-Pi­še: Bu­do SI­MO­NO­VIĆ

„Zna­li smo da ima pri­slu­ški­va­ča – ka­zi­vao je da­lje Mi­ha­i­lo La­lić o ko­la­šin­skom za­tvo­ru, svom tam­no­va­nju u tom po­zna­tom čet­nič­kom mu­či­li­štu i li­ko­vi­ma ko­je je tu sreo. – Zva­li smo ih te­le­gra­fi­sti, te smo zbog njih skra­ći­va­li raz­go­vo­re ili uvo­di­li raz­ne ši­fre, alu­zi­je i sig­na­le. Jed­nom u za­tvor do­ve­do­še Ne­đa Bo­ško­vi­ća iz Đu­đe­vi­ne. Da ga bo­lje pre­po­ru­či, iz­vi­ka se na nje­ga stra­vič­no nad­stra­žar Pe­tar Ra­ko­če­vić, is­pso­va ga, iz­re­zi­li i po­ni­zi.
Sa­ža­lih se na po­ni­že­nog, po­ku­šao sam da ga utje­šim u dvo­ri­štu, gdje smo će­bad is­tre­sa­li. Na to mi Mi­lo­van Ra­do­vić iz Mo­ra­če jed­nim po­gle­dom da­de na zna­nje da tu ni­je­su či­sta po­sla. Ka­sni­je mi je ob­ja­snio:
– Uba­čen je!
Dva ili tri da­na osta­de Ne­đo u za­tvo­ru; po­ku­ša­vao je da se za­li­je­pi za ne­ko­ga, ali kad vi­dje da je pro­či­tan i da mu je uza­lud mu­ka – pu­sti­še ga da ide ku­ći. Ko­li­ko je bi­lo ne­pro­či­ta­nih i ka­kve su nam šte­te na­ni­je­li, to se ni­kad ne­će zna­ti...”
„Je­dan od naj­ti­ših, sko­ro ne­ču­jan, bio je Zdrav­ko Vu­ja­kli­ja, za­to ga se mno­gi ne sje­ća­ju – sje­ća se da­lje Mi­ha­i­lo La­lić svo­jih sa­pat­ni­ka iz ko­la­šin­ske tam­ni­ce. –Ro­dom iz Gli­ne, sa Ba­ni­je, Vu­ja­kli­ja se za­de­sio u Sr­bi­ji i stu­pio u sr­bi­jan­sku par­ti­zan­sku je­di­ni­cu. U ne­kom su­ko­bu s cr­no­gor­skim čet­ni­ci­ma, za­ro­bljen je s ne­ko­li­ko dru­go­va. Tu­kli su ih, Zdrav­ku su zu­be po­lo­mi­li, po­sta­vi­li su ih za stri­je­lja­nje. Ka­pe­tan Ra­do­vić iz Mo­ra­če pre­po­znao je u tom stro­ju iz­na­ka­že­nog Vu­ja­kli­ju – u nje­go­voj je če­ti od­slu­žio ka­drov­ski rok. Ka­pe­tan se sa­ža­lio, iz­veo ga iz stro­ja za stri­je­lja­nje, do­ve­li su Zdrav­ka u Ko­la­šin, vr­gli ga u za­tvor, od­re­di­li ga za slo­bod­nja­ka, to jest da či­sti „kan­ce­la­ri­ju” nad­stra­ža­ra i ste­pe­ni­šte. Ni­je se sva­đao ni bu­nio, ni­je ni mo­gao: zbog bo­le­sti gr­la i po­lo­mlje­nih zu­ba ni­je mo­gao ni go­vo­ri­ti, sa­mo je ša­pu­tao.
Ži­vio je ne­pri­mjet­no, mo­žda ga ni ja ne bih za­pam­tio da ni­je bi­lo slje­de­ćeg slu­ča­ja. Pri­je ra­ta sam bio sa­sta­vio svo­ju lič­nu ru­ko­pi­snu an­to­lo­gi­ju svjet­ske li­ri­ke. Dvi­je sve­ske sam bio is­pu­nio pje­sma­ma Še­li­ja, Baj­ro­na, Haj­nea, Ljer­mon­to­va, Kit­sa, Pu­ški­na, Lor­ke, Igoa, Rem­boa, sve do Je­se­nji­na, Ma­ja­kov­skog, Kr­le­že, Ce­sa­ri­ća, Zo­go­vi­ća i Du­ša­na Va­si­lje­va. U za­tvor ni­je bi­lo do­zvo­lje­no uno­si­ti knji­ge, no ja sam tu svo­ju an­to­lo­gi­ju ne­ka­ko bio pro­šver­co­vao i po­vre­me­no pre­či­ta­vao. Jed­nom, kad je za­pri­je­ti­la pre­me­ta­či­na, uspio sam da pri iz­la­sku na šet­nju sa­kri­jem to svo­je bla­go na ta­va­nu, iza gre­de. Dru­gi slo­bod­njak, Ra­ko­če­vić, nju­ška­ju­ći po ta­va­nu, pro­na­šao je obje sve­ske sa cr­ve­nim ko­ri­ca­ma, po­ga­đa­ju­ći da je to mo­je, po­ka­zao mi da ih ima i da će ih pri­ja­vi­ti gdje tre­ba.
Za me­ne je to mo­glo da bu­de sud­bo­no­sni po­vod ob­no­ve su­đe­nja, po­što je su­di­ja Vu­le Vla­ho­vić žud­no če­kao da mu do­đem pod ru­ku. Stre­pio sam ne­dje­lju da­na i ču­dio se što me ne zo­vu na sa­slu­ša­nje. Za­tim su na­i­šli da­ni kad ni čet­ni­štvu ni­je bi­lo la­ko, pa i kad mu je bi­lo sve te­že. Od­ve­li su dru­go­ve u Bar, zbi­li su nas pre­o­sta­le „za re­pre­sa­li­je” u sta­ri za­tvor, za­bo­ra­vio sam cr­ve­ne sve­ske, pre­ža­lio lir­ske pje­sme i Vajl­do­vu „Ba­la­du o tam­ni­ci u Re­din­gu”, ko­ju sam ne­kad znao na­pa­met. Vje­ro­vat­no ih se ne bih vi­še ni sje­tio da mi, u lo­go­ru na Saj­mi­štu, kraj Sav­skog mo­sta, is­pred po­gru­že­nog Be­o­gra­da, ne pri­đe Zdrav­ko Vu­ja­kli­ja i do­šap­nu:
‘Ja sam one tvo­je sve­ske za­ko­pao is­pod kru­ške, is­pod ži­le, u dvo­ri­štu; ako ne­kad živ iza­đeš, mo­gao bi ih ta­mo na­ći’.
Kad sam dvi­je go­di­ne ka­sni­je, u pro­lje­će 1945, naj­zad po­no­vo sti­gao do Ko­la­ši­na, ne na­đoh od kru­ške ni ko­ri­je­na i sve bje­še is­pre­vr­ta­no gdje je bi­la. Ta­ko je ne­slav­no za­vr­ši­la ta mo­ja pr­va i po­sljed­nja an­to­lo­gi­ja svjet­ske li­ri­ke...
Po­sli­je ovo­li­kog na­bra­ja­nja po­gi­bi­ja i po­ro­dič­nih ka­ta­stro­fa, do­đe čo­vje­ku da se za­pi­ta pje­sni­ko­vim ri­je­či­ma: „Ho­će li slo­bo­da ume­ti da pe­va kao što su su­žnji pe­va­li o njoj?
Od­go­vor, na­ža­lost, ni­je po­tvr­dan. Na­ša slo­bo­da, nje­ni or­ga­ni i in­stru­men­ti, stal­no su ima­li pre­čeg po­sla evo či­ta­vih če­tr­de­set go­di­na. Pre­či ži­vi ne­go mr­tvi, pre­ča ko­šu­lja ne­go fa­nje­la, „mer­ce­de­si” no na­če­la, a ni mi se ne mo­že­mo po­hva­li­ti da smo se pre­tr­gli nje­gu­ju­ći uspo­me­ne, ni da smo se za­u­ze­li za po­sta­vlja­nje spo­men-zna­ka, ni da smo se po­tru­di­li da utje­ši­mo ro­di­te­lje po­gu­blje­nih dok su još bi­li u ži­vo­tu.”
( Sju­tra: IZ­ME­ĐU SNA I JA­VE )


