Po­zo­ri­šna i film­ska glu­mi­ca Mi­li­ca Mil­ša ove go­di­ne pro­sla­vi­će če­tvrt vi­je­ka ba­vlje­na dram­skom umjet­no­šću za­hva­lju­ju­ći ko­joj, ka­ko je is­ta­kla u raz­go­vo­ru za „Dan”, stal­no is­tra­žu­je i pra­vi no­ve gra­đe­vi­ne. Ne­ka­da­šnja mi­si­ca Kan­skog fe­sti­va­la, a po­tom i ne­su­đe­na he­mi­čar­ka i pro­fe­so­ri­ca fran­cu­skog je­zi­ka i knji­žev­no­sti, svoj ži­vot­ni po­ziv ko­ji bes­kraj­no vo­li i uži­va u nje­mu pro­na­šla je na Aka­de­mi­ji dram­skih umjet­no­sti, gdje je dim­plo­mi­ra­la u kla­si pro­fe­so­ra Bo­re Dra­ško­vi­ća. Pr­vi put se na fim­skom plat­nu po­ja­vi­la kao še­sna­e­sto­go­di­šnja­ki­nja u fil­mu „Tren”, a po­tom i u ostva­re­nji­ma „Dru­gar­či­ne”, te „Ber­lin ka­put”, ali sma­tra da je njen pr­vi pro­fe­si­o­nal­ni na­stup bio u stva­ri na po­zo­ri­šnim da­ska­ma ka­da je bi­la dru­ga go­di­na aka­de­mi­je u pred­sta­vi „Žen­ski or­ke­star”, pa za­tim i ulo­ga u kult­noj se­ri­ji „Bo­lji ži­vot” ko­ja je ra­đe­na po sce­na­ri­ju Si­ni­še Pa­vi­ća.
Usko­ro, ka­že Mil­ša, na pod­ruč­ju na­še dr­ža­ve sni­ma­će no­vi film.
– Re­di­telj i moj pri­ja­telj Dra­ško Đu­ro­vić ra­di­će no­vi film. Bi­će to di­van isto­rij­ski tri­ler či­ja se rad­nja do­ga­đa u 19. vi­je­ku a no­si­će na­ziv „Kra­lji­ca sr­ca”. Tre­ba­lo bi da igram lik jed­ne ru­ske gro­fi­ce, a re­di­telj mi je ka­zao da se spre­mim i poč­nem da učim ru­ski – ot­kri­va Mi­li­ca Mil­ša u raz­go­vo­ru za „Dan”.
Mil­ša je ne­dav­no go­sto­va­la u Nik­ši­ću gdje je sa svo­jim ko­le­ga­ma iz­ve­la pred­sta­vu „Lu­da žur­ka”. U Cr­nu Go­ru, ka­za­la je ona, vo­li da do­đe jer tu ima do­sta ro­đa­ka i pri­ja­te­lja.
Lju­bav ko­ja je u nje­nom ži­vo­tu po pi­ta­nju oda­bi­ra po­sla po­bi­je­di­la, ne mi­je­nja ni to što vr­lo če­sto igra ulo­ge ko­je su su­prot­ne nje­nom ka­rak­te­ru.
– Vo­lim svoj po­sao i mi­slim da ni­šta dru­go ne bih mo­gla da ra­dim. Jed­no­stav­no, od sve­ga što sam kao ja­ko mla­da za­po­či­nja­la iza­bra­la sam onaj po­sao u ko­jem ću se osje­ća­ti kao kod ku­će. Glu­ma ko­li­ko god da vam odu­zme, vi­še vam na­do­mje­sti, uči­ni vas is­pu­nje­nim, sreć­nim i za­do­volj­nim. Uop­šte, čin stva­ra­nja ne­ke ulo­ge ko­li­ko god da je te­ško, to­li­ko je i li­je­po, uvi­jek is­tra­žu­je­te, ma­šta­te, kre­će­te od nu­le, ni­kad ni­je do­sad­no ili usta­lje­no. Glu­ma je u su­šti­ni ve­li­ka igra i div­no uži­va­nje – re­kla je Mil­ša.
Kroz pro­te­klih 25 go­di­na, is­ta­kla je ona, bi­lo je i uspo­na i pa­do­va, ali ipak od sve­ga pam­ti sa­mo ono naj­bo­lje i naj­ljep­še. Sa pred­sta­vom „Žen­ski or­ke­star” bi­la je na Edin­bur­škom fe­sti­va­lu gdje su bi­li je­di­ni pred­stav­ni­ci on­da­šnje ve­li­ke Ju­go­sla­vi­je u zva­nič­noj kon­ku­ren­ci­ji, a po­tom su je igra­li i u Mek­si­ku. Na­ža­lost, ka­za­la je Mil­ša, u po­sled­njim go­di­na­ma to­ga je sve ma­nje jer je kul­tu­ra bez raz­lo­ga, a pod pla­štom ne­do­stat­ka nov­ca mar­gi­na­li­zo­va­na.
