No­vi­nar Tu­fik Sof­tić ko­ji je pri­je osam go­di­na bru­tal­no pre­tu­čen i ko­jem je 2013. go­di­ne ak­ti­vi­ra­na eks­plo­ziv­na na­pra­va is­pred ku­će u Be­ra­na­ma, ka­zao je da je od nad­le­žnih or­ga­na oče­ki­vao mno­go vi­še u slu­ča­je­vi­ma is­tra­ga na­pa­da na nje­ga. Umje­sto to­ga, ka­ko ne bi po­no­vo bio me­ta no­vog bru­tal­nog na­pa­da, do­bio je 24-ča­sov­nu po­li­cij­sku za­šti­tu, dok se kri­mi­nal­ci ko­ji bi mo­gli ima­ti ve­ze sa na­pa­di­ma na nje­ga še­ta­ju slo­bod­no. Sof­tić u iz­ja­vi za „Dan” ka­že da ne mo­že re­ći da se uz po­li­cij­sku za­šti­tu ne osje­ća bez­bjed­no, ali mu ni­je pri­jat­no.
– Po­čet­kom pro­šle go­di­ne, na­kon što je Ko­mi­si­ja za pra­će­nje is­tra­ga u slu­ča­je­vi­ma na­pa­da na no­vi­na­re za­tra­ži­la pro­cje­nu mo­je bez­bjed­no­sti, do­bio sam dva­de­set­če­tvo­ro­ča­sov­nu po­li­cij­sku prat­nju. Tu prat­nju imam i da­nas, i ne bi bi­lo u re­du da ka­žem da se ne osje­ćam bez­bjed­no. Na­vi­kao sam da je po­li­cij­sko auto či­ta­ve no­ći pod mo­jim pro­zo­rom i da na po­sao i na ka­fu idem u dru­štvu sa po­li­caj­ci­ma. Lju­di ko­ji ra­de na mo­joj bez­bjed­no­sti pro­fe­si­o­nal­ci su i tu ne­mam ap­so­lut­no ni­ka­kve pri­mjed­be. Do ka­da će to bi­ti ta­ko, ne znam. Znam sa­mo da se ne­ki kri­mi­nal­ci ko­ji bi mo­gli ima­ti ve­ze sa na­pa­di­ma na me­ne, pr­ven­stve­no sa onim iz 2007. go­di­ne ko­ji je pre­kva­li­fi­ko­van u po­ku­šaj ubi­stva, slo­bod­no še­ta­ju gra­dom – ka­že Sof­tić.
No­vi­nar tvr­di da ta li­ca če­sto do­la­ze u lo­kal u ko­ji on iz­la­zi, i to u vri­je­me ka­da je on ta­mo.
– Bi­lo je i si­tu­a­ci­ja na gra­ni­ci in­ci­den­ta, što su mom­ci iz prat­nje pri­ja­vi­li i to je sti­glo do tu­ži­la­štva. To je bi­lo ne­dav­no i ja sam sa ti­me upo­znao i Ko­mi­si­ju u jed­nom pi­smu. Ne­ka po­li­ci­ja i tu­ži­la­štvo pro­cje­nju­ju da li je to in­ci­dent ili ni­je, ali sma­tram da ni­je u re­du da vas kri­mi­na­lac sni­ma te­le­fo­nom kad do­la­zi­te u ka­fić. To je bi­la či­sta pro­vo­ka­ci­ja. Zbog ta­kvih si­tu­a­ci­ja je do­bro ima­ti prat­nju. Ni­je­sam ja baš pla­šlji­ve pri­ro­de, ali ne znam šta bi tim bi­tan­ga­ma mo­glo pa­sti na pa­met sle­de­ći put – do­da­je Sof­tić.
