Ne­ka­da dav­no, u dav­ni­ni pro­šlih vre­me­na, slo­no­vi ni­je­su ima­li sur­le... Ta­ko po­či­nje pri­ča Po­zo­ri­šta za de­cu iz Kra­gu­jev­ca „Ra­do­zna­lo slon­če” ko­ja je svo­jom neo­bič­no raz­i­gra­nom pri­čom i lut­ka­ma – ma­ska­ma, odu­še­vi­la i ma­lu i ve­li­ku pu­bli­ku Me­đu­na­rod­nog fe­sti­va­la lut­kar­stva. A, ka­ko je Ra­do­zna­lo slon­če do­bi­lo sur­lu, od­no­sno da li mu je „nos” na­ra­stao jer je la­gao kao Pi­no­kio, ili jer je svo­jim za­pit­ki­va­njem i ra­do­zna­lo­šću svi­ma sme­tao, ili je to­me do­pri­nio stra­šni Kro­ko­dil ko­ji mu je iz­vu­kao nos po­ku­ša­va­ju­ći da ga po­vu­če u du­bi­nu ri­je­ke.. Tu sto­ri­ju na ve­li­koj sce­ni KIC „Bu­do To­mo­vić” is­pri­ča­li su kra­gu­je­vač­ki glum­ci Da­ri­ja Ne­šić, Ne­ve­na Br­za­ko­vić, Du­brav­ka Đor­đe­vić, Mi­loš Mi­lo­va­no­vić, Pe­tar Lu­kić i Mi­lo­mir Ra­kić. Na­rav­no, uz po­moć re­ži­se­ra To­do­ra Va­lo­va ko­ji je adap­ti­rao i dram­tur­ški ob­ra­dio tekst Ra­djar­da Ki­plin­ga, Ste­fan­ka Kju­vli­je­va ko­ja je ura­di­la lut­ke i sce­no­gra­fi­ju, dok je mu­zi­ku osmi­sli­la Ele­na Me­to­di­jev­ska.
Ka­ko ka­že glu­mac Mi­loš Mi­lo­va­no­vić, ni­je to sa­mo pri­ča o od­ra­sta­nju, i dje­či­jih hi­lja­du za­što, već po­ma­lo i pri­ča o ro­di­te­lji­ma.
- Ovo je pri­ča o ra­do­zna­lom dje­te­tu, dječ­joj ra­do­zna­lo­sti, o pe­ri­o­du ka­da dje­ca po­či­nju da spo­zna­ju svi­jet. To je i pri­ča o opa­sno­sti ko­ja mo­že da usli­je­di usred pre­tje­ra­ne dječ­je ra­do­zna­lo­sti, ali i ne­pa­žnje nji­ho­vih ro­di­te­lja. Od­no­sno, uko­li­ko ni­ste do­volj­no ozbilj­ne pa­žnje po­sve­ti­li nji­ho­vim pi­ta­nji­ma i od­go­vo­ri­ma na njih, i ko­li­ko god va­ma ta pi­ta­nja zvu­ča­la ne­po­treb­no, ne­da­va­nje od­go­vra na njih mo­že do­ve­sti do pro­ble­ma. U ovom slu­ča­ju slon­če­tu se de­sio su­sret sa kro­ko­di­lom i „na­ra­sla” mu je sur­la. Ali, mo­glo je bi­ti go­re. Zna­či, po­ru­ka je bu­di­te po­sve­će­ni svo­joj dje­ci – ka­že Mi­lo­va­no­vić.
Glu­mac do­da­je da su oni u stva­ri ra­di­li sa ma­ska­ma, ko­je ima­ju ne­ke me­ha­ni­zme lu­ta­ka. „Kao ne­ke ve­li­ke gi­njo­le, a u prin­ci­pu su ma­ske”, do­da­je Mi­lo­va­no­vić. Rad na ovoj pred­sta­vi iz­u­zet­no je fi­zič­ki za­htje­van, jer, po­ne­kad je i dvo­je glu­ma­ca mo­ra­lo da sa­ra­đu­je da se stvo­ri po­treb­na at­mos­fe­ra, ili pak po­kre­ne ne­ka lut­ka.
