Cr­kva Sve­tog Tri­pu­na u Mo­ri­nju ni­je ta­ko po­zna­ta kao isto­i­me­na ka­te­dra­la-ba­zi­li­ka u Ko­to­ru, ali je ta­ko­đe dio zna­čaj­nog kul­tur­no-isto­rij­skog na­slje­đa Bo­ke­lja. Iako je za­šti­će­na u okvi­ru pod­ruč­ja Svjet­ske kul­tur­ne i pri­rod­ne ba­šti­ne, ova cr­kvi­ca, vla­sni­štvo Ko­tor­ske bi­sku­pi­je, još uvi­jek ni­je zva­nič­no za­šti­će­na kao po­je­di­nač­no kul­tur­no do­bro, te je ne­dav­no, po­sred­stvom Upra­ve za za­šti­tu kul­tur­nih do­ba­ra na Ce­ti­nju, iz Ko­to­ra po­kre­nu­ta gra­đan­ska ini­ci­ja­ti­va da se to uči­ni.
Cr­kvi­ca je po­če­la da se gra­di u Sred­njem vi­je­ku, pa to­kom go­tič­kog i ba­rok­nog pe­ri­o­da, a sred­stvi­ma Bi­sku­pi­je ob­no­vlje­na je 2009. go­di­ne, po­vo­dom pro­sla­ve 1.200 go­di­na pri­su­stva mo­šti­ju Sv. Tri­pu­na u Ko­to­ru, što je bio i po­vod de­talj­ni­jem is­tra­ži­va­nju kon­zer­va­to­ra i kul­tur­nih po­sle­ni­ka.
Cr­kva se na­la­zi u uva­li Su­tva­ra u okvi­ru ma­njeg dvo­ri­šta ogra­đe­nog vi­so­kim ka­me­nim zi­dom, u ne­po­sred­noj bli­zni glav­nog pu­ta ko­ji od mor­ske oba­le vo­di ka Gor­njem Mo­ri­nju. Vi­so­ko sta­blo čem­pre­sa kra­si dvo­ri­šte u či­jem za­pad­nom di­je­lu je gro­blje. Cr­kva, za ko­ju don Ni­ko Lu­ko­vić sma­tra da je na­sta­la u 15. vi­je­ku, po­dig­nu­ta je na sti­je­ni, u ne­po­sred­noj bli­zi­ni iz­vo­ra ko­ji pro­ti­če sa nje­ne ju­go­za­pad­ne stra­ne. Ograd­ni zid ko­ji je i da­nas za­tva­ra za po­gled i pri­stup ra­do­zna­lih po­sje­ti­la­ca, sa­gra­đen je znat­no ka­sni­je. Gra­đe­na je u dvi­je fa­ze, sa ma­njim pre­gra­da­ma u okvi­ru njih.
Ar­hi­tek­ta Zo­ri­ca Ču­bro­vić, ko­ja je za po­tre­be adap­ta­ci­je, asa­na­ci­je i ob­ra­de en­te­ri­je­ra-eks­te­ri­je­ra cr­kve 2007. go­di­ne struč­no ob­ra­di­la ovu sta­ri­nu i pro­pi­sa­la kon­zer­va­tor­ske uslo­ve, sma­tra da „zbog svo­jih kul­tur­no-isto­rij­skih vri­jed­no­sti, slo­je­vi­to­sti, gra­di­telj­skih i umjet­nič­kih ka­rak­te­ri­sti­ka, cr­kva Sv. Tri­pu­na u Mo­ri­nju pred­sta­vlja je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih sa­kral­nih spo­me­ni­ka na pod­ruč­ju Bo­ke Ko­tor­ske”.
Zna­čaj­ni­ja in­ter­ven­ci­ja iz 1934. go­di­ne pro­mi­je­ni­la je krov­ni po­kri­vač, te je re­kon­struk­ci­ja cr­kve, na­kon ar­hi­tek­ton­skih is­tra­ži­va­nja, pod­ra­zu­mi­je­va­la nje­go­vo vra­ća­nje u pr­vo­bit­no sta­nje, ob­no­vu pr­vo­bit­nog kro­va, ob­ra­du zi­do­va, fa­sa­da, otvo­ra, po­da i ure­đe­nje okol­nog pro­sto­ra sa pri­stup­nim ste­pe­ni­štem, ograd­nim zi­dom i gro­bljem. Re­kon­struk­ci­ja je ob­u­hva­ti­la i po­di­za­nje sru­še­nog zvo­ni­ka na pre­sli­cu sa jed­nim zvo­nom, či­ji su osta­ci sta­ja­li slo­že­ni uz ograd­ni zid.