Za raz­li­ku od po­stu­pa­nja po­li­ci­je i tu­ži­la­štva u slu­ča­je­vi­ma u ko­ji­ma je bio na­pad­nut, Sof­tić je po­hva­lio ak­tiv­no­sti Ko­mi­si­je za pra­će­nje is­tra­ga u slu­ča­je­vi­ma na­pa­da na no­vi­na­re. Ko­mu­ni­ka­ci­ja sa ovim ti­je­lom je, ka­ko ka­že, na naj­bo­ljem ni­vou i upra­vo je Ko­mi­si­ja za­slu­žna za ot­kri­va­nje pro­pu­sta ko­ji bi mo­gli do­ve­sti do ra­svje­tljava­nja ovih slu­ča­je­va.
– Pre­ko ko­le­gi­ni­ce Mi­le Ra­du­lo­vić, ko­ja je na če­lu rad­ne gru­pe za moj slu­čaj, u stal­nom sam kon­tak­tu sa Ko­mi­si­jom. Re­kao bih da su i Mi­la i dru­gi čla­no­vi Ko­mi­si­je pot­pu­no po­sve­će­ni to­me da se utvr­de pro­pu­sti u is­tra­zi i ne­dav­no je pred­sjed­nik Ko­mi­si­je o to­me go­vo­rio na te­le­vi­zi­ji. Ko­mi­si­ja je do­šla do ne­kih vr­lo va­žnih i vr­lo kon­kret­nih sa­zna­nja. Sma­tram da Ko­mi­si­ja ta­kvim ra­dom po­ka­zu­je svr­hu svog po­sto­ja­nja – ka­zao je on.
Na­vo­di da su po­li­ci­ja i tu­ži­la­štvo mo­gli vi­še da ga uklju­če u či­tav po­stu­pak ka­da su u pi­ta­nju na­pa­di ko­je je pre­ži­vio.
– Ka­da se ra­di o Vi­šem dr­žav­nom tu­ži­la­štvu, gdje se na­la­zi pred­met iz 2007. go­di­ne, sa mnom su kon­tak­ti­ra­li sa­mo jed­nom i to on­da ka­da je tra­ba­lo da dam zva­nič­nu iz­ja­vu u fa­zi pred­is­tra­žnih rad­nji. Na­kon to­ga ni­šta sko­ro pu­nu go­di­nu. Ni­je­dan te­le­fon­ski po­ziv – ob­ja­snio je Sof­tić.
Is­ti­če da bi vo­lio da sa­zna na če­mu po­li­ci­ja te­me­lji sa­op­šte­nje da je slu­čaj od 2007. go­di­ne ka­da je bru­tal­no pre­tu­čen ri­je­šen.
– Mo­gu da ke­žem da sam imao ve­li­ka oče­ki­va­nja od is­tra­ga u ve­zi sa slu­ča­je­vi­ma na­pa­da ne me­ne, po­seb­no od onog iz 2007. go­di­ne. Po­li­ci­ja je od pro­šlog lje­ta vi­še pu­ta sa­op­šti­la da je taj slu­čaj ri­je­šen. To su ne­dav­no po­no­vi­li. Vo­lio bih da znam na če­mu oni te­me­lje ta sa­op­šte­nja. Mo­žda ima ne­što što ja ne znam. Otvo­re­na je kri­vič­na is­tra­ga, ali već sko­ro de­set mje­se­ci ne­ma op­tu­žni­ce. Ne znam za no­ve de­ta­lje – ka­že Sof­tić.
Ne­dav­no je, ka­že, od NVO Ak­ci­ja za ljud­ska pra­va do­bio advo­ka­ta i pre­ko nje­ga ostva­rio ostva­rio uvid u spi­se za oba slu­ča­ja.
– Advo­kat je pre­u­zeo spi­se i od sa­da će se on ti­me ba­vi­ti, si­gur­no bo­lje ne­go što sam to ja mo­gao i znao. Vi­dje­će­mo šta će da­lje bi­ti i u ko­jem prav­cu će se stva­ri od­vi­ja­ti. Još jed­nom že­lim da ka­žem da je Ko­mi­si­ja od­i­gra­la pre­sud­nu ulo­gu u to­me da se ob­no­ve i in­ten­zi­vi­ra­ju is­tra­ge o na­pa­di­ma ko­ji su mo­gli la­ko bi­ti i za­bo­ra­vlje­ni – ka­že Sof­tić.
