­či­tu ko­mi­si­ju od­mah na­kon iz­bo­ra, od­no­sno po­bu­ne, sa za­dat­kom da utvr­di stvar­no či­nje­nič­no sta­nje. Na če­lu ko­mi­si­je bio je po­zna­ti ge­ne­ral Fran­še D’ Epe­re. Ko­mi­si­ja je sa­či­ni­la iz­vje­štaj, ko­ji gla­si:
1. Da su tru­pe u Cr­noj Go­ri ju­go­slo­ven­ske, a ne srp­ske; da nji­hov broj u ci­je­loj ze­mlji ne pre­la­zi 500 i da se one ni­je­su mi­je­ša­le u iz­bo­re.
2. Da su iz­bo­ri bi­li slo­bod­ni jer 500 voj­ni­ka ju­go­slo­ven­skih ni­je mo­glo svo­ju vo­lju na­tu­ri­ti de­se­ti­na­ma hi­lja­da na­o­ru­ža­nih Cr­no­go­ra­ca.
3. Da su iz­bo­ri iz­vr­še­ni slo­bod­ni­je od onih ko­ji su se prak­ti­ko­va­li za vri­je­me biv­šeg kra­lja Ni­ko­le.
4. Da su svi Cr­no­gor­ci za je­din­stvo sa Sr­bi­jom i ne že­le po­vra­tak ras­kra­lja Ni­ko­le, ko­je­ga dr­že za iz­daj­ni­ka ze­mlje.
5. Da je po­bu­na pro­u­zro­ko­va­na od ne­ko­li­ko age­na­ta biv­šeg kra­lja, ko­ji su pot­po­mog­nu­ti agen­ti­ma ita­li­jan­skim, mo­gli ob­ma­nu­ti ne­ke neo­ba­vi­je­šte­ne lič­no­sti.
6. Da red vla­da u ze­mlji, da će kriv­ci bi­ti su­đe­ni od re­dov­nih su­do­va.
7. Mi smo zah­ti­je­va­li, da od­bje­gli po­bu­nje­ni­ci u San­đo­va­ni di Me­dua i u Ko­tor, me­đu Ita­li­ja­ne, bu­du pre­da­ti đe­ne­ra­lu fran­cu­skom Ve­ne­lu, da od­go­va­ra­ju za ru­še­nje te­le­graf­skih ži­ca i pljač­ku voj­nič­kih na­mir­ni­ca. Broj za­tvo­re­nih lič­no­sti pe­nje se od pri­li­ke na jed­nu sto­ti­nu. Svi se­lja­ci su pu­šte­ni na slo­bo­du. Pod­go­ri­ca, 8. fe­bru­ar 1919. go­di­ne.“ Sli­je­de pot­pi­si (primj – V.I.).
Sve emi­grant­ske vla­de, a po­seb­no vo­đa po­bu­ne Jo­van Pla­me­nac, po­seb­nu pa­žnju su obra­ća­le na kon­fe­ren­ci­ju mi­ra, ali bez uspje­ha. Iz­laz iz te­ške si­tu­a­ci­je emi­grant­ska vla­da tra­ži­la je na sve na­či­ne, pri če­mu se če­sto ni­je­su bi­ra­la sred­stva. O to­me svje­do­či je­dan pred­log te iste vla­de iz no­vem­bra 1920. o uni­ji Cr­ne Go­re i Al­ba­ni­je. Je­dan od naj­te­žih uda­ra­ca emi­grant­skoj vla­di Jo­va­na Pla­men­ca bio je Ra­pal­ski ugo­vor, ka­da se nje­na je­di­na za­štit­ni­ca Ita­li­ja do­go­vo­ri­la sa vla­dom u Be­o­gra­du. Ubr­zo za­tim pri­stu­pi­lo se eli­mi­na­ci­ji emi­grant­ske voj­ske i vla­de. Na­kon iz­bo­ra za Kon­sti­tu­an­tu Pla­me­nac je uvi­dio da je sve iz­gu­blje­no, pa je po­ku­šao da se na­go­di sa Be­o­gra­dom.
