Na­gra­da Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Cr­ne Go­re „Mar­ko Mi­lja­nov”, za 2015. go­di­nu, uru­če­na je pje­sni­ku Raj­ku Pe­tro­vu No­gu is­pred Mu­ze­ja Mar­ka Mi­lja­no­va na Me­du­nu u Ku­či­ma. No­gu je ova na­gra­da uru­če­na za knji­gu po­e­zi­je „Pre­ko pe­pe­la”, a od­lu­ku je jed­no­gla­sno do­nio ži­ri u sa­sta­vu Dra­gan La­ki­će­vić (pred­sjed­nik), Bu­di­mir Du­bak i Vla­di­mir Po­po­vić.
O No­go­vom knji­žev­nom dje­lu go­vo­rio je pred­sjed­nik ži­ri­ja, pi­sac Dra­gan La­ki­će­vić, ured­nik KPZ u Be­o­gra­du.
- Kao što je Mar­ko Mi­lja­nov, u dru­gom, zre­lom di­je­lu ži­vo­ta, sje­de­ći u rod­noj ku­ći na Me­du­nu, na­pi­sao svo­je za­vje­šta­nje – pri­mje­re čoj­stva i ju­na­štva kao svo­je­vr­sne iko­ne mo­ral­nih pod­vi­ga – lju­di i ju­na­ka he­roj­skog do­ba i pre­da­nja, ta­ko je naš sa­vre­me­ni pje­snik Raj­ko Pe­trov No­go, u pred­ve­čer­je svo­je se­dam­de­se­te go­di­ne ži­vo­ta, u svo­me do­mu na Vo­ždov­cu, is­pi­sao por­tre­te sa lič­nog iko­no­sta­sa, li­ko­ve uku­ća­na i re­kon­struk­ci­je pre­da­ka. Pje­snik ih je ugra­dio u okvi­re svo­je po­e­zi­je i po­e­ti­ke. Ta­ko je na­sta­la knji­ga ,,Pre­ko pe­pe­la”. Po prin­ci­pu al­bu­ma, pje­snik je knji­gu kom­po­no­vao u tri ga­le­ri­je li­ko­va. Tri ko­lek­ci­je por­tre­ta i sta­ja­ćim bro­jem ozna­ča­va­ju pje­sni­ko­vo opre­dje­lje­nje za tip­sko, si­me­trič­no i sim­bo­lič­no. Či­nio je to i ra­ni­je, kad su struk­tu­re ili sli­ke su­ge­ri­sa­le sa­kral­na zna­če­nja – ka­zao je Dra­gan La­ki­će­vić. On je do­dao da ova knji­ga je­ste ,,re­ka­pi­tu­la­ci­ja sve­ko­li­kih pje­sni­ko­vih opre­dje­lje­nja i oslo­na­ca”.
Pri­god­no slo­vo iz­go­vo­rio je do­bit­nik na­gra­de.
- Na­ša po­ro­dič­na le­gen­da ka­že – a u le­gen­da­ma se skri­va pra­va isto­ri­ja čo­vje­čan­stva, ili ma­kar zrn­ce isti­ne – da smo sta­ri­nom Ra­šo­vi­ći, Ku­či, Dre­ka­lo­vi­ći. Da­kle, iz ple­me­na Mar­ka Mi­lja­no­va. Pa je je­dan – ka­ko to ina­če bi­va – ubio, ili svo­ga ili Tur­či­na, i iz­bje­gao u Gor­nju Her­ce­go­vi­nu, ta­mo kod Ka­li­no­vi­ka. Bio je, pri­ča­lo se, vi­sok i kra­kat te ga pro­zva­še No­go. Ta­ko smo se od krv­ne osve­te sa­kri­li u ovaj na­di­mak ko­ji je po­stao pre­zi­me. Je li slu­čaj­no što se na Mar­kov­dan pred va­ma, ov­dje na Me­du­nu, ob­reo ovaj ko­ji se zo­ve Raj­ko Pe­trov No­go: ,,Kad po­gle­dam pro Me­dun­skih br­da, / Zdra­vo mo­ja đe­do­vi­no tvr­da!” - za­po­čeo je svo­ju be­sje­du No­go. On je do­dao da je i vri­je­me i mje­sto da ot­kri­je što je u svo­joj po­e­zi­ji uki­nuo in­ter­punk­ci­ju i usred sti­ha po­čeo da pi­še ve­li­ko slo­vo.
- Ni­je ri­ječ o mo­di, ni­ti sa­mo o po­vje­re­nju či­ta­o­ca da mo­že da sta­vi zna­ko­ve gdje on na­đe za shod­no, već i o iden­ti­tet­skom ata­vi­zmu: bez in­ter­punk­ci­je i sa ve­li­kim slo­vom usred ka­kve ri­je­či pi­sao je po­zno opi­sme­nje­ni Voj­vo­da, ili Raz­voj­vo­da, već. A i ovi br­ko­vi bi htje­li, ka­ko-ta­ko, da na­li­ku­ju na one ko­jih se svi pri­sje­te ka­da, umje­sto ime­na ono­ga ko­ji ih je no­sio, re­če­mo Sr­dit Srp­ski Brk – ka­zao je No­go.
Skup su po­zdra­vi­li i pred­sjed­nik UKCG No­vi­ca Đu­rić, u ime spon­zo­ra Vla­do Po­po­vić, kao i pro­to­je­rej-sta­vro­for dr Ve­li­bor Džo­mić. Sti­ho­ve iz knji­ge ,,Pre­ko pe­pe­la” ka­zi­vao je Dra­gan Alo­rić, ko­ji je bio i mo­de­ra­tor pro­gra­ma, dok je skup pje­smom uljep­šao gu­slar Mi­lo­mir Pe­ro­vić. Spon­zor knji­žev­ne ma­ni­fe­sta­ci­je je kom­pa­ni­ja „Ca­ri­ne” iz Pod­go­ri­ce.A.ĆU­KO­VIĆ

