Kre­a­to­ri Ko­to­rAr­ta po­tru­di­li su se da na otva­ra­nju fe­sti­va­la pu­bli­ci pri­re­de spek­takl, kroz si­ner­gi­ju svih pro­gra­ma i za to je bi­la po­treb­na ve­li­ka vje­šti­na ko­mu­ni­ka­ci­je, ni­ve­li­sa­nja i ob­je­di­nja­va­nja seg­me­na­ta u cje­li­nu ko­ja ima svoj sce­na­rio, dra­ma­ti­ku, pri­ču ko­ja će tra­ja­ti, a ko­ja, ne­će bi­ti do­sad­na po­sje­ti­o­ci­ma, ka­že pi­ja­ni­sta Ra­ti­mir Mar­ti­no­vić, ko­or­di­na­tor svih pro­gra­ma. Po­seb­nu vri­jed­nost, ka­že on, pred­sta­vlja rad sa do­ma­ćim sna­ga­ma: bi­lo da se ra­di o sce­ni ili o lju­di­ma iza sce­ne, Ko­to­rArt ih uve­zu­je i an­ga­žu­je, ani­mi­ra, mo­ti­vi­še i mo­bi­li­zu­je do­ma­ći po­ten­ci­jal, upu­ću­ju­ći lju­de jed­ne na dru­ge. To­kom 14 go­di­na Mar­ti­no­vić je ostao do­slje­dan ide­ji Ko­to­rAr­ta, po­ka­zav­ši da umi­je da bu­de i bun­to­van ka­da to tre­ba i ne­za­vi­stan kao umjet­nik i kao umjet­nič­ki di­rek­tor „Don Bran­ko­vih da­na mu­zi­ke”. Ka­da je 2000. go­di­ne kao di­rek­tor Mu­zič­ke ško­le u Ko­to­ru, sa ide­jom da po­kre­ne kon­cert­nu se­zo­nu i kru­ni­še je ljet­njim fe­sti­va­lom, za­jed­no sa Don Bran­kom Sbu­te­gom po­sta­vio plat­for­mu ne­za­vi­sne ini­ci­ja­ti­ve za raz­voj umjet­no­sti u Ko­to­ru, imao je ja­snu vi­zi­ju ka­ko pro­gram tre­ba da iz­gle­da. Pro­fe­si­o­nal­no ute­me­ljen sa re­a­li­zo­va­nom me­đu­na­rod­nom ka­ri­je­rom, Mar­ti­no­vić je sa 24 go­di­ne bio do­cent na Aka­de­mi­ji umjet­no­sti u No­vom Sa­du, ali se Ko­to­ru, iz ko­ga je oti­šao kao dje­čak od 12 go­di­na, vra­tio na ve­li­ka fe­sti­val­ska vra­ta.
– Ima­li smo vr­lo ja­snu vi­zi­ju ka­ko pro­gram tre­ba da iz­gle­da kad se ra­di o umjet­nič­koj mu­zi­ci, a osta­vi­li smo vra­ta ši­rom otvo­re­na za raz­ne dru­ge sa­dr­ža­je. Iz­u­zet­no mi je dra­go da smo ne sa­mo u Ko­to­ru, ne­go i u Cr­noj Go­ri, uti­ca­li na for­mi­ra­nje i po­di­za­nje ni­voa kva­li­te­ta umjet­nič­kog pro­gra­ma i pro­duk­ci­je. Ni­je do­volj­no da do­ve­de­te sim­fo­nij­ski or­ke­star ili sjaj­nu pred­sta­vu, ako ne obez­bi­je­di­te uslo­ve da lju­di to slu­ša­ju i gle­da­ju, da mo­gu u pot­pu­no­sti da uži­va­ju u to­me, neo­p­te­re­će­ni bu­kom iz ka­fi­ća, escaj­gom, mu­zi­kom, što se na­ža­lost de­ša­va u gra­do­vi­ma cr­no­gor­skog pri­mor­ja. U Ko­to­rAr­tu ne po­la­zi­mo od to­ga da pra­vi­mo ku­li­se, mi mi­je­nja­mo ono što su do­ma­će prak­se, pro­duk­ci­o­ne i umjet­nič­ke i to je jed­na vri­jed­nost i kva­li­tet ko­ji će tek po­la­ko is­pli­va­va­ti u Ko­to­rAr­tu.