Po­red sve­ga, kon­tro­verz­na emi­grant­ska vla­da i njen još kon­tro­verz­ni­ji pred­sjed­nik Jo­van S. Pla­me­nac ne go­vo­re da su pro­tiv uje­di­nje­nja. U jed­nom član­ku ko­ji je od­go­vor An­dri­ji Ra­do­vi­ću na je­dan no­vin­ski čla­nak 1934. go­di­ne, Pla­me­nac ka­že da je stvar­na isto­rij­ska či­nje­ni­ca „da su svi Cr­no­gor­ci bez ob­zi­ra na raz­li­ke bi­li za uje­di­nje­nje... da smo jed­na­ko mi­sli­li o tom isto­rij­skom ide­a­lu...“
Smrt kra­lja Ni­ko­le 16. fe­bru­a­ra (1. mart) 1921. go­di­ne iza­zva­la je kon­fu­zi­ju u emi­grant­skim re­do­vi­ma. Na po­vr­ši­nu iz­bi­ja ne­za­do­volj­stvo jed­nog di­je­la emi­gra­ci­je pre­ma Jo­va­nu Pla­men­cu. On je svu moć te vla­de bio skon­cen­tri­sao u svo­jim ru­ka­ma. Ne­ko­li­ko da­na po­sli­je pre­u­zi­ma­nja vla­sti, no­vi kralj Da­ni­lo je ab­di­ci­rao u ko­rist svo­ga si­nov­ca Mi­ha­i­la. Za na­mje­sni­ka je od­re­dio svo­ju maj­ku, kra­lji­cu Mi­le­nu, do tre­nut­ka ka­da će bi­ti mo­gu­će da još dva na­mje­sni­ka iza­be­re Skup­šti­na. Po­zvao je sve da se po­ko­re nje­go­voj od­lu­ci, ko­ju je do­nio, ka­ko je na­gla­sio, zbog in­te­re­sa Cr­ne Go­re i da je sva­či­ja du­žnost da se pred tim za­bo­ra­ve lič­ni in­te­re­si. Po­zna­ti isto­ri­čar Bo­gu­mil Hra­bak (moj pro­fe­sor – primj. V.I.) ka­že u jed­nom svom na­uč­nom ra­du, da je Jo­van Pla­me­nac po­sli­je smr­ti kra­lja Ni­ko­le pre­ten­do­vao čak i na po­lo­žaj re­gen­ta.
Da­ni­lo­va ab­di­ka­ci­ja je kod di­je­la emi­gra­ci­je i jed­ne gru­pe ofi­ci­ra iza­zva­la još ve­će ne­go­do­va­nje pro­tiv Pla­men­ca. Po­sli­je raz­o­ru­ža­nja emi­grant­ske voj­ske, ob­u­sta­vlja­nja nje­ne is­hra­ne i ras­tu­ra­nja u ne­ko­li­ko gar­ni­zo­na da bi se iz njih de­por­to­va­li u Ju­go­sla­vi­ju i dru­ge ze­mlje, Jo­van Pla­me­nac je pod­nio ostav­ku, a re­gent­ki­nja Mi­le­na ime­no­va­la no­vu emi­grant­sku vla­du. Za pred­sjed­ni­ka vla­de ime­no­van je Mi­lu­tin Vu­či­nić, a za čla­no­ve Pe­ro Šoć i Vla­di­mir Po­po­vić. Osnov­na ulo­ga no­ve vla­de sve­la se na zbri­nja­va­nje ostat­ka emi­grant­ske voj­ske i iz­bje­gli­ca. Vo­đe cr­no­gor­ske emi­gra­ci­je po­če­le su da se vra­ća­ju u ze­mlju, a me­đu nji­ma i Jo­van Pla­me­nac, gdje su, uglav­nom, do­bi­ja­li u no­voj dr­ža­vi vi­so­ke po­lo­ža­je i pen­zi­je. Ina­če, Jo­van Pla­me­nac je od stra­ne kra­lja Alek­san­dra Ka­ra­đor­đe­vi­ća ne sa­mo abo­li­ran već i una­pri­je­đen za di­plo­ma­tu u Če­ho­slo­vač­koj, što je bi­la krup­na ne­prav­da ko­ja je iza­zva­la ve­li­ki re­volt. Na­su­prot to­me, obič­nim voj­ni­ci­ma se su­di­lo na Ce­ti­nju. Sva­ka zna­čaj­ni­ja ak­tiv­nost cr­no­gor­ske emi­gra­ci­je pre­sta­je od 1925. go­di­ne. Čla­no­vi zba­če­ne di­na­sti­je Pe­tro­vić ni­je­su bi­li mno­go ak­tiv­ni. Uglav­nom su se bri­nu­li ka­ko da ri­je­še svoj ma­te­ri­jal­ni sta­tus. Sa vla­dom u Be­o­gra­du ri­je­ši­li su pi­ta­nje apa­na­že za kon­fi­sko­va­na ima­nja u Cr­noj Go­ri. Od­re­đe­na je apa­na­ža u iz­no­su od 40 mi­li­o­na di­na­ra, a pla­ća­la se čla­no­vi­ma di­na­sti­je kao do­ži­vot­na ren­ta, pre­ma nji­ho­vom di­na­stič­kom i dru­štve­nom po­lo­ža­ju.
