-Pi­še: Bu­do SI­MO­NO­VIĆ

Mo­glo bi se re­ći da je La­li­će­vo dje­lo, u stva­ri, jed­na ve­li­ka sa­ga o ži­vo­tu i smr­ti, ne­ka vr­sta ep­skog trak­ta­ta o smi­slu i be­smi­slu ono­ga što je ome­đe­no ne­iz­bje­žnim me­đa­ši­ma ro­đe­nja i umi­ra­nja. Ključ­ne ko­te, mo­žda po­naj­ljep­še i naj­sna­žni­je stra­ni­ce u toj pri­či, sva­ka­ko pred­sta­vlja­ju sli­ke lju­ba­vi u La­li­će­vom dje­lu, naj­svje­tli­ji bi­lje­zi, sim­bo­li, ze­ni­ti ži­vo­ta, na jed­noj stra­ni, i su­o­ča­va­nja nje­go­vih ju­na­ka sa smr­ću, tre­nu­ci umi­ra­nja, na dru­goj stra­ni.
Naj­pri­je ono što ži­vot zna­či, „ma­li, go­li, ne­u­stra­ši­vi...”
U cje­lo­kup­nom La­li­će­vom stva­ra­la­štvu že­na se re­la­tiv­no ri­jet­ko ja­vlja – i uglav­nom kao spo­ra­dič­ni lik (iz­u­zev ro­ma­na „Ta­ma­ra”). I on sam to na vi­še mje­sta pri­zna­je kao stva­ra­lač­ki dug i is­ti­če kao fa­lin­ku svog dje­la.
Ro­man „Ta­ma­ra”, ko­ji je ob­ja­vio u po­sled­njoj go­di­ni ži­vo­ta, pred­sta­vlja ne na­ro­či­to uspje­li po­ku­šaj odu­ži­va­nja tog du­ga. To se, me­đu­tim, ne bi mo­glo re­ći za ne­ko­li­ko dru­gih žen­skih li­ko­va, pr­ven­stve­no za Vi­dru u „Zlom pro­lje­ću” i Ne­du u „Le­lej­skoj go­ri”.
A ri­jet­ka po­gla­vlja, epi­zo­de i nje­go­vi su­zdr­ža­ni i šte­dlji­vi opi­si lju­bav­nih za­ple­ta pred­sta­vlja­ju, mo­žda, i po­naj­ljep­še i naj­u­spje­li­je erot­ske (u naj­fi­ni­jim, naj­po­e­tič­ni­jem zna­če­nju te ri­je­či) stra­ni­ce u ju­go­slo­ven­skoj li­te­ra­tu­ri.
Za La­li­ća je že­na go­to­vo uvi­jek uz­vi­še­na, po­ma­lo ta­jan­stve­na i ne­do­sti­žna, „že­na ko­je ne­ma”, po­ja­va iz­me­đu ja­ve i sna („za me­ne je Ta­ma­ra bi­la ne­što kao iz sna ili fil­ma: sad je vi­diš, a sad je ne vi­diš“ – ve­li La­lić, na pri­mjer, za svo­ju ju­na­ki­nju iz isto­i­me­nog ro­ma­na). Že­na se u nje­go­voj pro­zi ja­vlja naj­če­šće kao sno­vi­đe­nje; do­la­zi u san i sje­ća­nje kao eho neo­stva­re­ne i ne­is­ka­za­ne lju­ba­vi, pri­gu­še­ne i u de­vet ja­ma skri­va­ne če­žnje, a i kad ta če­žnja pla­ne u do­dir, pre­ra­ste u po­žar žud­nje i lju­bav­nog či­na, do­go­di se to uglav­nom pod pla­štom no­ći – vi­še kao slut­nja ne­go kao stvar­nost.
Iz­gle­da da je sve to u do­broj mje­ri plod i La­li­će­vog lič­nog, in­tim­nog od­no­sa pre­ma lju­ba­vi, tom ču­du za­go­net­nom i neo­bja­šnji­vom, na ko­jem po­či­va i odr­ža­va se ži­vot i svi­jet, tač­ni­je nje­go­vog ne­za­do­volj­stva zlo­u­po­tre­bom i skr­na­vlje­njem tog naj­fi­ni­jeg osje­ća­nja ko­jim je pri­ro­da ob­da­ri­la čo­vje­ka. Na jed­nom mje­stu u ro­ma­nu „Ta­ma­ra”, raz­mi­šlja­ju­ći ka­ko bi tre­ba­lo da na­pi­še ro­man o tra­gi­ko­me­di­ji svo­je ge­ne­ra­ci­je, po­vrat­ku rat­ni­ka u ra­tom opu­sto­še­ni rod­ni kraj, on naj­pri­je iz­ra­ža­va bo­ja­zan ka­kva bi to knji­ga bi­la ako u njoj ne­ma lju­ba­vi, a po­tom do­da­je:
„Mo­žda je i bo­lje bez lju­ba­vi – su­vi­še je for­si­ra­na, ras­te­za­na, na­te­za­na, zlo­u­po­tre­bom obru­ka­na u po­sled­njih dvje­sta go­di­na. Mo­žda bi tu­ga i gri­žnja mo­gle da za­mi­je­ne lju­bav­ne ja­de i pre­ne­ma­ga­nja. To bi on­da bi­la mo­ja pra­va knji­ga, iskre­na i mo­žda is­cje­li­telj­na.”
Na dru­gom mje­stu, u dnev­ni­ku „Pru­tom po vo­di”, oti­šao je i ko­rak da­lje u ob­ja­šnja­va­nju za­što u nje­go­vom dje­lu ne­ma vi­še lju­ba­vi:
„I Ho­me­ru se kat­kad za­dri­je­ma, i Šek­spir ima sla­bih mje­sta, pa i podsmje­šlji­vi Hak­sli, osje­tljiv na tu­đe sla­bo­sti, pa­da u kič... Ali, ka­ko da čo­vjek iz­bjeg­ne kli­za­nje u kič kad je taj pre­sud­ni tre­nu­tak pri­je to­ga opi­si­van hi­lja­du pu­ta, te je sve tu iz­ba­la­vlje­no i iz­li­za­no, i slu­za­vo i kli­za­vo?... Eto glav­nog raz­lo­ga što sam iz­bje­ga­vao lju­bav­ne za­ple­te, brač­ne tro­u­glo­ve, pre­lju­be i lju­bo­mo­re. Iz­bje­ga­vao, pa pri­če li­šio naj­moć­ni­je pri­vlač­ne hra­ne...”
Ipak, svoj in­tim­ni stav pre­ma že­ni, pre­ma toj „naj­moć­ni­joj pri­vlač­noj hra­ni” ko­je je li­šio svo­je pri­če, on je otvo­re­no i do kra­ja iz­re­kao u svo­jim auto­bi­o­graf­skim ka­zi­va­nji­ma i is­po­vi­je­sti­ma, sa­bra­nim i post­hum­no ob­ja­vlje­nim u knji­zi „Epi­sto­lae se­ni­les – sta­rač­ke po­sla­ni­ce“, u ko­joj, po­red osta­log, opi­su­je i svo­je naj­ra­ni­je „lju­bav­ne ja­de”.
„Ta­ko smo se fi­no sla­ga­li – pi­še La­lić – do­kle gr­mi i si­je­va, za­to su mi sla­đe bi­le ne­sa­ni­ce pro­ve­de­ne s njo­me no i naj­re­đi div­ni sno­vi, od ko­jih su ne­ki stvar­no bi­li ne­po­no­vlji­va po­e­zi­ja. Ali, sju­tra­dan, ako nam se slu­čaj smi­lu­je da se bud­ni na­đe­mo na pu­tu, to­li­ko bi­ram šta da ka­žem, da se na kra­ju je­dva usu­dim da ne­što iz­ve­žem. Sve što bi mi do­šlo na um iz­gle­da­lo mi je ili ne­va­žno, ili pre­tje­ra­no, ili da bi mo­glo bi­ti po­gre­šno shva­će­no. Bo­jao sam se da je ne iz­gu­bim, za­to sam na tim su­sre­ti­ma bio to­li­ka ku­ka­vi­ca da mi je to da­nas ne­vje­ro­vat­no.”
(Sju­tra: SA­MO RA­STA­JA­NjE NI­KAD NE GI­NE)