O cr­kvi sv. Tri­fo­na pi­sao je i pop Sa­va Na­ki­će­no­vić, ko­ji je krat­ko opi­su­je kao „ma­lu cr­kvi­cu ri­mo­ka­to­lič­ku u Do­njem Mo­ri­nju, ogra­đe­nu u XVI­II vi­je­ku. Zbog iste je bi­lo če­sto raz­mi­ri­ca iz­me­đu pra­vo­slav­nih Mo­ri­nja­na i ri­mo­ka­to­li­ka iz Ko­sta­nji­ce, ko­ji­ma je tu i gro­blje”.
Mo­rinj­ski hro­ni­čar Špi­ro Mi­li­no­vić („Po­da­ci o isto­ri­ji Mo­ri­nja i okol­nih mje­sta”) 1974. go­di­ne pi­še da se cr­kva Sv. Tri­pu­na pr­vi put po­mi­nje od­mah po pro­tje­ri­va­nju Tu­ra­ka iz ovog kra­ja, 1705. go­di­ne, ve­za­no za po­ro­di­cu Ma­ta Mi­li­na, ko­ja je ima­la svo­je ze­mlji­šte uz po­sjed cr­kve Sv. Tri­pu­na, ali je za vri­je­me bor­be sa Osman­li­ja­ma iz­bje­gla 1684. go­di­ne za Pe­rast. Mi­li­nu i nje­go­vim srod­ni­ci­ma se za­bra­nju­je da se mi­je­ša­ju u cr­kve­ni po­sjed ka­to­lič­ke cr­kve, jer se oko nje bri­nu Sta­ni­ša Da­bo­vić i dru­ge po­or­di­ce iz Ko­sta­nji­ce. Po­mi­nje i sva­đu iz­me­đu Ber­be­ra, Be­ka­na i Da­bo­vi­ća oko is­kr­ca­va­nja dr­va iz bar­ke kod gro­blja cr­kve Sv. Tri­pu­na, a spor se, na­kon pre­su­de ar­bi­ta­ra, za­vr­ša­va kum­stvom i po­bra­tim­stvom. Ko­sta­nji­ča­ni su mo­ra­li da iz­gra­de vla­sti­to pri­sta­ni­šte za pre­voz mr­tva­ca, jer mo­sta pre­ko Ri­je­ke ni­je bi­lo, a uski du­gi pu­te­ljak pre­ko Tr­na bio je ne­prak­ti­čan za sa­o­bra­ćaj, za­pi­sao je Mi­li­no­vić. On na­vo­di da su Ber­be­ri iz Mo­ri­nja da­ri­va­li ovu cr­kvu Ko­sta­nji­ča­ni­ma ka­ko bi odvo­ji­li pra­vo­slav­ne i ri­mo­ka­to­lič­ke ob­re­de ko­ji su se do ta­da na­iz­mje­nič­no, uz fra­tra i ka­lu­đe­ra, oba­vlja­li za jed­nim ol­ta­rom u cr­kvi Sv. Jo­va­na, naj­sta­ri­joj u Mo­ri­nju.
„In­ter­san­tan je bio obi­čaj da pri sa­hra­ni mr­tva­ca od mo­ra do cr­kve, u krat­kom ra­sto­ja­nju od oko 100 me­ta­ra, mr­tvač­ki san­duk se spu­šta tri pu­ta na ze­mlju, što tre­ba da zna­či da je te­ren ku­da pro­la­ze nji­hov vla­sti­ti. Ovaj obi­čaj spu­šta­nja san­du­ka za­dr­žao se i do da­na­šnjih da­na”, pi­še Mi­li­no­vić.
S ob­zi­rom na sve ove po­dat­ke, mje­šta­ni Mo­ri­nja, kao i Ko­to­ra­ni, sma­tra­ju da ima vi­še ne­go do­volj­no raz­lo­ga da se ova cr­kva pro­gla­si po­je­di­nač­nim kul­tur­nim do­brom pod za­šti­tom dr­ža­ve.
M.D.PO­PO­VIĆ