-Pi­še:dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić film­ski i TV re­di­telj

To su upra­vo svi oni re­flek­si svi­je­sti ko­ji od­ra­ža­va­ju dru­štve­ne od­no­se i sa­mo vri­je­me. Za Vi­skon­ti­ja je, odvo­ji­ti se od vre­me­na i svi­je­ta, isto što i odvo­ji­ti se od se­be, pa je za­to po­raz Li­vi­je Ser­pi­je­ri ne­mi­nov­nost u ko­joj čak i ne gle­da tra­ge­di­ju. To je ne­mi­nov­nost do ko­je je mo­ra­lo do­ći.Ovaj film ozna­ča­va na­pu­šta­nje Vi­skon­ti­je­vog pret­hod­nog rad­nič­kog mi­ljea u fil­mo­vi­ma Op­se­si­ja (1942) i Te­ra Tre­ma (1948). I po­red to­ga, na­mer­na te­a­tral­nost fil­ma Sen­so ni­je mno­go dru­ga­či­ja od eks­tra­va­gan­ci­ja stra­sti u Op­se­si­ji i ni­je ma­nje auten­tič­na sa svo­jom ras­ko­šnom ari­sto­krat­skom sce­no­gra­fi­jom (re­di­telj je in­si­sti­rao na svje­že ubra­nom cvi­je­ću u sva­koj so­bi, bez ob­zi­ra da li se to­ga da­na sni­ma u toj so­bi ili ne). Gro­fi­ca Li­vi­ja Ser­pi­je­ri (Ali­da Va­li), Ga­ri­bal­di­je­va pri­sta­li­ca, za­u­zi­ma se za svog ro­đa­ka ka­da on iza­zo­ve jed­nog austrij­skog ofi­ci­ra na dvo­boj. Po­ruč­nik Franc Ma­ler (Fer­li Gran­džer) is­tu­pi iz dvo­bo­ja. Ofi­cir Ma­ler, ve­li­ki šar­mer ali i ku­ka­vi­ca, uspi­je­va da za­ve­de gro­fi­cu, ko­ja će zbog lju­ba­vi pre­ma nje­mu, iz­da­ti mu­ža, čast i do­mo­vi­nu. Ve­li­či­na i tra­ge­di­ja vre­me­na po­ka­zu­je se u go­to­vo sva­koj sce­ni. Pro­mje­ne su mo­gu­će za­to što ih lju­di osje­ća­ju i što im do­ga­đa­ji po­ma­žu da se is­ka­žu u svo­joj ak­tiv­noj for­mi. Ku­li­se ni­su do kra­ja sru­še­ne, ali je isti­na tra­že­na iza njih mi­mo njih, upra­vo u sa­mim lju­di­ma. Oni su Vi­skon­ti­ju je­di­no ob­ja­šnje­nje za sve. Raz­lo­zi po­bu­ne ni­su sa­mo so­ci­jal­ne pri­ro­de već pri­je sve­ga pro­blem svi­je­sti i slo­bo­de pa je ra­zu­mlji­vo što glav­ni ak­te­ri za­u­zi­ma­ju od­nos pre­ma ova­ko vi­đe­noj stvar­no­sti.
Ako je ne pri­hva­ta mla­đi Uso­ni, ni Ma­ler je ne bra­ni na­ro­či­to žu­stro.
Uglav­nom, sva­ko se od nje dis­tan­ci­ra na svoj na­čin i u tim in­di­vi­du­al­nim re­ak­ci­ja­ma Vi­skon­ti na­la­zi ne sa­mo po­treb­na ob­ja­šnje­nja već i od­go­vor na ono stal­no pi­ta­nje – da li je čo­vjek u sta­nju da se sna­đe u svom vre­me­nu, da ima sop­stve­ni stav pre­ma ak­tu­el­nim do­ga­đa­ji­ma i mo­že li kroz ta­kav lič­ni ži­vot da is­ka­že i svo­ju ljud­sku su­šti­nu? Čo­vjek mo­ra da ob­u­zda­va svo­je stra­sti, da se­be pro­jek­tu­je kroz do­ga­đa­je u bu­duć­no­sti, a Li­vi­ja, ova­kvim svo­jim po­na­ša­njem, ne mo­že da oče­ku­je za se­be ni pra­vu lju­bav a ka­mo­li ži­vot sa smi­slom u ko­jem će se ova­plo­ti­ti ide­a­li u ko­je je ne­ka­da vje­ro­va­la. Otud je Vi­skon­ti ne oprav­da­va, ni­ti za­pa­da u sen­ti­men­tal­nost. Jed­na dru­ga­či­ja Ita­li­ja na ovom isto­rij­skom plat­nu na­šla je svoj od­sjaj kroz neo­bič­no upe­ča­tlji­ve opi­se, stra­sti, po­kre­te, objek­tiv­no sa­gle­da­ne do­ga­đa­je, ali još vi­še kroz svi­jest o se­bi i nu­žno­sti onog što či­ne svi ovi lju­di, bez ob­zi­ra na so­ci­jal­no po­ri­je­klo i kla­snu pri­pad­nost u za­jed­nič­koj te­žnji za slo­bo­dom. Jed­na ope­ra je za­vr­še­na — ona za­i­sta pri­pa­da pro­šlo­sti, a čo­vjek ko­ji že­li da na­đe sklad iz­me­đu vre­me­na i in­di­vi­du­al­nih htje­nja mo­ra da se opre­di­je­li ili po­to­ne u ap­surd­no­sti. Otud, za raz­li­ku od „Op­se­si­je”, vi­še ni­je ri­ječ sa­mo o po­tre­bi da se bu­de uz čo­vje­ka, da mu se po­mog­ne u lu­ta­nji­ma i is­ku­še­nji­ma, već da se ko­nač­no ka­že da je upra­vo čo­vjek od­go­vo­ran za svo­ju sud­bi­nu i iz­bor bu­duć­no­sti o ko­joj svi to­li­ko sa­nja­ju, ali ne­ki je ni­kad ne do­sa­nja­ju, ako ipak do­đe de­si se za­ka­šnje­lo ili u po­gre­šnom tre­nut­ku.
(Na­sta­vi­će se)