Knji­ga se mo­že ku­pi­ti uz „Dan“

Felj­ton je ra­đen po no­voj knji­zi Bu­da Si­mo­no­vi­ća „Ni­kad kra­ja tam­ni­ca­ma – La­li­će­ve po­ru­ke i pod­u­ke“, ko­ja se mo­že ku­pi­ti uz “Dan“ od če­tvrt­ka, 25. ja­nu­a­ra, na svim pro­daj­nim mje­sti­ma no­vi­na.


La­li­će­ve po­ru­ke i pod­u­ke

„Isto­ri­ja nas je osu­di­la u ime svo­je pri­vre­me­ne prav­de; pri­re­di­će­mo ob­no­vu pro­ce­sa da joj do­ka­že­mo da je bi­la kri­vlja od nas... Kri­vlja, jer gle­daj: sta­vi­la nas je u pro­cjep u ko­jem smo, kao ju­na­ci grč­kih tra­ge­di­ja, bi­li una­pri­jed osu­đe­ni da bu­de­mo kri­vi i ova­ko i ona­ko, za či­nje­nje isto kao za ne­či­nje­nje.”
* * *
„Uvi­jek nam je bio pre­či onaj ko­ji je ja­či u ne­če­mu, ko­ji ima za­le­đe i uti­caj i ne znam šta. Bi­ra­mo i mi ku­će­vi­će i va­ga­no­vi­će od po­čet­ka, i svi ta­ko.”
* * *
„Ono što stra­šlji­vac ni­je smio ni da po­me­ne, to je ka­sni­ji stra­šni čo­vjek oče­ki­vao da do­bi­je čim mu na um pad­ne.”