„Bi­lo jed­nom u mu­zi­ci“ na­ziv je iz­lo­žbe ko­ja je otvo­re­na u nik­šić­koj ga­le­ri­ji „Ili­ja Šo­ba­jić”, a ko­ja je za­vri­je­di­la pa­žnju broj­nih Nik­ši­ća­na. Po­stav­ku, či­ji je autor isto­ri­ča­r­ka umjet­no­sti Kri­sti­na Ra­do­vić, či­ni­lo je 150 omo­ta gra­mo­fon­skih plo­ča sko­ro svih mu­zič­kih pra­va­ca, ka­ko sa pro­sto­ra biv­še Ju­go­sla­vi­je ta­ko i iz svi­je­ta. Sta­ri i već odav­no go­to­vo za­bo­ra­vlje­ni no­sač zvu­ka, svo­ju vri­jed­nost, is­ta­kao je pro­fe­sor svjet­ske knji­žev­no­sti Mi­ha­i­lo Pe­ro­še­vić, ko­ji je otvo­rio iz­lo­žbu, imao je svo­ju po­seb­nu vri­jed­nost i u omo­tu. Ono što je ču­va­lo ne­ka­da­šnju po­pu­lar­nu „long­plej­ku“, ka­zao je on, ima­lo je svo­je­vr­snu umjet­nič­ku vri­jed­nost. Naj­bo­lji i naj­po­zna­ti­ji svjet­ski umjet­ni­ci, fo­to­gra­fi, te ilu­stra­to­ri, upra­vo na omo­tu su is­ka­zi­va­li svo­je umi­je­će pre­tva­ra­ju­ći audio u vi­zu­el­ni efe­kat.
- Ova po­stav­ka ima i mu­zej­sku vri­jed­nost jer su omo­ti, a i gra­mo­fon­ske plo­če, već oti­šli u le­gen­du. Mi sta­ri­ji, ko­ji pam­ti­mo to vri­je­me, mo­že­mo se pod­sje­ti­ti ka­ko je audio ma­te­ri­jal, od­no­sno mu­zi­ka, do­ži­vlja­va­la tran­sfor­ma­ci­ju, tran­spo­no­va­nje u vi­zu­el­ni do­ži­vljaj. Da­na­šnji kom­pakt di­sko­vi su ne­ka­ko be­ži­vot­ni, vi­še ne osje­ća­mo mu­zi­ku, pa je ovo ve­če upra­vo li­je­pa šet­nja kroz vri­je­me ka­da smo svi vo­lje­li plo­če i slu­ša­li mu­zi­ku, re­kao je Pe­ro­še­vić.
Naj­ra­ni­ji ure­đaj za sni­ma­nje i re­pro­duk­ci­ju zvu­ka bio je fo­no­graf, a pr­vi je 1877. go­di­ne kon­stru­i­sao To­mas Al­va Edi­son. Ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja po­tom pri­mat je pre­u­zeo gra­mo­fon, a pr­ve plo­če po­če­le su se pro­iz­vo­di­ti u Ame­ri­ci dva­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka. Gra­mo­fon­ska plo­ča svo­je „zlat­no do­ba“ ima­la je po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta, ka­da je ta vr­sta in­du­stri­je svu­da u svi­je­tu, pa i na pro­sto­ru biv­še Ju­go­sla­vi­je, zna­čaj­no do­pri­no­si­la dr­žav­nom bu­dže­tu. Nik­ši­ća­ni su ima­li pri­li­ku da vi­de ka­ko su iz­gle­di omo­ti plo­ča naj­po­zna­ti­jih svjet­skih gru­pa po­pu AB­BE, gru­pa „Bitlsi“, „Kvin“, „AC-DC“, „Pink Floj­da“, „Aero­smi­ta“, Ti­ne Tar­ner, Maj­kla Džek­so­na, ali i Oli­ve­re Ka­ta­ri­ne, Mon­se­rat Ka­ba­lje, Ma­ri­je Ka­las i broj­nih dru­gih pre­sti­žnih mu­zi­ča­ra, rok i pop gru­pa. Ku­ri­o­zi­tet iz­lo­žbe bi­lo je pet omo­ta ko­ji su po iz­bo­ru bri­tan­skog in­ter­net por­ta­la „Mju­zik ra­dar kom“ me­đu de­set naj­bo­ljih ikad kre­i­ra­nih u svi­je­tu. To su dva omo­ta gru­pe „Bitlsi“, po je­dan „Pink Floj­da“, „Kle­ša“ i „Aj­ron Mej­de­na“, a ko­ji su na­šli svo­je mje­sto u mu­zej­skim po­stav­ka­ma svi­je­ta. Pe­ro­še­vić je na­gla­sio da je Ra­do­vić­ka, osim oda­bi­ra omo­ta, i sa­mim na­zi­vom iz­lo­žbe skre­nu­la pa­žnju na ono što je že­lje­la da po­stig­ne. „Bi­lo jed­nom u mu­zi­ci“, re­kao je on, aosci­ja­ci­ja je na dva vr­hun­ska film­ska ostva­re­nja ita­li­jan­skog re­ži­se­ra Ser­đa Le­o­nea, „Bi­lo jed­nom na di­vljem za­pa­du“ i „Bi­lo jed­nom u Ame­ri­ci“, a za ko­je je mu­zi­ku ura­dio Enio Mo­ri­ko­ne, bri­ljant­ni kom­po­zi­tor film­ske mu­zi­ke.
U po­tra­zi za „art pe­ča­tom“, ka­za­la je autor­ka, na­sta­la je po­stav­ka omo­ta gra­mo­fon­skih plo­ča ko­je je sa­bra­la za­hva­lju­ju­ći broj­nim svo­jim su­gra­đa­ni­ma, lju­bi­te­lji­ma sta­rih no­sa­ča zvu­ka. Iz svo­jih pri­vat­nih ko­lek­ci­ja omo­te su njoj i broj­noj pu­bli­ci sta­vi­li na ras­po­la­ga­nje Bo­bo Do­bri­lo­vić, Pe­đa Grup­ko­vić, Ma­ja An­dri­ja­še­vić, Pe­đa Mar­ti­no­vić, Da­ja­na Še­va­lje­vić, Ta­ma­ra Du­blje­vić, San­dra Đu­ka­no­vić i dru­gi.
Iz­lo­žbu „Bi­lo jed­nom u mu­zi­ci“ or­ga­ni­zo­vao je nik­šić­ki Cen­tar za kul­tu­ru u okvi­ru Pro­gra­ma po­dr­ške raz­vo­ju kul­tu­re u ovom gra­du.
B.B.