Knji­ga se mo­že ku­pi­ti uz „Dan“

Felj­ton je ra­đen po no­voj knji­zi Bu­da Si­mo­no­vi­ća „Ni­kad kra­ja tam­ni­ca­ma – La­li­će­ve po­ru­ke i pod­u­ke“, ko­ja se mo­že ku­pi­ti uz “Dan“ od če­tvrt­ka, 25. ja­nu­a­ra, na svim pro­daj­nim mje­sti­ma no­vi­na.


La­li­će­ve po­ru­ke i pod­u­ke

„Ima tre­nu­ta­ka kad čo­vjek, kao pro­bu­đen iz sna, od­jed­nom opa­zi da je sti­gao na mje­sto ko­je mu ne od­go­vra i gdje je svi­ma, pa i sam se­bi, su­vi­šan. Za­ču­di se i pi­ta ot­kud on tu, šta ra­di tu i za­što baš to, a uza­lud se pi­ta – od­go­vo­ra ne­ma. Na­dao se ne­če­mu, pre­va­ri­lo ga je ne­što, ili sve; ne­ka­kva ne­shva­tlji­va si­la, zla sva­ka­ko, za­ve­la ga je na stran­pu­ti­cu, gur­nu­la ga u tje­sko­bu, gdje je tam­no, gdje su zam­ke, gdje ga stal­no pri­si­lja­va da či­ni ono što ne že­li i što ni­ma­lo ne li­či nje­go­voj pri­ro­di i po­tre­ba­ma...“
* * *
„A kad se bor­ba za­vr­ši­la i po­bje­da raz­ba­ga­ši­la, te smo sma­tra­li da već stva­ra­mo bo­lji svi­jet, no­ve pru­ge i gra­do­ve – po­ja­vi se ego­i­zam i ren­ta­bi­li­tet, gra­bež, kra­đe, be­za­ko­nje po­vla­šće­nih, uda­ri­še svo­je bra­zde i ko­se kr­sto­ve pre­ko to­ga, ob­no­vi­še sta­re me­đe i po­dje­le. Sad nam ne osta­je ni­šta dru­go no da pla­če­mo nad ismi­ja­nim ilu­zi­ja­ma i da za­vi­di­mo oni­ma što su pa­li pri­je no su sa­gle­da­li za šta su hra­bro da­li gla­ve.”

* * *
„Svi mi ko­ji će­mo po­mri­je­ti po­bi­je­di­li smo smrt bar je­dan­put, ne­ki i vi­še pu­ta. U tom po­gle­du smrt je u sla­bi­jem po­lo­ža­ju – ona nas mo­že sa­mo jed­nom da po­bi­je­di. Sa­mo jed­nom u vječ­no­sti, jer mi se po­sli­je ne­će­mo po­ja­vi­ti ni­kad vi­še. Ni da vo­li­mo, ni da nas vo­le – ni­kad vi­še.”