Bo­ri­slav Pe­kić je bio otac ko­ji ni­ka­da ni­je na­me­tao svo­je mi­šlje­nje, ni­ti pi­sce i dje­la ko­ja bih tre­ba­lo či­ta­ti, pa čak ni ona ko­ja je on pi­sao, zbog če­ga se sad gor­ko ka­jem, jer sam ih spo­zna­la mno­go ka­sni­je, ka­za­la je nje­go­va kćer­ka Alek­san­dra ko­ja je ju­če o svom ocu, zna­čaj­nom srp­skom pi­scu 20. vi­je­ka raz­go­va­ra­la sa stu­den­ti­ma Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta u Nik­ši­ću. Su­sret su or­ga­ni­zo­va­li Ma­ti­ca srp­ska- Dru­štvo čla­no­va u Cr­noj Go­ri, Am­ba­sa­da Sr­bi­je i Stu­dij­ski pro­gram za srp­ski je­zik i ju­žno­slo­ven­ske knji­žev­no­sti Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta.
– Šta zna­či bi­ti nje­go­va kćer­ka spo­zna­la sam na­kon ti­nej­džrek­sih da­na, ka­da sam po­če­la či­ta­ti nje­go­ve knji­ge. Ta­da ni­je­sam ima­la is­pred se­be čo­vje­ka ko­ji ih je na­pi­sao, sa ko­jim bih mo­gla o to­me da raz­go­va­ram i to je ne­što što se­bi ni­ka­da ne­ću opro­sti­ti – ka­za­la je Alek­san­dra Pe­kić.
Po­ro­di­ca je za Pe­ki­ća uvi­jek bi­la va­žna, a mno­go je raz­mi­šljao o svo­jim ko­ri­je­ni­ma, o Cr­noj Go­ri, Pod­go­ri­ci, Ce­ti­nju i Nik­ši­ću. Bio je čo­vjek ne­vje­ro­vat­ne mo­ral­ne čvr­sti­ne, osje­ća­ja za prav­du, a iz­van sve­ga bes­krom­pro­mi­sni otac, su­prug i pri­ja­telj.
– Su­pru­gu, ko­ji je Nje­mac, već go­di­na­ma po­ku­ša­vam da ob­ja­snim ko smo mi Sr­bi, ka­kvi smo. On­da sam mu na­ve­la očev ci­tat iz „Zlat­nog ru­na”: „Mi ti Sr­bi i ni­smo na­ci­ja, mi smo jed­no us­pla­hi­re­no sta­nje du­ha. Mi i po­sto­ji­mo sa­mo iz ina­ta”. Pot­pu­no sam se pro­na­šla u to­me – is­ta­kla je Pe­ki­će­va.
Pre­mi­nuo je u Lon­do­nu 1992. go­di­ne, a nje­go­va kćer­ka je is­ta­kla da se raz­bo­lio na­kon bor­be za iz­bor po­sla­ni­ka u Skup­šti­ni Sr­bi­je ka­da je bio kan­di­dat De­mo­krat­ske stran­ke či­ji rad je sa još dva­na­est srp­skih in­te­lek­tu­a­a­ca ob­no­vio 1989. go­di­ne.
– Raz­bo­lio se upra­vo na­kon te bor­be sa svo­jim pro­tiv­kan­di­da­tom Vo­ji­sla­vom Še­še­ljem. U su­šti­ni, ci­je­la ta pri­ča nje­mu je bi­la na­met­nu­ta. Go­vo­ri­li su mu da je on je­di­ni ko­ji mo­že po­bi­je­di­ti Še­še­lja, da je je­di­ni ko­ji se mo­že žr­tvo­va­ti. Iako je znao da će iz­gu­bi­ti, od­mah se pri­hva­tio kan­di­da­tu­re, ali se raz­bo­lio jer to fi­zič­ki ni­je mo­gao iz­dr­ža­ti – re­kla je Pe­ki­će­va.