Sof­tić je pr­vi put na­pad­nut 1. no­vem­bra 2007. go­di­ne ka­da su ga na­pa­da­či, naj­vje­ro­vat­ni­je sa le­đa, uda­ra­li pa­li­ca­ma u dvo­ri­štu nje­go­ve po­ro­dič­ne ku­će u Be­ra­na­ma. Od si­li­ne uda­ra­ca je pao, a na­kon ba­ti­na­nja osum­nji­če­ni su po­bje­gli. U po­li­cij­skim evi­den­ci­ja­ma slu­čaj se vo­dio kao na­no­še­nje te­ških tje­le­snih po­vre­da, da bi ga tu­ži­la­štvo na­kon ne­ko­li­ko go­di­na pre­kva­li­fi­ko­va­lo u po­ku­šaj ubi­stva. Osum­nji­če­ni za to dje­lo uhap­še­ni su se­dam go­di­na ka­sni­je, tač­ni­je u ju­lu pro­šle go­di­ne. Ta­da su li­si­ce na ru­ke sta­vlje­ne Vla­di­mi­ru La­bu­do­vi­ću i Iva­nu Asa­no­vi­ću. Kao na­ru­či­lac ovog dje­la osum­nji­čen je Dra­gan La­bu­do­vić ko­ji se na­la­zi u Sr­bi­ji na iz­dr­ža­va­nju ka­zne, a te­re­ti se da je pla­tio pre­bi­ja­nje no­vi­na­ra.
U me­đu­vre­me­nu se do­go­dio no­vi na­pad na Sof­ti­ća. Na­i­me, 11. av­gu­sta 2013. go­di­ne is­pred nje­go­ve ku­će ak­ti­vi­ra­na je im­pro­vi­zo­va­na eks­plo­ziv­na na­pa­ra­va, a po­či­ni­lac tog dje­la još ni­je ot­kri­ven.
M.V.P.


Ko­mi­si­ji omo­gu­ći­ti pri­stup svim po­da­ci­ma

Ko­men­ta­ri­šu­ći iz­ja­vu pre­mi­je­ra Mi­la Đu­ka­no­vi­ća da Ko­mi­si­ja tra­ži pre­ve­li­ka ovla­šće­nja i da je „dr­ža­va u dr­ža­vi”, Sof­tić je na­veo da uko­li­ko je dr­ža­va pla­ni­ra­la da ovom ti­je­lu ve­že ru­ke, ni­je tre­ba­lo ni da se for­mi­ra.
– Ako Ko­mi­si­ja ne bi ima­la in­ge­ren­ci­je da pra­ti rad dr­žav­nih in­sti­tu­ci­ja on­da ni­je bi­lo po­tre­be ni da se for­mi­ra. Ta­ko­đe, ako ste je for­mi­ra­li sa­mo pod pri­ti­skom me­đu­na­rod­ne za­jed­ni­ce i sa­da joj ve­zu­je­te ru­ke, on­da ne tre­ba da po­sto­ji. Ko­mi­si­ja mo­že i tre­ba da ra­di je­di­no ona­ko ka­ko ra­di u po­sled­nje vri­je­me, a to pod­ra­zu­mi­je­va da joj se omo­gu­ći pri­stup svim po­da­ci­ma, pa i oni­ma ko­ji even­tal­no no­se ozna­ku taj­no­sti. Ako ne­ma šta da se kri­je, ne vi­dim šta je pro­blem da to bu­de ta­ko. Ne ra­di se o to­me da Ko­mi­si­ja tre­ba da bu­de iz­nad dr­ža­ve, ali kao što se mo­že vi­dje­ti iz pu­nog na­zi­va, ona je for­mi­ra­na da pra­ti rad in­sti­tu­ci­ja i da po­mog­ne u ra­svje­tlja­va­nju na­pa­da na no­vi­na­re i me­di­je. U sva­kom dru­gom slu­ča­ju ona bi bi­la ukras, a ta­kva ni­ko­me ne bi bi­la od ko­ri­sti – do­da­je Sof­tić.