– Sve­de­ni smo da­nas na ma­tič­ne sce­ne i bu­kval­no ne mo­že­mo ni­ku­da da mrd­ne­mo. Po­zo­ri­šte će ne­sta­ti i tu dr­ža­va mo­ra da re­a­gu­je, da po­mog­ne, da li­ši po­re­za one ko­ji ula­žu u po­zo­ri­šte i kul­tu­ru i umjet­nost uop­šte. To je je­di­ni na­čin da se iz­vu­če­mo jer sma­tram da je za­pra­vo kul­tu­ra ta ko­ja vla­da i ona ko­ja osta­je. Tre­nut­no do to­ga ni­ko­me ni­je sta­lo, na­ža­lost pri­o­ri­te­ti su se pro­mi­je­ni­li. Mo­žda još ima na­de, mo­žda će do­ći ne­ko ko će shva­ti­ti da je ipak umjet­nost bit­na, da ona spa­sa­va du­šu – sma­tra srp­ska glu­mi­ca.
Pri­je ne­ko­li­ko go­di­na sa­svim slu­čaj­no opro­ba­la se i u re­ži­ji. Njen re­di­telj­ski po­sao na pred­sta­vi „Ko­ko­ška”, ko­ja je ra­đe­na po tek­stu nje­nog su­pru­ga Žar­ka Jo­ka­no­vi­ća, na­gra­đen je sre­br­nja­kom sa li­kom Zo­ra­na Rad­mi­lo­vi­ća. U nje­noj re­ži­ji po­tom je ura­đen i „Ve­li­ki Oska­rov ka­ba­re”, pred­sta­va ko­ja se igra u go­to­vo svim gra­do­vi­ma Sr­bi­je.
– Sa­svim slu­čaj­no sam se na­šla u tom po­slu, ma­da sam to­kom aked­mi­je bi­la u mje­šo­vi­toj kla­si glu­ma i re­ži­ja. De­si­lo se da je po­zo­ri­šte „Zo­ran Rad­mi­lo­vić” pred­lo­ži­lo jed­nu div­nu ide­ju da glum­ci re­ži­ra­ju. Pri­je me­ne su to ura­di­li La­ne Gu­to­vić i Ir­fan Men­sur, a on­da su po­zva­li i me­ne. Upu­sti­la sam se u to, ne mo­gu da ka­žem da mi je bi­lo lo­še jer sam ima­la di­van tim ko­ji je ra­dio sa mnom. Me­đu­tim, shva­ti­la sam da sve za­vi­si od me­ne i na­stao je ho­ror, ni­sam spa­va­la jer sam vri­je­me pro­vo­di­la u po­zo­ri­štu. Kad je pred­sta­va iza­šla bi­la sam ja­ko za­do­volj­na ka­ko je to sve is­pa­lo, do­bi­la sam na­gra­du ta­ko da se to ne­spa­va­nje, taj užas, go­re­nje u va­tri, is­pla­ti­lo – ka­za­la je Mil­ša do­da­ju­ći da ipak vo­li kad glum­ci glu­me, a re­di­te­lji re­ži­ra­ju.B.Bra­šnjo

Pod­jed­na­ko vo­li i da­ske i plat­no
Mil­ša je za pro­te­klih 25 go­di­na ra­da ostva­ri­la broj­ne po­zo­ri­šne i film­ske ulo­ge, a iza nje je i vi­še od 200 epi­zo­da u ra­znim se­ri­ja­ma. Za ulo­gu u pred­sta­vi „Ka­men za pod gla­vu” do­bi­la je na­gra­du „Bo­ra Stan­ko­vić” na fe­sti­va­lu Bo­ri­ni po­zo­ri­šni da­ni. Na­gra­da pu­bli­ke na Film­skom fe­sti­va­lu u Ni­šu sti­gla joj je za ulo­gu u fil­mu „Gde cve­ta li­mun žut”. Igra­ti u po­zo­ri­štu i tu­ma­či­ti lik u fil­mu, ka­za­la je ona, je­ste raz­li­či­to, ali ne bi mo­gla da iza­be­re šta vi­še od to­ga vo­li, u če­mu vi­še uži­va.
– Uvi­jek mi s či­ni kad ne­što tre­nut­no ra­dim da mi je to naj­ljpše i da to naj­vi­še vo­lim. On­da kre­nem da ra­dim ne­što dru­go i opet po­mi­slim isto. Ne bih mo­gla da ka­žem šta vi­še vo­lim, po­zo­ri­šte, film ili se­ri­je. U su­šti­ni vo­lim sve u ne­kim ra­zum­nim mje­ra­ma – re­kla je Mil­ša.