Raj­ko Pe­trov No­go, po­zna­ti pje­snik i knji­žev­nik, ne­dav­no je ni­zu broj­nih pre­sti­žnih na­gra­da za svoj knji­žev­ni rad pri­dru­žio i na­gra­du Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Cr­ne Go­re „Mar­ko Mi­lja­nov”, ko­ja mu je na Mar­kov­dan uru­če­na is­pred mu­ze­ja Mar­ka Mi­lja­no­va na Me­du­nu. No­go za „Dan” go­vo­ri o zna­ča­ju na­gra­de, stva­ra­la­štvu, uzo­ri­ma, ak­tu­el­noj knji­žev­noj si­tu­a­ci­ji...
● U ni­zu na­gra­da ko­je ste do­bi­li, šta za Vas pred­sta­vlja na­gra­da UKCG ,,Mar­ko Mi­lja­nov”?
- Ovo je je­din­stve­na na­gra­da za me­ne za­to što sam se, do­bi­ja­ju­ći je na sve­čan, dra­že­stven na­čin, vra­tio u naš sta­ri kraj. Na­i­me, mi smo od Ra­šo­vi­ća, od Dre­ka­lo­vi­ća, iz ple­me­na Ku­ča Mar­ka Mi­lja­no­va, i to je jed­na po­ro­dič­na le­gen­da ko­ja mi je u sva­ko­ja­kim mo­jim lu­ta­nji­ma sva­ki put osvje­tlja­va­la sta­zu ko­jom mo­ram ići, ko­je se mo­ram dr­ža­ti i ako ne mo­gu do kra­ja da iz­dr­žim na toj sta­zi da bar imam če­žnju da tim pu­tem idem.
● Pje­snik ste, ka­kav sta­tus kod Vas za­u­zi­ma pro­za?
- Sa­da sam u Iz­da­vač­kom pred­u­ze­ću „Štam­par Ma­ka­ri­je” za­hva­lju­ju­ći Ra­do­mi­ru Ulja­re­vi­ću i još dvo­ji­ci iz­da­va­ča, upra­vo ob­ja­vio se­dam knji­ga od ko­jih su dvi­je po­e­zi­je, dva to­ma pro­ze, jed­na knji­ga ese­ja, jed­na knji­žev­nih kri­ti­ka, i jed­na knji­ga ko­ja se zo­ve „Knji­ga o Sken­de­ru”, ko­ja je jed­na vr­sta stu­di­je. Pre­ma to­me, ako bi­smo ko­li­čin­ski gle­da­li, vi­še pi­šem ono što bi se, uslov­no re­če­no, mo­glo zva­ti pro­za. Ma­da, ko­me je Bog dao da le­ti, taj ne mo­ra da šip­či pje­ške. I ovo dru­go sve što sam, osim po­e­zi­je ra­dio, a mi­slim da je uzi­ma­ti pe­ro po­treb­no sa­mo ka­da pi­šeš pje­smu, na iz­vje­stan na­čin pod­u­pi­re ono što je u sti­ho­vi­ma da­to, po­dr­ža­va ga i obra­zla­že, ras­cvje­ta­va i či­ta­o­cu po­ma­že da ne­ke sti­ho­ve ko­ji ni­je­su baš naj­ra­zu­mlji­vi­ji ra­zu­mi­je.
● Ko­ga bi­ste iz­dvo­ji­li ka­da su pje­sni­ci u pi­ta­nju?
- Ne­pra­ved­no je is­ta­ći ne­ke, a ne­ke za­bo­ra­vi­ti. Sma­tram da je za­jed­ni­ca bra­će po ne­sa­ni­ci, da­kle pje­sni­ka i pat­ni­ka, ta­kva da se mo­žda ni ne tre­ba go­vo­ri­ti ko je vi­ši, a ko ma­nji, jer sa­ma či­nje­ni­ca da si pje­snik, ako si pje­snik, do­volj­na je. Ka­da na zvje­zda­nom ne­bu po­gle­da­te zvi­je­zde, vi će­te ras­po­zna­ti Ma­la, Ve­li­ka ko­la, Me­dvje­da, Da­ni­cu, ali, sva­ka od njih svi­je­tli svo­jim sja­jem i kao da su u ne­koj vr­sti Men­de­lje­je­vog si­ste­ma. Mo­žda još ni­je­su pro­na­đe­ne one po­naj­bo­lje, ali one ko­je će do­ći da svi­je­tle kao u onom si­ste­mu, one će se mo­ra­ti ukla­pa­ti u taj ho­ri­zont i si­gu­ran sam da na­ša pje­snič­ka pret­hod­ni­ca, na­ši pje­snič­ki pre­ci, da se sva­koj do­broj pje­smi ob­ra­du­ju i da čim je­dan do­bra, ve­li­ka pje­sma do­đe, ili knji­ga, oni se raz­mak­nu i na­đu joj pro­stor.