Uvi­jek bun­to­van i prin­ci­pi­je­lan Pe­kić je uče­stvo­vao na mno­gim de­mon­stra­ci­ja­ma. Nje­go­vi sta­vo­vi i mi­šlje­nja kroz ži­vot su ga sku­po ko­šta­la, ali je bio upo­ran.
- Ni­je­dan čo­vjek, a po­go­to­vo pi­sac u je­ku stva­ra­la­štva, kao što je bio Pe­kić, ne mo­že da na­pi­še pre­ko 25 hi­lja­da stra­na, a da nje­go­va po­ro­di­ca ne pla­ti vi­so­ku ci­je­nu. Umro je u 62. go­di­ni ži­vo­ta. Ko­li­ko bi do sa­da na­pi­sao, ko­li­ko bi nam to­ga osta­vio? Mi­slim da bi bio ja­ko raz­o­ča­ran onim što smo uspje­li da ura­di­mo u na­šoj ze­mlji za pro­te­kle go­di­ne od nje­go­ve smr­ti i mo­žda je bo­lje što ni­je tu da gle­da – is­ta­kla je ona.
Nje­go­va pr­va knji­ga „Vre­me ču­da” iza­zva­la je ve­li­ku pa­žnju či­ta­lač­ke pu­bli­ke, ali i oštre kri­ti­ke na ra­čun nje­go­ve re­li­gi­o­zno­sti. Pe­ki­će­va je is­ta­kla da je njen otac imao na­mje­ru da na­pi­še na­sta­vak tog dje­la u če­mu ga je smrt pre­te­kla i da mu je bi­lo ve­o­ma žao što je u knji­zi upo­tri­je­bio lik Isu­sa Hri­sta.
– Moj otac je u tom re­li­go­znom smi­slu se­be sma­trao gno­sti­kom, Isus je za nje­ga ne­vje­ro­va­tan pro­ro­kok, ali ni­je bio ubi­je­đen da je Sin Bo­ži­ji. Jed­no­stav­no, ni­je vo­lio tu dog­mu i to što nam ne­ka­ko Cr­kva na­me­će. Na­mje­ra­vao je da na­pi­še još dvi­je knji­ge, da ob­ja­sni či­ta­o­cu šta je za­pra­vo knji­gom „Vre­me ču­da” htio da ka­že, ka­za­la je Pe­ki­će­va.
B.Bra­šnjo


Dje­la ko­ja da­nas vas­kr­sa­va­ju

Iz Lon­do­na, gdje je Pe­ki­će­va po­ro­di­ca emi­gri­ra­la 1971. go­di­ne, Alek­san­dra se u Be­o­grad vra­ti­la 2009. i od­mah je kre­nu­la sa sre­đi­va­njem oče­ve knji­žev­ne za­o­štav­šti­ne. Iz­da­vač­ka ku­ća „La­gu­na” do­sad je ob­ja­vi­la cje­lo­ku­pan Pe­ki­ćev knji­žev­ni opus, a po­je­di­ne knji­ge do­ži­vje­le su vi­še iz­da­nja. „Slu­žbe­ni gla­snik” bio je za­du­žen za ob­ja­vlji­va­nje nje­go­ve ko­re­spod­ne­ci­je, in­ter­vjue i dnev­ni­ke.
– Sva svo­ja pi­sma upu­će­na bi­lo ko­me pi­sao je u tri pri­mjer­ka, čak i ne­ke svo­je knji­ge je vi­še pu­ta pre­pi­si­vao. Re­ci­mo, „Zlat­no ru­no” je pre­pi­sao čak se­dam pu­ta. Ne­ke knji­ge ko­je smo ob­ja­vi­li ima­ju vi­še iz­da­nja, već sa­da, i si­gur­na sam da će ih ima­ti još mno­go – ka­za­la je Alek­san­dra Pe­kić.
Pe­ki­će­vi ci­ta­ti ži­ve i na dru­štve­nim mre­ža­ma jer je Alek­san­dri­na kćer­ka otvo­ri­la fej­sbuk stra­nu ko­ja tre­nut­no ima oko 35 hi­lja­da pri­ja­te­lja.