● Zbog če­ga je ova go­di­na ja­ko va­žna za fe­sti­val sa aspek­ta nje­go­vog prav­nog ute­me­lje­nja?
– Va­žna je za­to što ho­će­mo da pred­lo­ži­mo osni­va­nje Jav­ne usta­no­ve sa mi­ni­mal­nim bro­jem za­po­sle­nih, jer mi sad do­bro funk­ci­o­ni­še­mo, ra­ci­o­nal­ni smo, vr­lo prag­ma­tič­ni, objek­tiv­ni pre­ma na­šim po­tre­ba­ma, ne mas-pro­iz­vod­nja ka­dro­va ko­ji ni­šta ne­će ra­di­ti, ne­go mas-pro­iz­vod­nja sa­dr­ža­ja, ali ipak nam tre­ba jed­no ute­me­lje­nje. Šest go­di­na je iza nas, sad će sed­ma, do­ka­za­li smo i pro­gra­mom i ozbilj­no­šću i du­go­roč­nim pla­no­vi­ma i svim na­šim dje­lo­va­njem da smo sprem­ni i volj­ni, a i za­slu­ži­li smo prav­ni okvir ko­ji će zna­či­ti tra­ja­nje Ko­to­rAr­ta. Mi smo fe­sti­val ko­ji da­nas ne­ma ni­ti jed­noj za­po­sle­nog, svi ra­di­mo po ugo­vo­ru. Pred­sta­vlja­mo ne sa­mo sja­jan umjet­nič­ki pro­gram, već i ini­ci­ja­ti­vu ko­ja po­stup­no i te­melj­no mi­je­nja do­ma­će prak­se, no­vi vid ba­vlje­nja u kul­tu­ri - mi­slim na od­nos pro­gram­skih i ad­mi­ni­stra­tiv­nih pa­ra 80:20 – to ni­je slu­čaj sa dru­gim in­sti­tu­ci­ja­ma. Du­bro­vač­ke ljet­nje igre su jav­na usta­no­va sa 27 za­po­sle­nih ko­ji to­kom ci­je­le go­di­ne pri­ma­ju pla­tu, a bu­džet Ko­to­rAr­ta je ma­nji od sva­kog po­je­di­nač­nog bu­dže­ta cen­ta­ra za kul­tu­ru sa­mo bo­kelj­skih op­šti­na. Pi­ta­nje je šta je pro­iz­vod kul­tur­nih cen­ta­ra, a šta je pro­iz­vod Ko­to­rAr­ta – stva­ri su oči­gled­ne. Ne­ko ka­že „to je pu­no pa­ra”, ne, za pro­gram, pro­iz­vod ko­ji se do­bi­ja, za sve ovo osta­lo što ni­je oči­gled­no i vi­še je „pod vo­dom”, naš bu­džet tre­ba da bu­de mno­go ve­ći i mi će­mo se bo­ri­ti za to.
● Pred­u­slov za do­bru pro­duk­ci­ju je mo­der­na in­fra­struk­tu­ra, a Vi ula­že­te i u nju?