● A od pje­snič­kih pre­da­ka?
- Tre­ba­lo bi bi­ti za­i­sta rđav pje­snik pa ne li­či­ti ni na ko­ga. Imao sam re­dov­no ško­lo­va­nje i ogro­man je broj pje­sni­ka ko­je sam vo­lio, ko­je vo­lim, na ko­je se na­sla­njam. Na­rav­no, što se ti­če na­še tra­di­ci­je, a to je­ste i naj­va­žni­je u sop­stve­nom je­zi­ku, to je bez sum­nje od Sve­to­ga Sa­ve i na­še sred­njo­vje­kov­ne knji­žev­no­sti pre­ko na­še moć­ne ep­ske po­e­zi­je, pre­ko Nje­go­ša, Mar­ka Mi­lja­no­va, do An­dri­ća i Cr­njan­sko­ga, pa do Ra­ič­ko­vi­ća, a pri­je to­ga Na­sta­si­je­vi­ća, pa da sta­ne­mo sa Beć­ko­vi­ćem.
● Da­na­šnja knji­žev­na sce­na... Ima li opa­sno­sti za knji­žev­nost?
- Uvi­jek. Na­i­me, šta su smi­sli­li ci­ni­ci i to je si­ste­mat­ski rad. Naj­pri­je da vi­so­ko­e­lit­nu knji­žev­nost iz­jed­na­če sa tri­vi­jal­nom, a on­da tri­vi­jal­nu pu­ste u cen­tar, a vi­so­ku mar­gi­na­li­zu­ju i to je ne­što što se sva­ko­dnev­no do­ga­đa. To prak­tič­no slu­đu­je na­rod jer se on još uvi­jek dr­ži u ne­kom svom, pra­vo­slav­nom, sve­to­sav­skom svi­je­tu i na­ro­či­to knji­žev­no­šću. Knji­žev­nost je naj­bo­lje što Sr­bi uop­šte ima­ju i zbog to­ga bi bi­lo iz­u­zet­no va­žno da na sva­ki dru­gi na­čin osta­ne­mo pri onim vri­jed­no­sti­ma ko­je su ne­spor­ne. Je­dan uman čo­vjek je go­vo­rio „tra­di­ci­ja nam je po­treb­na da bi­smo mo­gli vred­no­va­ti”. Ako ne zna­mo i ne­ma­mo tra­di­ci­ju ka­ko će­mo mo­ći vred­no­va­ti. Upra­vo ti ko­ji smi­šlja­ju da na­pra­ve to slu­đe­nje i obez­gla­vlje­nje, ho­će da sklo­ne re­pe­re i ko­or­di­na­te u ko­ji­ma se istin­ski pre­po­zna­je­mo kao za­jed­ni­ca ko­ja ima sli­čan men­ta­li­tet, isto­ri­ju, kul­tu­ru i vje­ru.A.Ć.


Po­li­ti­ča­ri ko­ji či­ta­ju – ne tra­ju

● Da li je da­nas vlast za­in­te­re­so­va­na za knji­žev­nost, kao ne­ka­da?
- I ka­da je god bi­la za­in­te­re­so­va­na ide­o­lo­gi­ja, kao la­žna svi­jest, la­žno je bi­la za­in­te­re­so­va­na, uto­li­ko da ma­ni­pu­li­še njo­me i da se njo­me slu­ži. Mi smo, ra­zu­mi­je se, sti­gli već do­tle da na­ši po­li­ti­ča­ri go­to­vo ni­šta ne či­ta­ju i to se mo­že vi­dje­ti iz na­či­na na ko­ji go­vo­re. Ako se me­đu­gim i na­la­ze oni ko­ji su ne­što sup­til­ni­ji, ne tra­ju du­go.