Neo­dvo­ji­va
ga­le­ri­ja
Ne bez raz­lo­ga ži­ri je u obra­zlo­že­nju, iz­me­đu osta­log, na­veo: „Iz­me­đu hri­šćan­skih sve­ti­nja i sve­ti­te­lja i pje­snič­ke mir­jan­ske po­ro­di­ce (Mar­ko Mi­lja­nov, Du­čić, Dis, An­drić, Cr­njan­ski, Ćo­pić, Se­li­mo­vić, Ra­ič­ko­vić) na­la­ze se Sve­ti Sa­va i Nje­goš, knji­žev­ne iko­ne ko­je spa­ja­ju po­ro­di­cu srp­skih pje­sni­ka s po­ro­di­com Raj­ka Pe­tro­va No­ga – u neo­dvo­ji­vu i je­din­stve­nu ga­le­ri­ju...”

Sa Nje­go­šem na ,,ti”
- Uz iko­nu Sve­tog Va­si­li­ja Ostro­škog pje­snik ob­li­ku­je lir­sko ži­ti­je. To ži­ti­je po­či­nje le­gen­dom, a raz­vi­ja se u dva to­na – mo­li­tve i po­hva­le. Obi­lje gra­đe, kon­cen­tra­ci­ja pam­će­nja, psi­ho­lo­gi­ja vje­re uči­ni­li su ovu pe­smu na­preg­nu­tom od zna­če­nja – mo­ral­nih i emo­tiv­nih jed­na­ko… Lik Ostro­škog Ču­do­tvor­ca, u dru­goj pje­smi do­bi­ja do­ku­men­tar­ne i em­pi­rij­ske po­je­di­no­sti. Iz­me­đu dva li­ka istog sve­ti­te­lja pje­snik je ude­nuo por­tret naj­ve­ćeg pje­sni­ka, sli­ku Olje Iva­njic­ki, da raz­dvo­ji pje­snič­ke vi­zi­je ,,udvo­je­nog sve­ca”, da re­li­gi­ju uči­ni po­e­zi­jom. A sa­mom Nje­go­šu sa­vre­me­ni pje­snik obra­ća se u dru­gom li­cu, ro­đač­ki, na ,,ti”, ka­ko se i sa­mi Pu­sti­njak Ce­tinj­ski obra­ćao Bo­gu – ka­zao je Dra­gan La­ki­će­vić.

Vijenci za prvog gradonačelnika

De­le­ga­ci­ja Glav­nog gra­da po­lo­ži­la je ju­če vi­jen­ce na spo­me­nik voj­vo­di Mar­ku Mi­lja­no­vu, cr­no­gor­skom knji­žev­ni­ku, pr­vom gra­do­na­čel­ni­ku Pod­go­ri­ce po­vo­dom da­na ro­đe­nja. Vi­jen­ce su po­lo­ži­li Ča­slav Ve­šo­vić, za­mje­nik gra­do­na­čel­ni­ka, Ne­la Sav­ko­vić Vuk­če­vić, se­kre­tar za kul­tu­ru i sport i Mom­či­lo Vu­jo­še­vić, šef klu­ba od­bor­ni­ka DPS-a. Voj­vo­da Mar­ko Mi­lja­nov ro­đen je 1833. a umro 1901. go­di­ne.
-Glav­ni grad je od­lu­čio da sred­stva ko­ja su pred­vi­đe­na bu­dže­tom za obi­lje­ža­va­nje da­na Mar­ka Mi­lja­no­va ove go­di­ne do­ni­ra Osnov­noj ško­li „Mar­ko Mi­lja­nov” – sa­op­šte­no je iz Pg bi­roa.A.D.

Za­lud­na ra­bo­ta

- Da sam, kao što sre­ćom ni­sam, na mje­stu ak­tu­el­ne – a ipak, ipak, ne­u­mit­no pro­la­zne vla­sti – ne bih vo­lio da pro­tiv se­be imam ta­ko moć­ne sve­ce kao što su Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski i Sve­ti Va­si­li­je Ostro­ški, ni ta­ko moć­ne pje­sni­ke i pi­sce kao što su Pe­tar II Pe­tro­vić Nje­goš, Mar­ko Mi­lja­nov Po­po­vić i Ste­fan Mi­trov Lju­bi­ša. „Is­tra­ga pre­da­ka”, kao i sva­ka is­tra­ga, za­lud­na je i po­stid­na ra­bo­ta. Ne po­re­de­ći se ni u če­mu sa sil­nim Raz­voj­vo­dom, tek sjet­no da do­dam ka­ko ću, iz­gle­da, sa ovo­ga svi­je­ta oti­ći ne­spo­ko­jan i kao Kuč i kao Sr­bin, a ipak tvrd u vje­ri da Cr­na Go­ra mo­ra ima­ti i srp­sku bu­duć­nost – za­klju­čio je Raj­ko Pe­trov No­go u svo­joj be­sje­di