Za­ni­mlji­vo je da su po­je­di­ni čla­no­vi po­ro­di­ce Pe­tro­vić Nje­goš i ka­sni­je upu­ći­va­li pro­gla­se na­ro­du u Cr­noj Go­ri. U jed­nom pro­gla­su iz­vje­sni Mi­lo Pe­tro­vić, ko­ji sam ka­že da je „da­lji ro­đak di­na­sti­je“, če­sti­ta­ju­ći im No­vu go­di­nu i Bo­žić iz Že­ne­ve 1931. go­di­ne, iz­me­đu osta­log ka­že: „... Po­što su se pre­o­sta­li čla­no­vi Kra­ljev­ske Ku­će Pe­tro­vić – Nje­go­ša na­rav­na­li sa srp­skim za­vo­je­va­čem... ja je­di­ni osta­jem da vas po­ve­dem...“
Po­sli­je ga­ran­to­va­ne am­ne­sti­je ju­go­slo­ven­ske vla­de, je­dan broj od­met­ni­ka vra­tio se iz ino­stran­stva u ze­mlju. Je­dan broj po­bu­nje­ni­ka je i da­lje ostao u šu­mi, naj­vi­še zbog stra­ha od su­đe­nja. Vla­sti su če­sto po­zi­va­le od­met­ni­ke da se pre­da­ju. Jed­no ta­kvo pi­smo bi­lo je upu­će­no Ra­do­ji­ci Mi­šu­ro­vu Nik­če­vi­ću. Nik­če­vić je u za­tvo­ru na­pra­vio je­dan je­din­stven su­ve­nir, bez ijed­nog ek­se­ra, na­zvan „Na­ci­o­nal­ni hram gu­sla­ma“. Ve­li­či­na osno­ve ovog pred­me­ta iz­no­si­la je oko če­ti­ri kva­drat­na me­tra. Na su­ve­ni­ru su bi­li ure­za­ni li­ko­vi srp­skih i ju­go­slo­ven­skih vla­da­ra, a unu­tra su bi­le gu­sle. Pa­ra­lel­no je ob­ja­vio i isto­i­me­nu pu­bli­ka­ci­ju o tom su­ve­ni­ru. ( Nik­če­vić je 1942. go­di­ne po­gi­nuo na Br­šnu kao ko­man­dant jed­nog čet­nič­kog od­re­da u bor­bi sa par­ti­za­ni­ma – primj. V.I.). U po­sve­ti knji­ge o hra­mu mla­dom kra­lje­vi­ću Pe­tru II Ka­ra­đor­đe­vi­ću, Nik­če­vić pro­ro­čan­ski na­go­vje­šta­va još go­re da­ne: „Mlad so­ko­le, sre­ćo na­sme­ja­na / Ši­ri kri­la Ne­bu pod obla­ke, / Još će bi­ti da­na za meg­da­na / Još će bi­ti mu­ke sva­ko­ja­ke.“