- Pri­lič­no je na­por­no ra­di­ti ovaj ko­mad. Ve­ći­na na­ših pred­sta­va je fi­zič­ki za­htjev­na, jer kad su mla­de eki­pe, ro­di­te­lji vo­le da ra­de fi­zič­ki za­htjev­ne pred­sta­ve. Ove „lut­ke” do­dat­no kom­pli­ku­ju jer je po­treb­no vi­še gla­sa da bi se glu­mac čuo is­pod ma­ske, ali mi uži­va­mo u pred­sta­vi. Po­se­ban je uži­tak kad ode­mo ne­gdje dru­gdje jer već po pri­li­ci zna­mo ka­ko će kra­gu­je­vač­ka pu­bli­ka da re­a­gu­je. Ovo pak je ne­ko no­vo is­ku­stvo, za­hva­lju­ju­ći ko­me do­ži­viš i ne­ke dru­ge uti­ske – is­ti­če glu­mac.
Če­tvr­ti Me­đu­na­rod­ni fe­sti­val lut­kar­stva za­vr­šen je si­noć do­dje­lom na­gra­da naj­su­pje­šni­ji­ma. Pret­hod­no, na ve­li­koj sce­ni KIC –a pred­sta­vu „Gu­li­ve­ro­va pu­to­va­nja” iz­veo je Al­ban­ski na­ci­o­nal­ni djel­ji cen­tar i lut­kar­sko po­zo­ri­šte iz Ti­ra­ne. Van kon­ku­ren­ci­je, pred­sta­vu „Sne­ža­na i se­dam pa­tu­lja­ka” iz­ve­la su dje­ca ko­ja po­ha­đa­ju Ško­li­cu glu­me Da­vo­ra Dra­go­je­vi­ća.Ž.J.


Sva li­ca osmi­je­ha

Za­ni­mlji­va po­stav­ka pra­ti­la je ci­je­lo vri­je­me Me­đu­na­rod­ni fe­sti­val lut­kar­stva. I ma­mi­la i dje­cu i do­ra­sle svo­jom ve­dri­nom, i kod ma­lih i kod ve­li­kih iza­zi­va­la uvi­jek ši­rok osmi­jeh. A ka­ko i ne­će ka­da vam se osmje­hu­ju ve­se­la li­ca klov­no­va i klov­ni­ca. Uostlom, ni­je valj­da bez raz­lo­ga iz­lo­žba sli­ka i fi­gu­ri­ca Du­šan­ke Du­de Bo­žo­vić na­slo­vlje­na „Sva li­ca osmi­je­ha”. Ka­ko ka­že bi­bli­o­te­kar­ka bi­bli­o­te­ke Eko­nom­skog fa­kul­te­ta, in­spi­ra­ci­ja su joj stu­den­ti s ko­ji­ma sva­ko­dnev­no ko­mu­ni­ci­ra. No, do­da­je, in­ten­ziv­no je po­če­la da sli­ka pri­je tri go­di­ne. Pre­lo­man do­ga­đaj bio je sa­o­brać­jan ne­sre­ća ko­ja joj se do­go­di­la is­pred ula­za zgra­de u ko­joj sta­nu­je. Dok je bi­la ve­za­na za kre­vet, pri­sje­ća­la se nji­ho­vih li­ko­va i po­če­la da im da­je ne­ku dru­gu no­tu... Sli­ke uglav­nom ra­di gva­šom, ma­da u po­sljed­nje vri­je­me do­da­je i tka­ni­ne, pa se mo­že re­ći da je u pi­ta­nju ko­laž. Ka­da su u pi­ta­nju fi­gu­ri­ce, njih ra­di od ma­se slič­ne gli­ni, ko­ja ne mo­ra da se pe­če, već se sa­mo su­ši.
- Ra­dim klov­no­ve naj­vje­ro­vat­ni­je zbog ne­kog lič­nog bo­la ko­ji no­sim u se­bi, i mi­slim da je to ma­ska iza ko­je se skri­vam. A, že­lim da iz­ma­mim osmi­jeh na li­cu. Oče­ku­jem da klov­no­vi is­pad­nu tu­žni, a oni uvi­jek is­pad­nu ve­se­li, ali to valj­da do­la­zi s mo­jom te­žnjom ka do­brom, da sve bu­de u re­du – do­da­je Bo­žo­vi­će­va.
Ž.J.