– Mi ima­mo re­la­tiv­no ma­li bu­džet - go­di­šnje ne­što vi­še od 400 hi­lja­da eura, ko­jim na­sto­ji­mo da po­sta­vi­mo vi­so­ki stan­dard pro­gra­ma to­kom 52 fe­sti­val­ska da­na (ko­li­ko ih je ove go­di­ne). Taj raz­voj­ni bu­džet (ko­ji se od­no­si na in­fra­struk­tu­ru) je ne­što za šta se sva­ke go­di­ne bo­ri­mo - osta­vi­li smo iz­u­ze­tan kla­vir, naj­bo­lji u Cr­noj Go­ri, ove go­di­ne će­mo osta­vi­ti ne­što ra­svje­te, re­flek­to­ra za po­tre­be gra­da... Svje­do­ci smo da­nas pri­nud­nog po­mje­ra­nja kon­cer­ta i pro­ble­ma ko­je ima­mo zbog vre­men­skih ne­po­go­da. Na ve­li­kim fe­sti­va­li­ma to ni­je slu­čaj za­to što oni ima­ju nad­stre­šni­cu ko­ja mo­že da po­kri­je ci­je­li trg. To su sve stva­ri ko­je či­ne pred­u­slo­ve za ve­li­ke pro­duk­ci­je da se mo­gu de­si­ti. To su po­stup­ni po­kre­ti, ni­šta ne mo­že­mo od­jed­nom ra­di­ti, ima­mo ide­ju ne da pra­vi­mo ku­li­se ko­je će­mo sju­tra­dan sklo­ni­ti, ne da pra­vi­mo „Po­tem­ki­no­va se­la”, ne­go da traj­no mi­je­nja­mo kul­tur­nu sce­nu i gra­da i dr­ža­ve, osta­vlja­ju­ći no­vim ge­ne­ra­ci­ja­ma jed­nu al­te­ra­na­ti­vu ono­me što da­nas do­bi­ja­ju kao sa­dr­ža­je iz svih mo­gu­ćih me­di­ja. Ra­di se o to­me da se bo­ri­mo za si­stem pra­vih vri­jed­no­sti ko­je su se pro­te­klih de­ce­ni­ja ne­gdje za­gu­bi­le. Dra­go mi da to pre­po­zna­ju na­ši po­kro­vi­te­lji, osni­va­či – Mi­ni­star­stvo kul­tu­re i Op­šti­na Ko­tor. Dra­go mi­je da smo na­ro­či­to ove go­di­ne uspje­li da ani­mi­ra­mo broj­ne spon­zo­re, da iz­dvo­jim Lu­ku Ko­tor i Lu­šti­cu Bej. Tu je ja­ko ve­li­ka mre­ža me­dij­skih part­ne­ra, iz­me­đu osta­lih to je i „Dan”, ko­ji nas pom­no pra­ti svih ovih go­di­na. I to je do­kaz da lju­di pre­po­zna­ju kva­li­tet ovo­ga što ra­di­mo, iskre­nost, po­sve­će­nost, pro­fe­si­o­na­li­zam i te­melj­nost.
M.D.Po­po­vić


Po­treb­ni smo jed­ni dru­gi­ma

● Kroz sve ove go­di­ne i Vi ste iz­ra­sli u vr­hun­skog umjet­nič­kog me­na­dže­ra, ko­ji ob­je­di­nju­je sve seg­men­te Ko­to­rAr­ta. Či­ni se da sve to oba­vlja­te s la­ko­ćom...
– Sve to ra­dim s lju­ba­vlju, on­da tu do­la­zi i la­ko­ća. Se­be pri­je sve­ga vi­dim kao umjet­ni­ka, kla­vir ni­kad ne osta­vljam, pri to­me sam i re­dov­ni pro­fe­sor na Aka­de­mi­ji umet­no­sti u No­vom Sa­du, jed­no vri­je­me sam bio i šef Ka­te­dre za kla­vir. Me­nadž­ment mi pri­rod­no le­ži, ali na pr­vom mje­stu su mi umjet­nič­ki oslon­ci – naj­za­hval­ni­ji sam za umjet­nič­ki ta­le­nat i sen­zi­bi­li­tet za al­ter­na­tiv­ni svi­jet i ljep­šu stvar­ni­ost, u to­me naj­vi­še i uži­vam. Uži­vam da u mom rod­nom gra­du mo­gu do­pri­nje­ti da se stva­ri po­kre­nu na bo­lje, da mo­gu da do­ča­ram taj pro­stor umjet­no­sti i svi­ma oni­ma ko­ji su za nje­ga ma­kar ma­lo otvo­re­ni, jer da­na­šnja stvar­nost ni­je ni ve­se­la ni po­zi­tiv­na, vr­lo je de­pre­siv­na, te­ška. Ma­lo se u toj teh­no­lo­škoj re­vo­li­u­ci­ji iz­gu­bio kon­takt sa dru­gi­ma, i to je jed­na od ve­li­kih zam­ki – da osta­ne­mo sa­mi, usa­mlje­ni, izo­lo­va­ni od svi­je­ta, a po­tre­ba za dru­gim je jed­na od osnov­nih ljud­skih po­tre­ba, a upra­vo umjet­nost je je­dan od div­nih na­či­na da pra­vi­mo mo­sto­ve i da smo u ko­mu­ni­ka­ci­ji i sa so­bom i sa dru­gi­ma.