Po­stav­ka ra­do­va dva­ju umjet­ni­ka, a ko­ja dje­lu­je kao da je ri­ječ o jed­nom auto­ru, mo­že se ovih da­na po­gle­da­ti u no­voj ga­le­ri­ji Cen­tra sa­vre­me­ne umjet­no­sti Cr­ne Go­re „Ba­šta”. Po­stav­ku či­ne sli­ke i te­pih So­nje Đu­ra­no­vić i skulp­tu­re i re­lje­fi ru­skog umjet­ni­ka Ser­ge­ja Gor­ško­va. Jed­no­stav­no, kom­ple­men­tar­nost ra­do­va upu­ću­je na isto­vjet­nost po­gle­da na umjet­nič­ki iz­raz, ali i slič­nost ide­ja, kao i du­ha – du­hov­no­sti.
Upra­vo tu za­jed­nič­ku cr­tu kod ovih umjet­ni­ka pre­po­znao je Ma­rat Gelj­man, pred­sjed­nik Uprav­nog od­bo­ra Du­kley Euro­pean Art Com­mmu­nity, je­dan od or­ga­ni­za­to­ra iz­lo­žbe. Ka­ko je re­kao, čim je vi­dio ra­do­ve Đu­ra­no­vi­će­ve, a po­što po­zna­je Gor­ško­vljev rad, od­mah je znao da su pred­o­dre­đe­ni da iz­la­žu za­jed­no.
– Umjet­ni­ci su po­seb­na na­ci­ja, i oni su bli­ži jed­ni dru­gi­ma ne­go što je obi­čan svi­jet, i ova iz­lo­žba upra­vo to po­ka­zu­je. To je je­din­stve­ni spo­koj­ni svi­jet, ko­ji čak li­či na mark­sov­sku uto­pi­ju – re­kao je Gelj­man. On se osvr­nuo i na dje­lat­no­sti Du­kley Euro­pean Art Com­mmu­nity, do­da­ju­ći da na re­zi­den­ci­jal­ni bo­ra­vak kod njih do­la­ze umjet­ni­ci iz ci­je­log svi­je­ta. Pod­sje­tio je i na otva­ra­nje Do­ma umjet­ni­ka, otvo­re­nom u biv­šoj uoprav­noj zgra­di „Ju­go­o­ce­an­ci­je”, gdje je na­pra­vlje­no 40-ak ate­ljea ko­ji­ma će se po­red go­stu­ju­ćih i ru­skih umjet­ni­ka slu­ži­ti i cr­no­gor­ski li­kov­ni stva­ra­o­ci, za­hva­lju­ju­ći sa­rad­nji sa Udru­že­njem li­kov­nih umjet­ni­ka Cr­ne Go­re.
Iz­lo­žbu je otvo­rio mr Pe­tar Ću­ko­vić, isto­ri­čar umjet­no­sti i ku­ra­tor iz­lo­žbe, ko­ji se ta­ko­đe osvr­nuo na kom­ple­men­tar­nost ra­do­va Đu­ra­no­vi­će­ve i Gor­ško­va.
- Ono što ob­je­di­nju­je ovo dvo­je umjet­ni­ka či­tlji­vo nam je kad se uđe u ovu ga­le­ri­ju. U na­šem svi­je­tu ima mno­go te­ških i ru­žnih stva­ri, mno­go bo­la i pat­nje, i upr­kos to­me što nam se stal­no po­da­sti­re da se svi­jet raz­vi­ja u do­brom prav­cu, da lju­di sve bo­lje i bo­lje ži­ve, svje­do­ci smo i pu­tem me­di­ja se in­for­mi­še­mo ko­li­ko je zla, tje­sko­be i ne­ga­tiv­nih stva­ri u svi­je­tu ko­ji bi mo­gao bi­ti mno­go pra­ved­ni­ji. Ova dva umjet­ni­ka ša­lju nam jed­nu dru­ga­či­ju ener­gi­ju. Ne za­to da bi po­ri­ca­li pat­nju, zlo, tje­sko­bu, i sve što ti­šti sa­vre­me­nog čo­vje­ka. Oni nas pod­sje­ća­ju da je ži­vot ču­do, da je ži­vot je­din­stve­ni dar ko­ji bi bi­lo gro­zno po­tro­ši­ti ta­ko što bi­smo pa­ti­li či­ta­vog ži­vo­ta – re­kao je Ću­ko­vić. Ka­ko do­da­je, nji­ho­vi ra­do­vi uka­zu­ju i na su­šti­nu ljud­skog bi­ća, da se ra­du­je ži­vo­tu, svi­je­tu, pri­ro­di.
- Ni­je to la­ka umjet­nost, ko­ja za­po­sta­vlja ozbilj­ne pri­če o ži­vo­tu, ali je vi­dlji­vo da afir­mi­še ra­dost svi­je­ta, ra­dost ži­vlje­nja – ka­že Ću­ko­vić.
Pri­sut­ni­ma se obra­tio i Ne­nad Šo­škić, di­rek­tor CSUCG, is­pred su­or­ga­ni­za­to­ra, ko­ji je iz­ra­zio na­du da je ova iz­lo­žba po­če­tak do­bre sa­rad­nje sa Du­kley Euro­pean Art Com­mmu­nity. Iz­lo­žba se mo­že po­gle­da­ti do 27. ma­ja.
Ž.J.


Ne­vje­ro­vat­na po­du­dar­nost

Gor­škov je is­ta­kao da je ve­o­ma za­do­vo­ljan svo­jim re­zi­den­ci­jal­nim bo­rav­kom u Cr­noj Go­ri, kao i mo­guć­no­šću da iz­la­že sa Đu­ra­no­vi­će­vom.
- Naj­va­žni­je je to što po­sto­je slič­ne te­me i for­me, što i So­nja i ja mno­go is­tra­žu­je­mo i vo­li­mo na­rod­nu umjet­nost, ne­za­vi­sno da li je ru­ska ili cr­no­gor­ska. Što je tra­di­ci­ja du­ža, to je bli­ža ra­znim na­ro­di­ma, ni­je ve­za­na sa­mo za je­dan na­rod. A, mi­slim da se i kod me­ne i kod So­nje oči­tu­je ka­rak­ter čo­vje­ka ko­ji se ra­du­je ži­vo­tu, že­ljom da se stva­ra ne­što ja­sno, ra­do­sno, na če­mu se te­me­lji ži­vot – re­kao je Gor­škov.
Za­do­volj­stvo iz­lo­žbom ne kri­je ni Đu­ra­no­vi­će­va, jer se nje­ni i Gor­ško­va iz­u­zet­no sla­žu.
- In­te­re­sant­no je ka­da smo spo­ji­li ra­do­ve u ovom pro­sto­ru, sli­ke, skulp­tu­re i re­lje­fe, po­sto­ji ne­vje­ro­vat­na slič­nost. I ni­je to sa­mo slič­nost u mo­ti­vu cvi­je­ta, iz­ra­zu, već u du­hu i ener­gi­ji. Čak ima­mo, a ne­vje­ro­vat­no je, i iste na­zi­ve ra­do­va – ka­že sli­kar­ka. Ka­ko nam ot­kri­va, mo­žda u do­gled­no vri­je­me sa plo­šnih li­kov­nih for­mi – sli­ke, te­pi­ha, pre­đe i u iz­ra­du tro­di­men­zi­o­nal­nih ke­ra­mič­kih ob­li­ka. Ipak, do­da­je Đu­ra­no­vi­će­va, to je za­sad otvo­re­no kao mo­guć­nost, jer je za­do­volj­na i oku­pi­ra­na sli­ka­ma.